Што је сигурно – сигурно је. Не треба ризиковати. Не треба се играти и искушавати судбину. Боље одсећи и мало више. Одсечеш мало више и не бринеш. Миран си. Знаш да је најгоре прошло.
Знаш да је твојим мукама дошао крај, те можеш да се опустиш. Јер . . .
Решио си се великог проблема. Сачувао си своје здравље, а решио си се, једном за свагда, проблема који те је мучио. Решио си се извора боли и патње твоје. Решио си га се на најефикаснији и најефективнији начин.
Сасекао си га у корену. Сец! И готово . . .
Коренито решење
Све што боли, треба сећи. Заповеда изрека стара, срећом незаборављена. Шта би ми радили да смо којим случајем заборавили ову, на први поглед, истина, драстичну, али изузетно учинковиту методу решавања здравствених тегоба?
На који начин би се курталисали извора боли и патње наше?
Одласком код лекара, можда? Одакле обичном становнику наше земља пара за такво решење? Свима је, и то веома добро познато, где ради велики број наших лекара.
Јасно. Или у иностранству или у приватној пракси.
Папрена решења
Кад си болан, није ти баш до путовања. Нити си рад да неку страну земљу упознаш кроз њен здравствени систем. Такође, не иде ти се баш радо ни у приватну праксу. Разлог је познат и једноставан.
На твоје стање не делује позитивно подсећање да тамо знају приближну цену твог оздрављења.
Ако решиш да одуговлачиш, што ће рећи избегаваш сечу као једино спасоносно решење, шта ти још преостаје?
Сламка за коју покушаваш да се ухватиш је посета некој од државних здравствених установа.
Са срећом
Лако може да ти се деси да те тамо сачека – нико. Још мало па половина медицинског особља отишло у Немачку, или у неку од скандинавских земаља. Друга половина и оно мало искусних лекара што је остало (да сачека пемзију) – заузети.
Заузети паметнијим пословима.
Попуњавају какве папирчине. И обучавају тек придошле, младе колеге. Младе лекаре и медицинске сестре и браћу. Обучавају младе узданице нашег здравственог система. Преносе им драгоцено знање. Ако, тако и треба . . .
Сутра кад и они постану мигранти у белим мантилима да нас не брукају тамо. Тамо далеко. У некој страној држави. У некој туђој болници.
Е, сад, ако будеш имао среће, можда те у некој од државних здравствених установа сачека – ветеринарски техничар.
Ко не воли животиње . . .
Не воли ни људе. Тачно. Зато ће те он лепо саслушати, помиловати по главици пуној сулудих идеја и упутити на право место. Место на којем те чека лек за твој проблем.
Правац код касапа. Без оклевања.
Покажеш где те боли. Прикупиш храбрости. Зажмуриш. Дрмнеш коју љуту. Понуди и касапа, обавезно, и он има душу. И сец! Готово. Проблем решен. Одсечен. Једном за свагда. У ствари . . .
Више проблема решено.
Сец . . . сец . . . сец . . .
Због упропашћеног сточног фонда, не њиховом кривицом, беспослени касапи ће опет имати посла. Узеће активно учешће у процесу преквалификације мноштва лекара који на бироу чаме чекајући посао у струци.
Медицинске сестре и браћа нам ни неће више бити потребни, па ће моћи сви лепо у иностранство. Одмах из школске клупе. Можда се деси да негде тамо далеко, у некој туђој болници, на српском језику, једни другима предају смену.
А раја која остане у отаџбини – никад здравија. Додуше, мало саката.
Мада, ако се у потпуности решимо кичме и до краја се трансформишемо у гмизавце, опа, регенерација . . . Зато, само опуштено. Мозак што мање укључивати. Хоће од тога глава да заболи, кажу. А ди главу своју сећи . . .
Од припадника генерације која, вероватно, неће дочекати пемзију . . .
. . . сваког 10. и 25. у месецу . . . у сарказму чучи спас.
За Војвођанске вести Стеван Стојков
Related
