Ime treće ćerke Stefana Jakšića I je bilo Jelena i istorija i istoriografija je pamte kao „…Elenou despoticu…“[1] Oko 1500. godine, Jelena Jakšić je bila u braku sa svojim prvim suprugom, despotom Jovanom Brankovićem (1462/65 – 1502, despot od 1494. godine), uglednim srpskim dinastom, inače „čovekom retke lepote i snage“ koji je, već tada bio u četvrtoj deceniji života.[2] Nakon što se „između 1496. i 1499. godine zakaluđerio i uzeo monaško ime Maksim“, despot Đorđe se od 1496. godine više ne potpisuje na ispravama i dokumentima sa tom titulom, pa je u datom periodu njegov brat Jovan postao jedini srpski despot.[3] U ratovima sa Turcima 1501/2. despot Jovan je bio jedan od glavnih ugarskih zapovednika odbrane južne granice. Ratovao je južno od Dunava, u oblastima oko Smedereva, kao i u Bosni oko grada Zvornika, odakle se vratio sa bogatim ratnim plenom i brojnim zarobljenicima. Nedugo posle ovih vojnih operacija i angažmana u njima, „ophrvan“ bolešću, zbog preteranih ratnih napora, despot Jovan je preminuo 10. decembra 1502. godine.[4] Despotica Jelena u braku sa Jovanom Brankovićem nije imala muške dece, već pet ćerki: Despinu Milicu, Mariju, Jelenu, Mariju Magdalenu i Hanu. Despina Milica se između 1504. i 1506. udala za Njegoja Basarabu, vlaškog vojvodu od 1512. godine koji je preminuo krajem 1521. godine. Marija Branković je bila udata za grofa Ferdinanda Frankopana iz ugledne hrvatske velikaške porodice i umrla je 1540. godine. Ferdinand Frankopan, grof brinjski, inače je bio sin Bernardina Frankopana i Lujze, aragonske princeze, koga je Krsto Frankopan u jednom pismu od 10. novembra 1526. godine, upućenom nadvojvodi Ferdinandu, nazvao despotom, što dovoljno ukazuje na vezu Ferdinanda Frankopana sa despotskom porodicom Brankovića iz koje je poticala i njegova supruga Marija.[5] Treća ćerka Jelena je posle 28. juna 1529., a pre 1536. stupila u brak sa moldavskim knezom Petrom Rarešom Petricom (januar 1527. – 18. septembar 1538. i 19. februar 1541. – oktobar 1546. godine). Knez Petar Rareš je nadživeo Jelenu koja je umrla pre 1546. i preminuo oktobra 1546. godine. Prema jednom letopisu Jelena Jakšić i despot Jovan su imali tri ćerke: Mariju, udatu za vlaškog vojvodu Petra (gde se verovatno misli na Jelenu i moldavskog vojvodu, odnosno kneza Petra Rareša) i druge dve udate „…ou Litovьskou zemlю, edinu za kneza Ivana Viš`niєvačьkoga, a drougouю za kneza Θeodora Vladimirьskoga…“.[6] Potpuno je pouzdano da je despoticina ćerka Marija Magdalena Branković imala dva braka. Prvi je sklopljen između 1525. i 1535. sa Ivanom Mihailovičem Višnjovjeckim, gospodarem čečerskim i propojskim koji je preminuo oko 1542. godine. Marija Magdalena, potom se preudala pre 1546. godine za kneza Aleksandra Fedoroviča Čartorijskog, vojvodu volinskog od 1566. godine. Knez Čartorijski je umro pre 13. jula 1571. godine, dok tačan datum smrti Marije Magdalene nije pouzdano utvrđen, ali ga, svakako, treba „tražiti“ posle prethodno pomenutog datuma. Jelenina peta ćerka, Hana je, takođe imala dva braka. Pre 1537. je sklopila brak sa Fedorom Andrejevičem Volođimjerskim – Sanguškom, od 1535. godine maršalom volinskim. Nakon njegove smrti (između 9. novembra 1547. i 18. januara 1548. – primedba autora), Hana se u vremenu pre 6. marta 1553. godine preudala za kneza Nikolaja Andrejeviča Zbarskog koji je preminuo između 25. maja i jula 1574. godine. Postavši i po drugi put udovica, prema određenim saznanjima, najmlađa ćerka Jelene i despota Jovana Brankovića, živela je još četiri godine, a potom se upokojila u periodu između 2. februara i aprila 1578. godine.[7]

Posle smrti despota Jovana Brankovića, despotica Jelena se krajem maja 1504. godine u Budimu preudala za Ivaniša Berislavića od Grabarja, člana jedne od najuglednijih hrvatskih vlastelinskih ili tačnije slavonskih magnatskih porodica, čija ogromna imanja su se nalazila u susedstvu dobara srpskih despota iz kuće Brankovića, zbog čega su obe familije imale čestih kontakata i pre pomenutog braka. Despotica Jelena, udovica despota Jovana nije baš sasvim voljno ušla u novi brak. Velike teškoće u sklapanju braka između nje i Ivaniša su proisticale iz despoticinog otpora i bolesti. Jedno privatno pismo, pisano u Budimu 30. maja 1504. godine potvrđuje ove navode, jer pored ostalih obaveštenja, iz njega saznajemo kako je supruga pokojnog despota, mlada despotica, izgubila svest, dok su je kralj, kraljica, baroni i prelati čekali u velikoj sali dvora u Budimu, gde je bilo predviđeno da se održi svadbena svečanost. U pismu se dalje ističe da je „tri dana i tri noći provela u kraljičinim odajama, a zatim je ponovo pala kad je trebalo da se uda“.[8] Na despoticu Jelenu, kao člana druge generacije ugledne kuće Jakšića su verovatno uticali obrasci ponašanja i patrijarhalnih običaja koje je usvojila u okvirima srpske etničke sredine i jasno izdefinisana „kulturološka slika“ u koju je spadala. Iako nisu jasni razlozi njenog prvobitnog otpora, nema sumnje da su smrt prvog supruga, od koje ni prema srpskim pravoslavnim običajima nije prošla „adekvatna“ vremenska distanca, ali i brak sa katolikom, uslovili „neuobičajeno“ ponašanje despotice, neposredno pred udaju. Sin Martina Berislava od Grabarja, despot Ivaniš Berislavić (1504 – 1514) je zajedno sa despotskim dostojanstvom od kralja Vladislava II dobio i imanja despota Jovana koja su nakon njegove smrti bila konfiskovana. Sada su se sva imanja porodice Branković nalazila u posedu Berislavića, u prvom redu ona koja su držana od strane despota Đorđa i Jovana.[9] Osnovni zadatak despota Ivaniša je bio da pomaže kralju u odbrani južne granice, što je u ostalom bila delatnost i svih njegovih prethodnika u Ugarskoj. Despot je sasvim revnosno pristupao svojim aktivnostima, a do postavljanja na dužnost jajačkog bana 1511. godine je živeo u Kupiniku, okružen srpskim familijarima. Iako je bio katolik, despot Ivaniš je koristio tradicionalnu despotsku vladarsku intitulaciju „milostiju Božijeju despot srpski“, a u gradovima pod svojom kontrolom i službama je zadržao ljude koje je postavio despot Jovan Branković.[10] Posle primanja pomenute, nove dužnosti i naslova jajačkog bana, uglavnom je stanovao u svom gradu Brodu na Savi.[11] Uredno je posećivao sve državne sabore i 1508. godine je bio jedan od stegonoša, prilikom krunisanja kraljevog dvogodišnjeg sina Lajoša za ugarskog kralja.[12]Postoji mogućnost da je despot oko 1513/14. godine bio ozbiljno bolestan i, ako uzmemo u obzir veliki napor koji je podrazumevala dvostruka dužnost srpskog despota i jajačkog bana postaje jasna Berislavićeva želja početkom 1513. da bude razrešen dužnosti bana jajačke banovine.[13] Kralj je ovu želju prihvatio, pa je 25. maja 1513. godine despotova ostavka bila uvažena, a taj podatak ujedno predstavlja poslednje pominjanje despota Ivaniša u izvorima.[14] Despot Ivaniš Berislavić od Grabarja je umro u prvoj polovini 1514. godine, jer u maju iste godine pisani spomenici govore o despotici Jeleni, koja je po drugi put ostala udovica, kao o „gospodarici despotskih četa“.[15]

Despotica Jelena se u ovom periodu nalazila u, zaista, nezavidnoj situaciji. Pored toga što je vodila brigu o odbrani južne ugarske granice, despotica je nastojala da prevaziđe brojne probleme vezane za vaspitanje svoje četvoro maloletne dece iz braka sa despotom Ivanišem Berislavićem; i to dva sina: Stefana Berislavića i Đorđa od Broda, kao i o dve ćerke, čija imena nisu poznata. Takođe, iz prvog braka sa despotom Jovanom Brankovićem su, u datom periodu, najmanje dve ćerke bile maloletne.[16] Uz brigu o deci, despotica Jelena je nastojala da proširi i ekonomski ojača porodične posede. Uvidom u jedan dokument, sa datumom od 24. jula 1520. godine, zapažamo da se capitulum ecclesiae de Kew (starešina crkve u Kew) žali palatinu Stefanu Batoriju, kako Jovan Dolić od Iriga, plemić u službi despotice Jelene i njenog sina, tada već despota Stefana Berislavića, ugrožava određene posede hercega Lovre Ujlakija (Iločkog) i Franje Revajia, koji su se nalazili između Mitrovice i Iriga.[17] U pomenutu parnicu je, svakako, bila „umešana“ i despotica, s obzirom da je jedna od zainteresovanih strana bio njen štićenik i službenik.[18]Kao što vidimo, 1520. godine srpski despot je bio Ivanišev i Jelenin sin Stefan Berislavić koji je dostojanstvo despota nasledio posle očeve smrti 1514. godine.[19] Stefan nije imao tada više od deset godina, zbog čega je svojevrsnu „regentsku“ ulogu preuzela njegova majka, despotica Jelena koja se brinula i o posedima.[20] Međutim, Jelenu, despota Stefana i ostale članove njihove porodice su čekala naredna, izuzetno velika iskušenja i teškoće, koji su uz već postojeće probleme, položaj ove despotske kuće činili gotovo nepodnošljivim.[21]

Mir i prosperitet „despotske kuće“, ali i životni putevi despotice Jelene i despota Stefana su u velikoj meri zavisili od međusobnih, vojno-političkih odnosa Ugarske i Turske. Nakon završetka ugarsko-turskog rata 1501 – 1503. i sklapanja mirovnog ugovora 1503. godine, zavladao je relativno miran period u njihovim odnosima, čak i posle dolaska na presto novog sultana Selima I (1512 – 1520) 1512. godine.[22] Stare metode osmanlijske osvajačke politike, primenom kratkotrajnih ratno-pljačkaških „upada“ na ugarske teritorije, uz povremeno trajno „otkidanje“ manjih, ali strateški ključnih delova teritorije ili utvrđenih mesta (gradova) „zemalja krune svetog Stefana“, ostvarivale su uspešne rezultate.[23] Uprkos ovim, kao i drugim, brojnim „incidentnim situacijama“ na južnoj ugarskoj granici, odredbe mira iz 1503. su obnovljene novim formalnim mirovnim ugovorom, sklopljenim između Ugarske i Osmanskog carstva u maju 1519. godine.[24] Međutim, novi i mladi osmanlijski sultan Sulejman II Veličanstveni (1520 – 1566) je maja 1521. godine preduzeo svoj prvi ratni pohod protiv Ugarske. Krećući se starim rimskim putem od Carigrada do Beograda, velika turska ordija je krajem juna ili početkom jula stigla do Save i Dunava, gde je kod Šapca sultan izgradio svoj tabor i odmah počeo sa pripremama u cilju prebacivanja vojske na levu, sremsku obalu reke Save. U tu svrhu, sultan je naredio da se izgradi jedan „pokretni most uz pomoć brodova“, preko koga je vojska, tada najveće sile Istoka, prešla u Srem.[25] U međuvremenu, sultanova druga vojska je započela opsadu Beograda i kako tokom celog jula nije postigla željeni uspeh, sultan je odustao od namere da sa trupama pod svojim neposrednim zapovedništvom krene u središnju Ugarsku prema Budimu, već je svoju punu pažnju posvetio opsadi Beograda.[26]

Prethodno, izašavši na Savu kod Šapca, Osmanlije su direktno ugrozile Srem i despotske posede u njemu sa „slavnim gradom Kupinikom“.[27] Pred neposrednom turskom opasnošću, despotica Jelena se u prvi mah uplašila. U želji da od pljačke, razaranja i sveukupnog nasilja, zaštiti despotske posede i stanovništvo, koje je živelo na njima, poslala je jednog izaslanika u Sulejmanov tabor kod Šapca sa ciljem da turskom vladaru prenese spremnost despotice na pokornost osmanskom sultanu, u zamenu za poštedu „naroda i zemlje“ od potencijalne katastrofe.[28] Zbog preciziranja odredaba sporazuma, u Kupinik je došao i jedan turski tumač. Međutim, despotica se u međuvremenu predomislila te je odbacila sporazum i otklonila svaku mogućnost pokoravanja turskom sultanu, a tumača je kao zarobljenika uputila kralju Lajošu II. Sa neophodnim dragocenostima, ne želeći da sačeka neizbežnu sultanovu reakciju, Jelena je napustila Kupinik i pobegla „dublje u Ugarsku“.[29] Sultan Sulejman koji je očekivao da će mu se despotica i njen sin, despot Stefan Berislavić pokoriti, ubrzo je saznao za ove, po njega, neprijatne vesti. Odmazda je bila silovita i nemilosrdna. Valonski sandžakbeg Bali-beg je dobio naredbu 12. jula da zauzme Kupinik, a 13. jula je naređeno Mustafa-paši da posedne ostale gradove u Sremu.[30] Sledećeg dana, 14. jula sultan je poslao nikopoljskog Behram-bega i silistrijskog Mahmud-bega u poteru za despoticom Jelenom. Međutim, nakon dva dana potere, 16. jula turski zapovednici su se vratili sa priličnim brojem zarobljenika, ali despoticu nisu uspeli da zarobe. Kao što je već naglašeno, Jelena Jakšić je pobegla u središnje delove Ugarske, a potom se, verovatno, sklonila na posede Berislavića u Slavoniji.[31]

Prestonica srpskog despota, Kupinik je bila razorena, a sam Sulejman II je posetio grad 30. jula, kada je „razgledao napuštene despotske dvorove“ na svom putu prema Beogradu koji se nalazio pod opsadom.[32] Ni ostali posedi despotice Jelene i despota Stefana u Sremu nisu izbegli devastaciju i pljačku. Božidar Goraždanin, kratkim zapisom u knjizi koju je tada štampao, na sledeći način opisuje mučnu atmosferu i haotično stanje, izazvano turskim pohodom na Srem i opsadom Beograda: „Sije ljeto pade sultan Sulejman na rjeku Savu s mnoštvom Ismailten, i prjehoždahu rjeku Savu jakože po suhu, sirječ po mostu na onpol Srjema, i inii že v korablje(h) prjeplovušče jakože ne bje možno ni rjekam silnim Ismailtene udržati jako Ugrin imješe nadeždu na (te silne) rjeke, Savu i Dunav. I opustiše ot v`sudu slavušči grad Bjelgrad i inije okrsnije gradi, i letehu, jako zmije krilate, sela i gradove palešte. Ole čudo Togda takovoj skrbi zemli toj imušti. I v toj zemli, glagolju Srjem, divna mesta i sela zapustiše a crkvi i gradove razoriše, a slavušti Bjelgrad, i ne voljeju, Ugrin predast Ismailtenom. I vnidoše v n agarenska čeda meseca avgusta 28 d`n. A gospožda Jelena, bivša despotica, i ne voleju ostavi slavni grad Kupinik, i dade se bjegstvu preko rjeke Dunava v nutrenu Ugriju. A slavnu i divnu zemlu despotovu Turci popleniše, a lepi grad Kupinik razoriše meseca sektembrija d`n 9”.[33]Prethodni tekst na decidan način potvrđuje tešku sudbinu koju je doživela despotica, njena porodica, posedi i celokupna „sremska zemlja“. Takođe, otkriva da se ključno odbrambeno utvrđenje južnougarske granice i cele Mađarske, Beograd, predalo „u ruke“ turskog sultana 29. avgusta 1521. godine.[34]

Nove vesti o despotici Jeleni i njenom sinu despotu Stefanu potiču iz vremena nakon povlačenja osmanlijske vojske, tj. sa početka 1522. godine. Januara 1522. despot Stefan se vratio u Kupinik, odakle je 11. istog meseca poslao svog službenika (čije je ime ili, verovatno, prezime bilo Putnik) palatinu Stefanu Batoriju.[35] Despot nije dugo boravio u Kupiniku, ali je pristupio njegovoj obnovi i već se početkom marta, zajedno sa majkom, nalazio u Brodu (Slavonskom Brodu – primedba autora), odakle je u sporazumu sa despoticom Jelenom poslao palatinu novog izaslanika Franju Bešenjija.[36] U narednim godinama, iz informacija koje nam pružaju izvori, vidimo da se vesti o despotici javljaju periodično i uglavnom su vezane za aktivnosti njenog sina, što ukazuje na činjenicu da je primat u brizi o despotskim posedima, porodičnim i vojno političkim pitanjima odbrane „južne granice“, preuzeo Stefan Berislavić. Regni Rascie despotus (kako se Stefan Berislavić potpisivao od 1522. godine) se od 1526. godine nalazio u veoma teškoj, pre svega nezavidnoj finansijskoj situaciji, o čemu imamo brojna svedočanstva.[37] Jednostavno, despot nije bio u stanju da izdržava odbrambene posade pojedinih južnougarskih graničnih utvrđenja koji su bili pod njegovom komandom. Hronično prazna državna blagajna i paradoksalno apatični i nezainteresovani dvorski krugovi, dodatno su pogoršavali ukupno nezavidnu situaciju u kojoj se nalazila Kraljevina Ugarska, a pogotovo njeni južni krajevi, do krajnjih granica „izmrcvareni“ neprekidnim ratovanjem sa Turcima. Mladi i lakomisleni kralj Lajoš II, koji se nije mnogo razlikovao od svoje okoline, u mnogome je uticao na lošu državnu finansijsku politiku i to u domenu rashoda. Veoma često, znao je da potroši ukupnu državnu gotovinu.[38] Zbog toga i nije mogao da izađe u susret stalnim i očajnim „vapajima“ pograničnih komandanata sa posadama, za neophodnim novčanim i logističkim sredstvima.[39]

Despot Stefan je, početkom 1525. godine, četiri puta slao svog poverenika Stefana Čubravića na kraljev dvor sa zadatkom da od vladara „izmoli“ najamničke plate. Rezultat prve misije od 18. januara je bila kraljeva „donacija“ od svega 2 forinte, drugi put 6. februara, Čubravić je od kralja dobio 8 forinti, 15. februara dvadeset, a četvrti put, 23. februara još tri.[40] Potom je naredne, 1526. godine, usledila „mohačka katastrofa“ Ugarske, koju nije preživeo ni kralj Lajoš. U to vreme, despot Stefan se nalazio u Požegi, odakle je prema kraljevoj zapovesti imao dužnost da brani Slavoniju. Posle Mohačke bitke, despot Stefan je otklonio mogućnost saradnje sa carem Jovanom Nenadom, koju mu je taj samoproklamovani „Božiji poslanik“ i „mesija“ predlagao u cilju zajedničke ratne akcije protiv Turaka.[41] Iznenada upražnjeni ugarski presto je bio povod za novi, pokazaće se sudbonosni, sukob oko istog između Ferdinanda Habzburškog (1527 – 1564), brata kraljice Marije, udovice nesrećnog Lajoša II i Jovana Zapolje (1526 – 1540), erdeljskog vojvode. Stefan Berislavić je do tada pokazao značajno ratno umeće s obzirom da je nakon „mohačkog sloma“ sam poveo jednu manju akciju protiv Turaka, kada je uspeo da oslobodi Vukovar, Erdut i Borovo, koji su ranije bili zaposednuti od strane Osmanlija.[42] Agenti kraljice Marije su uspeli da privole Stefana na podršku Ferdinandu Habzburškom, kao jednom od pretendenata na presto Ugarske. Težak položaj u kome se tada nalazio, naveo je Ferdinanda da pošalje pismo Stefanu, u kome je pozvao despota da mu izloži svoje zahteve. Pomenuta činjenica samo pokazuje koliko je Ferdinandu tada bilo stalo do despotove podrške, a u datom periodu su austrijskom nadvojvodi i te kako bili potrebni saveznici.[43] Despot je pozitivno odgovorio na Ferdinandove predloge i uputio kralju nekoliko zahteva. Pre svega, tražio je mesečnu platu za hiljadu konjanika, jednu tvrđavu u koju bi mogao da skloni majku i dve sestre, u slučaju da mu Turci osvoje gradove koje je držao. Dalje, tražio je titelsku prepozituru za mlađeg brata Đorđa od Broda[44], a kao pravni osnov za ovaj zahtev mu je poslužila činjenica da je sam oslobodio Erdut koji je pripadao toj prepozituri, od turske vojske. Zatim, tražio je da mu se daruju gradovi Vukovar i Borovo, jer ih je, takođe, oslobodio od Turaka i držao u posedu. Uz to je zamolio da mu se obeća i posed nad gradom Belom Stenom, koji su posedovali njegovi preci itd.[45]

Kralj je pojedine zahteve prihvatio, većinu u izmenjenom obliku, dok je druge nedvosmisleno odbio.[46] Ipak, despot je bio zadovoljan kraljevim obećanjima, pa je i prisustvovao saboru u Budimu koji je Ferdinanda izabrao za mađarskog kralja.[47] Položaj srpskog despota tada je postao još teži. Posle prisustva na krunidbenoj ceremoniji u Budimu 1527. godine, na uživanje i odbranu su mu bili povereni gradovi Bač, Feleđhaz i Sotin, a despotovi posedi su sada bili najdirektnije ugroženi od turske opasnosti. Stari problemi, vezani za materijalnu i logističku podršku odbrane južnougarskih utvrđenih gradova, nisu bili rešeni i despot se tokom 1528. godine nalazio u bezizlaznoj situaciji. Svi njegovi beskrajni napori da urazumi odgovorne dvorske krugove u Budimu i Beču, oko pružanja veće pažnje odbrambenim posadama na jugu Ugarske su ostali uzaludni. U pismu, pisanom iz Svetog Laslova 6. jula 1528. godine, despot upozorava palatina Batorija da „… se niko, ni dvorski savet, ni palatin, ne brine za zemlju i narod kojim on upravlja“.[48] Tekst dalje otkriva „… da će Turci oplenuti i u pepeo pretvoriti ostatke kraljevstva, a da se on prema ovako velikoj sili oseća kao jedna kaplja protiv mora…“.[49] Despot tada nije imao izbora, pa je palatinu uputio svojevrsni ultimatum, gde ga je upozorio da će se povući iz Bača, Sotina i Feleđhaza, ukoliko Batori ne preuzme odgovornost za njihovu odbranu u roku od petnaest dana, jer, pisao je on „…sam Bog zna, kako smo i do sada služili“.[50] U svrhu animiranja odgovornih političkih i vojnih krugova Ugarske da mu pomognu u pomenutoj bezizlaznoj situaciji, despot je sredinom jula lično otišao u Budim, kako bi pred kraljevim savetnicima izložio svoje probleme u vezi odbrane južne granice. Ni ova, kao ni mnoge druge intervencije, nisu postigle svoj cilj, a u međuvremenu, određeni turski odredi su prešli Savu sa namerom da napadnu pojedine hrvatske utvrđene gradove. Iako se najnoviji turski pohod nije direktno odnosio na despotske posede i gradove, nego na severozapadnu hrvatsku teritoriju, despotica Jelena je o pomenutoj neprilici obavestila hrvatsko-slavonskog bana Franju Baćanjija. Pošto su svi njegovi napori oko ubeđivanja vojnih i civilnih vlasti u državi da mu pruže veću pomoć ostali neuspešni, Stefan Berislavić je sa posadama, početkom januara 1529. napustio Bač i Feleđhaz, koje su Turci odmah zaposeli. Bač, ključno utvrđenje na putu nekog potencijalnog i izvesnog nastupanja Osmanlija prema Budimu, predalo se bez borbe u neprijateljske ruke.[51]

Zaprepašćenje i šok su jedine opisne imenice, koje mogu približno pojasniti mučnu atmosferu koja je u Beču i Budimu bila izazvana vešću da je srpski despot, u katastrofalnom momentu po bezbednost Kraljevstva i bez borbe, napustio južnougarska odbrambena utvrđenja. Uticajni plemići i pojedinci iz dvorskih krugova, kojima je od ranije bila povređena sujeta, zbog stalnih despotovih optužbi o nebrizi za državne poslove, a možda i u nameri da prikriju sopstvenu odgovornost (koja je i bila presudna), dodatno su uticali na ionako ozlojeđenog kralja Ferdinanda, u njegovoj odluci o „neophodnom“ kažnjavanju despota Stefana, ali i njegove majke, despotice Jelene Berislavić.[52]Naredbom od 22. marta 1529. godine, kralj Ferdinand je izdao nalog Jovanu Hoberdanecu od Zalotnoka, inače velikom protivniku despota, da uhapsi Stefana Berislavića i despoticu Jelenu i zadrži ih u tamnici do daljih uputstava.[53] Hoberdanec je izvršio nalog i početkom maja 1529. godine uspeo da zarobi despota i njegovu majku. Despot, ne osećajući nikakvu krivicu, nije pokušavao da pobegne ili pruži otpor.[54] Nakon lišavanja slobode, „sužnji“ su pod pratnjom Jovana Hoberdaneca bili sprovedeni u Budim, a njihova dalja sudbina je bila potpuno neizvesna. Ovo su ujedno i poslednje vesti o čuvenoj srpskoj despotici iz kuće Jakšića.[55] Nije pouzdano utvrđeno kada je umrla, ali znamo da se to dogodilo posle 1529. godine.[56] Osim pominjanja njenog mlađeg sina Đorđa od Broda 1527. godine, koji je stupio u monaški red i postao prepozit u Titelu, ne postoje sačuvani podaci ni o Jeleninim ćerkama iz drugog braka. Kao što je rečeno, jedna od njih je bila supruga Nikole Gusića, ali to je, svakako, skroman podatak, s obzirom da nam nije poznato ni njeno ime, kao ni ime njene, pretpostavlja se, mlađe sestre.[57] Nije potpuno pouzdano da su despoticina deca, rođena u braku sa Ivanišem Berislavićem, pripadala katoličkoj veroispovesti.[58]

Igrom sudbine ili ironije, o Jeleni Jakšić, despotici, rođenoj u ugarskoj plemićkoj porodici, srpskog etničkog porekla, ženi koja je jednom venčavana pred mađarskim kraljem i „bolovala“ u kraljičinim privatnim odajama, a uz to, u određenom trenutku imala i važan politički značaj, istorija nije zabeležila podatke o poslednjim godinama života koje je, možda provela kao sužanj i žrtva zakulisanih političkih intriga u krugovima habzburškog dvora. Teško je kraj despoticinog životnog puta odvojiti od procesa opšteg propadanja uticaja i strukture srpskog plemićkog i prvačkog staleža na prostorima Ugarske u poslednjim decenijama prve polovine XVI veka. Nema sumnje da je zamah tih procesa označavao i gubitak poslednjih „tragova“, ionako propale srpske državnosti. Njen sin, despot Stefan Berislavić je krajem avgusta 1529. uspeo da se izbavi iz ropstva, a već 2. septembra je stupio u sultanovu službu u okolini grada Sashaloma, gde se i lično sastao sa Sulejmanom II Veličanstvenim. Od tog vremena je bio u prijateljskim odnosima sa Jovanom Zapoljom. Takođe, bili su mu vraćeni u posed i svi gradovi i imanja, koja su bila pod njegovom upravom do zarobljavanja. Tokom 1531. godine, došlo je do pokušaja zbližavanja između Ferdinanda i Stefana, ali je, ipak, do kraja života despot ostao na strani protivnika „bečkog dvora“. U koordinaciji sa vojnim odredima bosanskog sandžakbega Husrev-bega je 1534. napadao i osvajao gradove i posede slavonskih velikaša, pristalica Ferdinanda I. Ubrzo je došlo do mimoilaženja i sukoba između Husrev-bega i despota oko brojnih Stefanovih gradova i poseda, a koje je bosanski sandžakbeg pokušavao da „preuzme“.[59]Početkom januara 1535. godine je došlo do oružanog sukoba između Husrev-bega i despota, u kome je bosanski sandžakbeg uspeo da porazi i ubije Stefana Berislavića.[60] Tako je „sa sveta nestalo“ srpskog despota Stefana Berislavića, unuka Stefana Jakšića I koji je u to vreme imao oko trideset godina. Despot je bio oženjen Katarinom Baćanji, ali nije poznato da li su imali dece. Inače, o Katarini Baćanji je sačuvano veoma malo podataka. Umrla je posle 1542. godine.[61]

 

[1] Profesor Borovski pogrešno označava „Ilonu“ (Ilona), odnosno Jelenu, kao stariju sestru „István és Demeter“, tj. Stefana i Dmitra Jakšića. Pouzdano je utvrđeno da je Jelena bila ćerka Stefana Jakšića I. Borovski, takođe pogrešno napominje da je ona bila „žena despota Jovana, sina Đurđa Brankovića“, a dobro je poznata činjenica da su despoti Jovan i Đorđe (mitropolit Maksim) Branković bili sinovi despota Stefana Brankovića, odnosno unuci Đurđa Brankovića Smederevca. Kao dokaz ispravnog determinisanja rodbinskih relacija Jelene, sa jedne i Stefana i Dmitra Jakšića sa druge strane, može da posluži i naredni tekst starog srpskog letopisa: „Ioanь despotь Srъmou bьіvaiєtь i priiєmliє sebъ sьvrьstiiє dьšterь Stъpana Jakšikia Elenou”. Potrebno je naglasiti da se numerisanje starosnog uzrasta Stefanovih ćerki mora uslovno razumeti, jer njihov starosni red nije pouzdano utvrđen, a istraživačka sloboda i predmetno-metodološki principi, pri analitičkoj obradi činjenica o članovima porodice Jakšić su naveli autora da odabere ovaj prikazani red pri analizi ličnosti i istorijskog mesta Ane, Irine i Jelene Jakšić, vidi: Glasnik SUD, 53, 1883, str. 43. Uporedi i Borovszky Samu, A Nagylaki uradalom története, Értekezések a történeti tudományok körébol, 18, 1900, 531, Aleksa Ivić, Iz istorije Srba u Ugarskoj, Od smrti despota Vuka do smrti despota Jovana (1485 – 1502), Letopis Matice srpske, knjige 253 – 260, sveska VIII za godinu 1909, Matica srpska, Novi Sad, 1909, str. 33 – 43, Dušanka Dinić – Knežević, Sremski Brankovići, Istraživanja, 4, 1975.

[2] Dušan J. Popović, nav. delo, str. 86 – 87, napominje da se mlađi brat despota Đorđa, Jovan sa despotskom titulom javlja 1493. godine, ali njemu se despotsko titularno dostojanstvo prvi put priznaje u povelji, odnosno pismu palatina Stefana Zapolje, datovanom 1. februara 1494. u Budimu i ono se odnosi na izvesnu parnicu između despota Đorđa i Jovana sa hrvatskim velikašima Vladislavom i Stefanom Egervarijem oko određenih dobara, vidi: Thallóczy es Áldásy, nav. delo, str. 292. Uporedi i Aleksa Ivić, Iz istorije Srba u Ugarskoj, Od smrti despota Vuka do smrti despota Jovana (1485 – 1502), Letopis Matice srpske, knjige 253 – 260, sveska VIII za godinu 1909., Matica srpska, Novi Sad, 1909, str. 39, Ljiljana Pešikan – Ljuštanović, Zmaj Despot Vuk – mit, istorija, pesma, Matica srpska, Novi Sad, 2002, 84.

[3] Aleksa Ivić, Iz istorije Srba u Ugarskoj, Od smrti despota Vuka do smrti despota Jovana (1485 – 1502), Letopis Matice srpske, knjige 253 – 260, sveska VIII za godinu 1909., Matica srpska, Novi Sad, 1909, str. 39.

[4] Isto, str. 41 – 42.

[5] Aleksa Ivić, Istorija Srba u Vojvodini, od najstarijih vremena do osnivanja Potisko – pomoriške granice, 1703., Matica Srpska, Novi Sad, 1929, str. 43, nap. 4 – 5, str. 354.

[6] Spomenik Srpske kraljvske akademije, 3, 1890, str. 100, u članku Stanoje Stanojević, Nešto o JakšićimaNova Iskra, Kraljevsko – srpska državna štamparija, Beograd, VI/1901, str. 165. Dušan J. Popović navodi da je Jelena Branković Rareš, ćerka Jelene Jakšić iz braka sa despotom Jovanom Brankovićem bila udata za „moldavskog vojvodu Petra Rareša“, vidi: Dušan J. Popović, nav. delo, str. 153.

[7] Dušan Mrđenović, Aleksandar Palavestra, Dušan Spasić, Rodoslovne tablice i grbovi srpskih dinastija i vlastele, tablica 28 – 29, Jakšići I – II, Nova knjiga, Beograd, 1987, str. 160 – 161.

[8] Aleksa Ivić, Istorija Srba u Vojvodini, od najstarijih vremena do osnivanja Potisko – pomoriške granice, 1703, Matica Srpska, Novi Sad, 1929, str. 45 – 46. O ponašanju despotice Jelene, prilikom svadbenih svečanosti u Budimu 1504. godine, vidi: Marino Sanuto, Világkrónikája (II), Tőrténelmi Tár, 1877, 125. Nakon preudaje Jelene Jakšić za Ivaniša Berislavića, Maksim Branković i njegova majka Angelina su morali da napuste dobra koja su do tada uživali. U biografskim podacima o Maksimu Brankoviću se na decidan način ističe kako je u kuću Brankovića „ušao inoplemenik“ i kako ih je „taj inoplemenik izagnao“(Glasnik društva srpske slovesnosti, XI). Inače, posle smrti despota Jovana, kralj Vladislav II je ponudio Maksimu Brankoviću da ponovo preuzme despotsko dostojanstvo i naslov, ali je bivši despot ovu mogućnost odbacio, pa je iste ugarski vladar „prebacio na novog muža“ despotice Jelene. U starijoj literaturi je izvesne nedoumice izazivalo vreme u kome se despotica Jelena preudala za despota Ivaniša. Aleksa Ivić navodi da se to dogodilo u toku 1503. ili 1504. godine. Ivaniš Berislavić je bio stričević jajačkog bana Franje Berislavića za koga se, nakon smrti despota Vuka Grgurevića, preudala Vukova udovica Varvara (Barbara), ćerka Sigismunda Frankopana. Moguće je da je ova preudaja uticala na kasnije veze Brankovića i Berislavića o kojima je ovde reč. Uporedi i Glasnik društva srpske slovesnosti, XI, 1859, 127 – 128, Ilarion Zeremski, nav. delo, str. 61, Dušan J. Popović, nav. delo, str. 115, Grupa autora, Istorija srpskog naroda, knjiga druga, Srpska književna zadruga, Beograd, 1981, str. 461, Vladimir Ćorović, Srpska despotovina u Sremu, rukopis iz ostavštine, Sveske Matice srpske, građa i prilozi za kulturnu i društvenu istoriju, 38, Serija književnosti i jezika, sveska 10, Matica srpska, Novi Sad, 2002, str. 67, Arsenije Bugarski, Sveti Maksim (Branković) u Vlaškoj po rumunskim izvorima, Temišvarski zbornik, 3, Matica srpska, Novi Sad, 2002, str. 7 – 18.

[9] Thallóczy és Áldásy, A Magyarország és Szerbia közti összeköttetések oklevéltára, Budapest, 1907, 317. Ugarske vlasti su u posed novog srpskog despota predali imanja koja su pripadala despotu Jovanu Brankoviću. Nakon smrti Jovana Brankovića pomenuta imanja su bila konfiskovana. Porodični posed Brankovića koji je uživao despot Vuk je još ranije prešao u ruke Berislavića i to preudajom Varvare Branković za Franju Berislavića. Uporedi i Marino Sanuto, Világkrónikája (II), Tőrténelmi Tár, 1877, 38.

[10] Vidi: Grupa autora, Istorija srpskog naroda, knjiga druga, Srpska književna zadruga, Beograd, 1981, str. 461.

[11] Isto, str. 461.

[12] Matija Mesić, Pleme Berislavića, Rad jugoslovenske akademije, knj. VIII, Zagreb, 1869, str. 80. Despot Ivaniš Berislavić je nosio jednu od onih zastava, koje su nosili državni dostojanstvenici pri krunidbenim svečanostima, vidi: Aleksa Ivić, Istorija Srba u Vojvodini, od najstarijih vremena do osnivanja Potisko – pomoriške granice, 1703, Matica Srpska, Novi Sad, 1929, str. 47. Uporedi i Dušan J. Popović, nav. delo, str. 115.

[13] Aleksa Ivić, Istorija Srba u Vojvodini, od najstarijih vremena do osnivanja Potisko – pomoriške granice, 1703, Matica Srpska, Novi Sad, 1929, str. 49.

[14] Isto, str. 49.

[15] Isto, str. 49.

[16] Isto, str. 27, 34 i 54. Dušan J. Popović navodi da je Jelena imala dvoje dece, tačnije dve ćerke Mariju i Jelenu, rođene u prvom braku, dok za ime Ivaniševog mlađeg sina kaže da je bilo Nikola. Profesor Ivić i prof. dr Nenad Lemajić ističu da se taj sin zvao Đorđe sa predikatumom od Broda. Takođe, Aleksa Ivić ne navodi imena ćerki iz prvog braka, ali piše da ih je bilo dve. Moguće je da ni Ivić, a ni Popović nisu znali za postojanje još tri ćerke despota Jovana i to Despine Milice, Marije Magdalene i Hane, jer je manje verovatno da o njima ne pišu iz razloga što su u vremenu smrti Ivaniša Berislavića već bile punoletne. O svemu, vidi: Dušan J. Popović, nav. delo, str. 116 i 118. Uporedi i M. Mesić, PlemeBerislavića, Rad jugoslovenske akademije, knj. VIII, Zagreb, 1869, str. 30 – 32, Dušan Mrđenović, Aleksandar Palavestra, Dušan Spasić, Rodoslovne tablice i grbovi srpskih dinastija i vlastele, tablica 28 – 29, Jakšići I – II, Nova knjiga, Beograd, 1987, str. 161.

[17] Aleksa Ivić, Istorija Srba u Vojvodini, od najstarijih vremena do osnivanja Potisko – pomoriške granice, 1703, Matica Srpska, Novi Sad, 1929, str. 54, nap. 5, str. 356.

[18] Isto, str. 54, nap. 5, str. 356. Jovan Dolić od Iriga je, izgleda bio izuzetno impulsivan čovek, sklon zadevicama i sukobima. Poznata je činjenica da je potezao mač na činovnike i saradnike Ujlakija i Revajia prilikom sudske parnice oko pomenutih imanja koja su se nalazila u blizini Iriga. Godine 1527. je bio službenik ili „doglavnik“ Cara Jovana Nenada.

[19] Grupa autora, Istorija srpskog naroda, knjiga druga, Srpska književna zadruga, Beograd, 1981, str. 461.

[20] Isto, str. 461. Prema navodima Ivića i Popovića, koji se u svojim naučnim istraživanjima oslanjaju na starija dela istoriografije, decidno se ističe da je kralj Lajoš II (1516 – 1526) 1520. imenovao Stefana, koji je tada imao oko 15 do 16 godina, za srpskog despota. U svojoj „Istoriji“, profesor Ivić kaže da se prema sačuvanim izvorima, despotska titula prvi put priznaje Stefanu Berislaviću 1520. godine. Ne dovodeći u pitanje tačnost tvrdnji i istraživačkih rezultata uglednih istoričara, potrebno je ostaviti mogućnost prema kojoj bi se vesti o despotu Stefanu Berislaviću iz 1520. u odnosu na vremenski raskorak sa obaveštenjima iz 1514. godine o nasleđivanju despotskog dostojanstva, mogle objasniti, upravo činjenicom da je u godini smrti svoga oca novi despot imao svega deset ili manje godina, zbog čega je samo formalno ili de iure bio nosilac titule i dostojanstva despota. Važne dužnosti, pre svega vojno-odbrambene prirode koje su bile u najužoj vezi sa nasleđenim dostojanstvom, Stefan je mogao da preuzme šest godina kasnije, kada je i prema tadašnjim pozitivnim društveno-pravnim normama navršio dovoljan psiho-fizički uzrast i predispozicije. Uporedi i Aleksa Ivić, Istorija Srba u Vojvodini, od najstarijih vremena do osnivanja Potisko – pomoriške granice, 1703, Matica Srpska, Novi Sad, 1929, str. 56, Dušan J. Popović, nav. delo, str. 116.

[21] Grupa autora, Istorija srpskog naroda, knjiga druga, Srpska književna zadruga, Beograd, 1981, str. 467. Uporedi i Dušan J. Popović, nav. delo, str. 117.

[22] Grupa autora, Istorija srpskog naroda, knjiga druga, Srpska književna zadruga, Beograd, 1981, str. 461. Period „relativnog mira“ je postojao do sklapanja novog mirovnog ugovora 1519. godine. U narednom poglavlju biće više reči o vojno političkim odnosima Ugarske i Osmanskog carstva prvih decenija XVI veka koji su se ticali i uloge porodice Jakšić u istim.

[23] Isto, str. 461. Srebrnik, Tešanj i Soko, gradovi Srebrničke banovine, su osvojeni novembra 1512. godine, a nešto kasnije inkorporacijom Sinja i Čačavine u okvire Osmanlijskog carstva, granice Turske su, ponovo, bile neznatno proširene. Međutim, novoosvojena utvrđenja su omogućila Turcima da sa novih pozicija znatno ugroze odbranu Jajca.

[24] Ovaj poslednji mirovni ugovor je trebao da važi do 1. aprila 1522. godine, vidi: Grupa autora, Istorija srpskog naroda, knjiga druga, Srpska književna zadruga, Beograd, 1981, str. 465.

[25] Već 10. jula 1521. godine, turska vojska je osvojila Šabac koji je pružao otpor, doduše ne dugotrajniji, ali se posada od 400 boraca, ipak junački branila, vidi: Grupa autora, Istorija srpskog naroda, knjiga druga, Srpska književna zadruga, Beograd, 1981, str. 466, Dušan J. Popović, nav. delo, str. 117. Uporedi i Aleksa Ivić, Istorija Srba u Vojvodini, od najstarijih vremena do osnivanja Potisko – pomoriške granice, 1703, Matica Srpska, Novi Sad, 1929, str. 54 – 55.

[26] Sultan nije želeo da u daljem pohodu prema Budimu (osvajanjem Srema, isti je bio potpuno omogućen), u zaleđini ostavi slobodno neprijateljsko utvrđenje, tj. Beograd. Inače, često se misli da je 1521. Sulejman II preduzeo osvajački pohod protiv Beograda i Šapca, što nije u potpunosti ispravno. Iz određene prepiske između sultana sa jedne i Venecije i Dubrovnika sa druge strane, jasno se vidi da je Sulejman nameravao da u direktnom sukobu porazi ugarskog kralja. Kako su Beograd i Šabac predstavljali dve ključne polazne tačke za dalji prodor u Mađarsku, to je bilo prirodno da Osmanlije prvo uklone ove najisturenije odbrambene „položaje“ Ugarske sa desne obale Dunava i Save. Dva sultanova pisma, a naročito pismo Veneciji, otkriva činjenicu da je nakon duže opsade Beograda i tri meseca boravka u „mađarskoj zemlji“, Sulejman Veličanstveni uvideo „da je vreme kratko i da zima dolazi“, zbog čega je odustao od daljeg nastupanja. Uostalom, bio je potpuno zadovoljan osvajanjem tri velika i pet manjih gradova. Neku buduću raspravu može da otvori pitanje da li je sultan Sulejman pogrešio, kada je promenio plan nakon osvajanja Srema koje mu je „bukvalno otvorilo put“ prema Budimu i posvetio se opsadi Beograda. Jedna od osobenosti vojne i ratno-osvajačke politike Sulejmana II, ali i mentalnog profila njegove ličnosti, jeste bila naglo i ponekad nelogično menjanje prvobitno utvrđenih planova. Sultanov poslednji ratni pohod u životu, organizovan u svrhu osvajanja Beča od avgusta do oktobra 1566. godine je ostao upamćen, ne samo po okolnostima koje su pratile smrt Sulejmana Zakonodavca u toku istog, već i promena ratnog plana, kada je nastupajući prema habzburškoj prestonici neočekivano odlučio da skrene sa puta i pomogne opsadu grada Sigeta na severo-zapadu Mađarske. Postoji sjajna literatura koja otkriva vrlo zanimljive i za istoriografiju izuzetno značajne momente iz biografije i istorije vladavine sultana Sulejmana II Veličanstvenog, poput monografija Radovana Samardžića „Sulejman i Rokselana“ i „Mehmed Sokolović“. O vojnom pohodu Sulejmana II i ugarsko-turskom ratu u 1521. godini, vidi: Grupa autora, Istorija srpskog naroda, knjiga druga, Srpska književna zadruga, Beograd, 1981, str. 465 – 470. Uporedi i Aleksa Ivić, Istorija Srba u Vojvodini, od najstarijih vremena do osnivanja Potisko – pomoriške granice, 1703, Matica Srpska, Novi Sad, 1929, str. 54 – 55, Dušan J. Popović, nav. delo, str. 117.

[27] Dušan J. Popović, nav. delo, str. 117.

[28] Ljubomir Stojanović, Stari srpski hrisovuli, akti, itd, Spomenik Srpske kraljevske akademije, 3, Beograd, 1890, str. 142. Na despoticin prvobitni stav, sigurno je uticalo i nečuveno indiferentno ponašanje vladajućih krugova i političke elite Ugarske, prema dešavanjima na južnim granicama države. Naime, tokom većeg dela trajanja pomenutih opsada i pustošenja od strane Turaka, kralj Lajoš II, mlad i neiskusan petnaestogodišnjak je bio zauzet ženidbenim aktivnostima, dok su njegovi savetnici i dvorski velikodostojnici, „uljuljkani“ dugogodišnjim „relativnim mirom“ i nerealnim mišljenjima o stvarnom odnosu snaga Ugarske i Turske, invaziju dočekali potpuno nespremni. Informacije o turskom pohodu i haotičnom stanju u ugarskim pograničnim utvrđenjima nisu uticale na jačanje posada i stvaranje veće bezbednosti u ugroženim gradovima. Nijedan od zapovednika ili banova beogradske tvrđave, Franja Hedervari i Valentin Terek, kao ni šabački zapovednik Stevan Šuljok, nisu se nalazili u gradovima u toku trajanja opsada, jer su iz njih, pre dolaska invazionih snaga, jednostavno pobegli. O navedenim činjenicama vezanim za opsade Beograda i Šapca up. Grupa autora, Istorija srpskog naroda, knjiga druga, Srpska književna zadruga, Beograd, 1981, str. 466; Aleksa Ivić, Istorija Srba u Vojvodini, od najstarijih vremena do osnivanja Potisko – pomoriške granice, 1703, Matica Srpska, Novi Sad, 1929, str. 54 – 55.

[29] Grupa autora, Istorija srpskog naroda, knjiga druga, Srpska književna zadruga, Beograd, 1981, str. 467. Dušan J. Popović navodi da je despotica „sa stvarima i dragocenostima“, preko Mađarske pobegla u Slavoniju na dobra Berislavića, vidi: Dušan J. Popović, nav. delo, str. 117.

[30] Aleksa Ivić, Istorija Srba u Vojvodini, od najstarijih vremena do osnivanja Potisko – pomoriške granice, 1703, Matica Srpska, Novi Sad, 1929, str. 55.

[31] Isto, str. 55.

[32] Isto, str. 55.

[33] Up. Ljubomir Stojanović, Zapisi i natpisi III, 151, br. 5590, Grupa autora, Istorija srpskog naroda, knjiga druga, Srpska književna zadruga, Beograd, 1981, str. 467.

[34] Grupa autora, Istorija srpskog naroda, knjiga druga, Srpska književna zadruga, Beograd, 1981, str. 468. Nakon teških borbi, bombardovanja i opsadnog stanja, grad se predao 29. avgusta, a ne dan ranije, kako se ističe u tekstu Božidara Goraždanina. Posle dugih i krvavih borbi, Turci su 8. avgusta uspeli da zauzmu varoš i Donji grad, dok je preživela posada i stanovništvo, koje se sklonilo u Gornji grad, pružalo otpor još 21 dan. Ugarska armija, koju je sakupljao kralj, teškom mukom se konsolidovala i poput „raštimovanog orkestra“, sastavljenog od vojnih odreda nezainteresovanog plemstva iz županija, pošla je prema Beogradu, u nameri da ga oslobodi. Međutim, razišla se, gotovo u isto vreme kada je i Sulejman završio svoj pohod i sa invazionim snagama se počeo vraćati u Carigrad. Kraljeva vojska nije uspela da pomogne ni odbranu Zemuna, koga su branila braća Mihailo i Marko Skoblić sa 400 šajkaša. I pored energičnog otpora, Zemun se predao, a ostatak preživele posade je bio likvidiran (posečen). Tokom septembra 1521. godine, Turci su razorili i niz drugih važnih i manje važnih utvrđenja i gradova u Sremu, poput: Bariča, Slankamena, Mitrovice, Karlovaca, Petrovaradina (Varadina), Kamenice, Čerevića, Iloka i Berkasova. Sedište pašaluka je iz Smedereva premešteno u Beograd, a prvi paša je postao Bali-beg, vidi: Aleksa Ivić, Istorija Srba u Vojvodini, od najstarijih vremena do osnivanja Potisko – pomoriške granice, 1703, Matica Srpska, Novi Sad, 1929, str. 55. Uporedi i Dušan J. Popović, nav. delo, str. 117.

[35] Nije pouzdano utvrđeno šta je bio karakter Putnikove misije, ali je najverovatnije dobio u zadatak da palatina obavesti o situaciji koja je vladala u graničnim oblastima i stanju u kome su se nalazili Kupinik i drugi despotovi gradovi i posedi, posle povlačenja Turaka, vidi: Aleksa Ivić, Istorija Srba u Vojvodini, od najstarijih vremena do osnivanja Potisko – pomoriške granice, 1703, Matica Srpska, Novi Sad, 1929, str. 56. Uporedi i Dušan J. Popović, nav. delo, str. 117.

[36] Aleksa Ivić, Istorija Srba u Vojvodini, od najstarijih vremena do osnivanja Potisko – pomoriške granice, 1703, Matica Srpska, Novi Sad, 1929, str. 56.

[37] Vladimir Ćorović, Srpska despotovina u Sremu, rukopis iz ostavštine, Sveske Matice srpske, građa i prilozi za kulturnu i društvenu istoriju, 38, Serija književnosti i jezika, sveska 10, Matica srpska, Novi Sad, 2002, str. 76.

[38] Aleksa Ivić, Istorija Srba u Vojvodini, od najstarijih vremena do osnivanja Potisko – pomoriške granice, 1703, Matica Srpska, Novi Sad, 1929, str. 57 – 58.

[39] Isto, str. 58. Neretko, pogranične posade su, čak i gladovale.

[40] Isto, str. 58.

[41] Isto, str. 71. Iako nisu jasni konkretni razlozi despotovog negativnog stava u odnosu na mogućnost saradnje sa Jovanom Nenadom, verovatno su sumnjivo poreklo Cara Jovana i surevnjivost po pitanju predvodništva nad srpskim življem, uticali na Berislavićevu odluku. Inače o njemu postoji priličan broj istoriografskih dela kao što su: Magyarország Romlásáról (Na ruševinama Mađarske), Seremi Đerđa, Budimpešta 1961, str. 1 – 31; Spomenica na Cara Jovana Nenada Subotičkog 1527 – 1927, Subotica 1927 i Četristogodišnjica cara Jovana Nenada, Bratstvo Društva Svetog Save XXVI, Beograd 1927, Alekse Ivića; Prilog proučavanju pokreta Jovana Nenada, Godišnjak Filozofskog fakulteta 7, Novi Sad 1962 – 1963, Dušanke Dinić – Knežević; Bakići porodica poslednjeg srpskog despota, Srpska elita na prelomu epoha, Sremska Mitrovica – Istočno Sarajevo 2006, str. 253 – 263, Nenada Lemajića, Istorija Mađara, Beograd 2002, 481 – 490, Petra Rokaia, Zoltana Đerea, Tibora Pala i Aleksandra Kasaša itd. Uporedi i Boris Stojkovski, Mađarska istoriografija o pokretu Cara Jovana Nenada posle Drugog svetskog rata, Srpsko – mađarski odnosi kroz istoriju, Zbornik radova sa međunarodnog naučnog skupa održanog 15. juna 2007. godine u Novom Sadu, Filozofski fakultet Novi Sad, Odsek za istoriju, Filozofski fakultet u Istočnom Sarajevu, Novi Sad, 2007, str. 75, 79 – 80.

[42] Hungarica u Državnom arhivu u Beču, za god. 1527, vidi: Aleksa Ivić, Istorija Srba u Vojvodini, od najstarijih vremena do osnivanja Potisko – pomoriške granice, 1703, Matica Srpska, Novi Sad, 1929, str. 71, nap. 3, str. 358.

[43] Aleksa Ivić, Istorija Srba u Vojvodini, od najstarijih vremena do osnivanja Potisko – pomoriške granice, 1703, Matica Srpska, Novi Sad, 1929, str. 72 – 73. „… Ferdinandus, dei gratia Hungarie et Bohemie etc. rex, infans Hispaniarum, archidux Austrie etc. … Diebus proximis cum regnum nostrum Boemie proficisceremur, iniunximus serenissime domine Marie regine, sorori nostre charissime, vt inter ceteros istius regni Hungarie dominos atque alios nostros vobiscum per se aut per literas et nuncios suos nostro nomine tractet de hys, que ad commodum, vtilitatem et augmentum persone, familie ac patrie vestre pertinebunt. Vos itaque hortamur, vt consilio sue maiestatis reginalis per inde atque nostro obtemperetis, habet enim amplissimam a nobis super hys rebus, quas ab ea intelligetis, vobiscum nostra in persona transigendi. Poteritis igitur secure et citra vllam dubitationem ad omnia, que vobis per eandem proposita fuerunt, accedere. … Illustri, fideli, nobis dilecto Stephano Beryzlo, Rascie despoto“, pisao je Ferdinand despotu Stefanu Berislaviću iz Kutenberga, 3. februara 1527. Uvidom u pismo, možemo da zaključimo koliko je kralj bio zainteresovan za saradnju sa despotom, jer ga opominje da „u svome i interesu svoje otadžbine, se i u buduće drži sa njim“ i da nastavi dogovaranje sa kraljicom Marijom, vidi: Dr Aleksa Ivić, Spomenici Srba u Ugarskoj, Hrvatskoj i Slavoniji tokom XVI XVII stoleća, prvi deo od 1527. do 1600. godine, Zbornik istorijskih dokumenata III, Matica srpska, Novi Sad, 1910, str. 1. Uporedi i Dušan J. Popović, nav. delo, str. 118.

[44] U Ivićevoj „Istoriji“ i kod Dušana J. Popovića, izvesnu konfuziju izaziva ime mlađeg sina despotice Jelene i despota Ivaniša Berislavića. Njegovo ime je bilo Đorđe, sa predikatumom „od Broda“ i on se pominje samo jednom i to u navedenim zahtevima despota Stefana iz 1527. godine. Međutim, na pojedinim mestima u delima prethodno pomenutih istoričara se spominje ime Nikola od Broda, u kontekstu porodičnih relacija između sinova despotice Jelene. U rukopisnoj zbirci bečkog Državnog arhiva, pod nazivom Privilegia Ferdinandi regis de anno 1525. usque 1529. na str. 100 – 102. se nalaze prepisi povelja, koje je kralj Ferdinand izdao kao odgovor na zahteve despota Stefana Berislavića. U povelji sa datumom „…die XIX. aprilis 1527, regnorum etc. primo.“ se pominje „… quod Nos egregio, fideli Nobis dilecto Nicolao de Brodfratrigermano illustris fidelis Nobis dilecti Stephani Berizló de GrabariaRascie despoti…“ što je Aleksi Iviću i Dušanu J. Popoviću poslužilo, kao smernica prilikom dokumentovane identifikacije imena despotovog mlađeg brata. Verovatno se radi o zabuni, do koje je došlo prilikom prepisivanja, s obzirom da je ime muža jedne od ćerki despotice Jelene bilo Nikola Gusić (brat Đorđa Gusića), pa se uslovno rečeno, lako mogla dogoditi zabuna. Kasnija istoriografija je ime mlađeg brata, pravilno identifikovala kao Đorđe. O svemu, vidi: Aleksa Ivić, Istorija Srba u Vojvodini, od najstarijih vremena do osnivanja Potisko – pomoriške granice, 1703, Matica Srpska, Novi Sad, 1929, str. 54, 72 – 73, 128, 359. nap. 1. Uporedi i Dušan J. Popović, nav. delo, str. 116 – 118, 153.

[45] Aleksa Ivić, Istorija Srba u Vojvodini, od najstarijih vremena do osnivanja Potisko – pomoriške granice, 1703, Matica Srpska, Novi Sad, 1929, str. 72 – 73.

[46] Isto, str. 73. Umesto plate za hiljadu konjanika, kralj je bio spreman da izdvaja sredstva za polovinu od tog broja. U slučaju opasnosti, obećao je da će pružiti zaštitu njegovoj porodici, itd.

[47] Dušan J. Popović, nav. delo, str. 119.

[48] Dr Aleksa Ivić, Spomenici Srba u Ugarskoj, Hrvatskoj i Slavoniji tokom XVI XVII stoleća, prvi deo od 1527. do 1600. godine, Zbornik istorijskih dokumenata III, Matica srpska, Novi Sad, 1910, str. 8 – 9.

[49] Isto, str. 8 – 9.

[50] Isto, str. 8. „… Insuper gratiose domine causa dei castra videlicet Bachiense, Zatha et Feleghaz vsque diem quintumdecimum a data presentium e manibus nostris rehabeatis, neque imposterum dicere veleatis, vt non hortauerim vestram spectabilem magnificenciam cum dictis castris, seruos enim non habemus, quibus tenere nisi illa castra possemus seruare…“, upozoravao je Stefan Berislavić iz Sv. Laslova, 6. jula 1528. godine.

[51] Dušan J. Popović, nav. delo, str. 120. O izveštaju despotice Jelene Franji Baćanjiju, saznajemo iz pisma hrvatsko-slavonskog bana, upućenom kralju Ferdinandu od 9. avgusta 1528. godine, vidi: E. Laszovszki, Monumenta Habsburgica, str. 177. Uporedi i Aleksa Ivić, Istorija Srba u Vojvodini, od najstarijih vremena do osnivanja Potisko – pomoriške granice, 1703, Matica Srpska, Novi Sad, 1929, str. 90, 96 – 97.

[52] Aleksa Ivić, Istorija Srba u Vojvodini, od najstarijih vremena do osnivanja Potisko – pomoriške granice, 1703, Matica Srpska, Novi Sad, str. 96 – 97.

[53] Dušan J. Popović, nav. delo, str. 120. „…Egregio, fideli, nobis dilecto Johanni Habardanecz de Zalathnock gratiam nostram regiam et omne bonum. Quoniam accipimus illustrem Stephanum Beryzlo de Grabaria, regni nostri Rascie despotum, simul et matrem ipsius Rascianam ea commisisse, propter que infidelitatis nota iure censendi sunt, eapropter tibi seriose committimus, vt eundem et  matrem eiuis quamprimum fieri  possit, capi et detineri facias et cures vsque ad vlteriorem iussionem nostram. Secus minime facturus…“, pisao je Ferdinand Jovanu Hoberdanecu 22. marta 1529. godine u Špajeru, vidi: Dr Aleksa Ivić, Spomenici Srba u Ugarskoj, Hrvatskoj i Slavoniji tokom XVI XVIIstoleća, prvi deo od 1527. do 1600. godine, Zbornik istorijskih dokumenata III, Matica srpska, Novi Sad, 1910, str. 11.

[54] Dr Aleksa Ivić, Spomenici Srba u Ugarskoj, Hrvatskoj i Slavoniji tokom XVI XVII stoleća, prvi deo od 1527. do 1600. godine, Zbornik istorijskih dokumenata III, Matica srpska, Novi Sad, 1910, str. 15.

[55] Dušan J. Popović, nav. delo, str. 120. „…Allate sunt ad nos litere tue de prima huius, quibus gratiose intelleximus, te despotum vncam matre sua captiuasse, quod nobis valde gratum extitit nobisque ex hoc etiam inuoluit fidelitas et diligentia tua, tibique propterea committimus, vt eundem despotum et matrem eius ad locum securum et consiliarios inferiores austrienses…“, zahvaljivao se kralj Ferdinand Hoberdanecu, što je zarobio despota i njegovu majku, iz Linca 16. maja 1529. godine, vidi: Dr Aleksa Ivić, Spomenici Srba u Ugarskoj, Hrvatskoj i Slavoniji tokom XVI XVII stoleća, prvi deo od 1527. do 1600. godine, Zbornik istorijskih dokumenata III, Matica srpska, Novi Sad, 1910, str. 22. Pozivajući se na E. Laszovszki, Monumenta Habsburgica, str. 177, Aleksa Ivić u „Istoriji“ navodi podatak da se slavonski velikaš Ladislav More 16. juna 1529. godine suprotstavio kraljevoj želji da Stefana i Jelenu primi „na čuvanje“ u grad Orahovicu, koji se nalazio u njegovom posedu, pravdajući svoj stav objektivnim razlozima neuslovnosti „čuvanja“ tako značajnih zarobljenika na njegovim pograničnim posedima. Pomenuti podatak ukazuje na mogućnost da poslednje vesti o despotici Jeleni potiču iz sredine juna 1529. godine. Uporedi i Aleksa Ivić, Istorija Srba u Vojvodini, od najstarijih vremena do osnivanja Potisko – pomoriške granice, 1703, Matica Srpska, Novi Sad, 1929, str. 98.

[56] Dušan Mrđenović, Aleksandar Palavestra, Dušan Spasić, Rodoslovne tablice i grbovi srpskih dinastija i vlastele, tablica 28 – 29, Jakšići I – II, Nova knjiga, Beograd, 1987, str. 160 – 161.

[57] Dušan Mrđenović, Aleksandar Palavestra, Dušan Spasić, Rodoslovne tablice i grbovi srpskih dinastija i vlastele, tablica 28 – 29, Jakšići I – II, Nova knjiga, Beograd, 1987, str. 160 – 161. Uporedi i Aleksa Ivić, Istorija Srba u Vojvodini, od najstarijih vremena do osnivanja Potisko – pomoriške granice, 1703, Matica Srpska, Novi Sad, 1929, str. 128. Dušan J. Popović, nav. delo, str. 115 – 121, 153.

[58] Tvrdnju da su deca iz braka Ivaniša Berislavića i Jelene Jakšić sasvim sigurno pripadala katoličkoj veroispovesti iznosi jedino Dušan Popović, vidi: Dušan J. Popović, nav. delo, str. 153.

[59] Aleksa Ivić, Istorija Srba u Vojvodini, od najstarijih vremena do osnivanja Potisko – pomoriške granice, 1703, Matica Srpska, Novi Sad, 1929, str. 128.

[60] Isto, str. 128. Dušan J. Popović, greškom navodi 1536. kao godinu despotove smrti. Uporedi i Dušan J. Popović, nav. delo, str. 121.

[61] Despoticu Katarinu Baćanji, suprugu despota Stefana Berislavića, pominju svega četiri istorijska spomenika. Pominje se u pismu Jovana Kacijanera od 27. februara 1535. pisanom iz Košica kralju Ferdinandu, potom i u jednom dokumentu iz avgusta 1536. godine. Takođe, sačuvano je jedno despoticino pismo, pisano 1. marta 1542. godine u Stonom Beogradu, a upućeno njenom bratu Franji Baćanjiju, u kome se potpisala kao „…Catharina de Batthyan condam despotissa“. Istoričar Nikola Ištvanfi pominje njeno ime u kontekstu objašnjenja okolnosti pod kojima je Ulama-paša osvojio od Keglevića 1543. godine grad Belu Stenu, „koju je ovaj malo pre toga oteo od Katarine Baćanji, udovice srpskog despota Jovana“. Ištvanfi je zamenio ime despota Stefana Berislavića sa imenom njegovog oca Ivaniša, odnosno Jovana, u srpskoj transkripciji ili je, opet greškom imenom prvog muža despotove majke Jelene Jakšić, označio i supruga despotice Katarine Baćanji-Berislavić, vidi: Aleksa Ivić, Istorija Srba u Vojvodini, od najstarijih vremena do osnivanja Potisko – pomoriške granice, 1703, Matica Srpska, Novi Sad, 1929, str. 128, 385 – 386, nap. 3. Uporedi i Dušan J. Popović, nav. delo, str. 153, Dušan Mrđenović, Aleksandar Palavestra, Dušan Spasić, Rodoslovne tablice i grbovi srpskih dinastija i vlastele, tablica 28 – 29, Jakšići I – II, Nova knjiga, Beograd, 1987, str. 161.

Autor: Msr Srđan Graovac, istoričar

POSTAVI ODGOVOR

Molimo vas da se u komentarima držite teme teksta. Redakcija Vojvodjanskih Vesti zadržava pravo da – ukoliko ih proceni kao neumesne – skrati ili ne objavi komentare koji sadrže osvrte na nečiju ličnost i privatan život, uvrede na račun autora teksta i/ili članova redakcije kao i bilo kakvu pretnju, uvredu, nepristojan rečnik, govor mržnje, rasne i nacionalne uvrede ili bilo kakav nezakonit sadržaj.

Komentare pisane verzalom i linkove na druge sajtove ne objavljujemo. Vojvodjanskih vesti nemaju nikakvu obavezu obrazlaganja odluka vezanih za komentare i njihovo objavljivanje.

Mišljenja iznešena u komentarima su privatno mišljenje autora komentara i ne odražavaju stavove redakcije Vojvodjanskih Vesti.

Smatra se da ste slanjem komentara potvrdili saglasnost sa gore navedenim pravilima.

Administratorima Vojvodjanskih Vesti se možete obratiti ovde: admin {at} vojvodjanskevesti {dot} rs.