vidovdan.org

Бити слободан је основна људска потреба. Бити слободан и независтан. Бити свој на своме. Али за слободу се треба борити. И изборити. Јер слобода се не поклања. Она се заслужује.

Њена цена је висока и нису баш сви спремни да је плате.

Српски народ је увек био спреман да ту високу цену слободе, своје слободе и независности, плати. О тој спремности говори његова целокупна историја. О тој спремности нам посебно говори и Битка на Чегру.

Битка на Чегру је једна од најважнијих битака коју је водио српски народ, не само у Првом српском устанку, него у својој историји. Она нам сведочи о јунацима који су се свесно жртвовали за испуњење националног циља. О јунацима који нису мислили на себе. О храбрости која нема цену.

Један од најбитнијих циљева у обнови српске државе који су устаници Првог српског устанка ставили пред себе био је ослобађање града Ниша од Турака. Прилика за његово остварење указала се 1809. године.

Војску која је требала да ослободи Ниш чинили су устаници из пожаревачке, ћупријске, параћинске, ражањске и алексиначке нахије, као и батаљон редовне војске.

Њих је предводио Милоје Петровић – Трнавац.

Помоћ је требао да им пружи и Хајдук Вељко који је оперисао на путу Ниш – Пирот.
Из Делиграда пут Ниша 21. априла 1809. године кренуло је око 16 000 српских устаника. Српска војска је наступала изненађујуће споро. Пред Ниш стиже тек 27. априла и то код села Каменица, Горњег и Доњег Матејевца.

Устаници изграђују шест шанчева. Први и највећи је био на Чегру са војводом Стеваном Синђелићем. Други у Горњем Матејевцу са Петром Добрњцем. Трећи северозападно од Каменице са војводом Илијом Барјактаровићем. Четврти у Каменици са главним командантом Милојем Петровићем. Пети шанац је био изнад Каменице са војводом Пауљом Матејићем и шести у Доњем Матејевцу.

Неодлучност како да се крене у ослобађање, да ли да се Нишка тврђава јуришом одмах нападне или да се град стави под тешку опсаду, дала је Турцима времена да се добро припреме за одбрану и да доведу велики број војника из свих крајева Отоманског царства.

Однос снага који је у почетку био повољнији по српску страну драстично се променио.
Турци пробијају опсаду и у јутро 31. маја 1809. године нападају први и најистакнутији шанац у којем је са својим Ресавцима био укопан војвода Стеван Синђелић.

До поднева невиђеном храброшћу војвода Синђелић и његови јунаци одбијају пет турских напада. У сваком од ових неуспелих покушаја Турци губе велики број војника.

Међутим, не одустају и приликом шестог напада пробијају се у шанац.
Увидевши да је пораз неминован, војвода Синђелић ослобађа све своје борце обавезе да остану у шанцу, али ниједан од њих није напустио своје место. Сви су остали да се боре.

У моменту кад су турски војници кренули према њему, не желећи да им жив падне у руке, а и да би успорио турско напредовање према другим шанчевима, војвода Синђелић из своје кубуре испаљује куршум у подземну барутану.
Уследила је страховита експлозија у којој гине ресавски војвода и сви његови јунаци.

Али са собом у смрт одводе и све Турке који су стигли до њиховог шанца. На Чегру је изгинуло 3 000 Срба и 6 000 турских војника.

За опомену сваком ко се дрзне да помисли о слободи, Хуршид паша, командант Нишке тврђаве, наређује да се од читавих лобања погинулих српских устаника на путу за Цариград изгради монструозни споменик Ћеле – кула.

У Ћеле – кулу су биле узидане 952 лобање српских устаника, међу њима и лобања војводе Стевана Синђелића.

Данас их је остало само 58.

Не смемо заборавити колико високу цену за нашу слободу и независност су били спремни да плате наше преци. Да су били спремни да је и својим главама плате имамо чврст и јасан доказ.

„Нека Срби сачувају овај споменик. Он ће научити њихову децу колико вреди независност једног народа, показујући им цену којом су слободу платили њихови очеви” – написао је давне 1833. године француски песник и путописац Алфонс де Ламартин у свом Путопису, када је враћајући се из Цариграда прошао крај Ћеле – куле.

Нажалост Битка на Чегру нам говори и о једној нашој особини. Лошој особини. Говори нам о традиционалној српској неслози, личним сујетама и нетрпељивости који је у стопу прате. Она нам предочава и упозорава нас на страшне и крваве последице које неслога изазива.

О њој нећемо говорити овом приликом. То остављамо Вама да сами урадите. Да прелистате историјску литературу и подсетите се како је ова лоша особина кумовала трагичном исходу Битке на Чегру.

Preuzeto sa sajta Kulturnog centra Novi Sad

POSTAVI ODGOVOR

Molimo vas da se u komentarima držite teme teksta. Redakcija Vojvodjanskih Vesti zadržava pravo da – ukoliko ih proceni kao neumesne – skrati ili ne objavi komentare koji sadrže osvrte na nečiju ličnost i privatan život, uvrede na račun autora teksta i/ili članova redakcije kao i bilo kakvu pretnju, uvredu, nepristojan rečnik, govor mržnje, rasne i nacionalne uvrede ili bilo kakav nezakonit sadržaj.

Komentare pisane verzalom i linkove na druge sajtove ne objavljujemo. Vojvodjanskih vesti nemaju nikakvu obavezu obrazlaganja odluka vezanih za komentare i njihovo objavljivanje.

Mišljenja iznešena u komentarima su privatno mišljenje autora komentara i ne odražavaju stavove redakcije Vojvodjanskih Vesti.

Smatra se da ste slanjem komentara potvrdili saglasnost sa gore navedenim pravilima.

Administratorima Vojvodjanskih Vesti se možete obratiti ovde: admin {at} vojvodjanskevesti {dot} rs.