vidovdan.org

Десанка Максимовић је рођена 16. маја 1898. лета Господњег у Рабовици код Ваљева. Наизглед сасвим обична жена тога времена, била је песникиња, професор књижевности, академик Српске академије наука и уметности, а најважније за њу саму, жена Сергеја Сластикова. Никада нису имали деце, али то њиховој љубави није сметало.

Њена деца била су њене песме којима је давала све и, како каже, сву своју енергију трошила је на писање. Радила је у Обреновачкој гимназији, Трећој женској гимназији, у Дубровнику, па У Првој женској гимназији у Београду. У Паризу је била годину дана стипендиста Француске владе. Преводила је са руског, словеначког, бугарског и француског језика. Издала је око педесет књига. И све је ово само део њеног великог успеха да живи вечно и да обележи српску књижевност на један само њој својствен начин.

Поезија Десанке Максимовић је пре свега љубавна поезија, а та љубав није увек романтична, већ људска и свевремена. Најбоље нам о томе сведочи збирка Тражим помиловање у којој она разговара са Душановим закоником. Изашавши из земаљских оквира које диктира его успела је да читавој збирци да једну врло јаку психолошку структуру. Ни једног момента читалац нема утисак да је себе издигла изнад свих оних ЗА које је молила. Остала је народска, верна човечанству, а ипак узвишена и недостижна у снази опраштања и прихватања различитости појединаца.

Када говоримо о поезији која има романтичне тонове, најпре ћемо говорити о Стрепњи за коју је 1925. године добила прво признање, затим о Предосећању, Опомени. Лирски моменат пречисте љубавне нежности, онакве какву је живела са својим супругом, био је основна одлика њене љубавне поезије, саткане од чежње која је изашла из окова додира, заноса, пожуде и постала чиста као девојачка суза. Патња је оплеменила љубавни занос, а срећа је у песмама лака и упија се удахом.

Њена величина, саосећање, самилост, па и прекор и бол и јад налазимо у Крвавој бајци, у вечном споменику деци из Крагујевца која су погубљена 21. октобра 1941. године.

Преминула је у својој деведесет петој години, 11. фебруара 1993. године у Београду. Сахрањена је у Бранковини код Ваљева. Данас многе школе, библиотеке и улице носе њено име, а писани траг њених песама нам је вечити споменик, свевремена инспирација и мудрост.

За Војвођанске вести: Анђелија Петревски, професор српског језика и књижевности

POSTAVI ODGOVOR

Molimo vas da se u komentarima držite teme teksta. Redakcija Vojvodjanskih Vesti zadržava pravo da – ukoliko ih proceni kao neumesne – skrati ili ne objavi komentare koji sadrže osvrte na nečiju ličnost i privatan život, uvrede na račun autora teksta i/ili članova redakcije kao i bilo kakvu pretnju, uvredu, nepristojan rečnik, govor mržnje, rasne i nacionalne uvrede ili bilo kakav nezakonit sadržaj.

Komentare pisane verzalom i linkove na druge sajtove ne objavljujemo. Vojvodjanskih vesti nemaju nikakvu obavezu obrazlaganja odluka vezanih za komentare i njihovo objavljivanje.

Mišljenja iznešena u komentarima su privatno mišljenje autora komentara i ne odražavaju stavove redakcije Vojvodjanskih Vesti.

Smatra se da ste slanjem komentara potvrdili saglasnost sa gore navedenim pravilima.

Administratorima Vojvodjanskih Vesti se možete obratiti ovde: admin {at} vojvodjanskevesti {dot} rs.