Predstava „Tre Sorelle“ – foto: Pozorište MladihDobro znano pravilo je da se na pitanjima ne pada već, na odgovorima. Petak 15.09.2017, u pristojno popunjenoj velikoj sali Pozorišta mladih (treba imati na umu polufinalni meč reprezentacije Srbije na Evropskom košarkaškom prvenstvu) smo imali priliku da gledamo tačno pročitan tekst Stevana Koprivice „Tre sorelle“. Pozorišni znalci u principu ne vole kada se pitak, melodramski tekst koji je postigao dobru prođu zahvaljujući dramaturško/rediteljskom uhodanom tandemu za pravljenje letnjih visokobudžetnih hit predstava sa zvučnim televizičnim glumačkim imenima preseli u ambijent kome po logici stvari ne pripada. Takođe možemo reći da izuzetci potvrđuju pravilo pa je Somborsko pozorište sa Kate Kapuralicom svojevremeno napravilo izuzetak. Ipak posle skoro četvrt veka imamo ponovo izuzetak, a još interesantnije je da imamo sličnu kombinaciju. Reditelj koji nije iz Vojvodine sa agilnim Vojvođanskim ansamblom priča nam „morsku“ priču kao da im je fjaka koju nosi Jugo u krvi. Biće da je to još jedan dokaz da je na ovim prostorima zaista bilo more.Reditelj Miloš Jagodić je znalački proučio Koprivičinu studiju mentaliteta učaurene sredine u kojoj se život ne dešava. Najviše boli šamar koji sami sebi niste opalili kada je trebalo, kao što najviše bole istine za koje ste svesni da su istinite, a dalje dopuštate da vas lažu i pri tom ništa ne preduzimate. Tre sorelle su sigurno najbolje napisan deo sad već znamenite Bokeljske trilogije istog autora. Melodrama zasnovana na legendi o zazidanim prozorima na kući u kojoj su živele tri lepotice koje se nikada nisu udavale. Koprivica takođe vešto koristi aluzije na antologijske Čehovljeve “Tri sestre”, ali znalački beži od kopiranja kroz uvođenje večne dileme postoji li Bog, a samim tim sve što nije u skladu sa Božijim zapovestima su Đavolska posla. Umešno uplitanje Petrarkinih stihova iz Kanconijera i proglašenje istih za Đavolju rabotu nas ostavljava zapitanim da li je strah od nečaga novog i drugačijeg toliko jak da za nas nema pomoći i zašto su neki ljudi osuđeni da samim rođenjem u određenoj sredini čitav život provedu u paklu kao robovi te sredine.Relativno mladi anasambl Pozorišta mladih sa tri prekaljena glumačka vuka (Slobodan Ninković, Saša Latinović, Ivan Đurić) vrlo umešno koriste svoje iskustvo igrajući tačno toliko koliko je potrebno bez naglašene patetike da bi ostavili prostora sjajnom delu ženskog ansambla. Sve tri sestre, (Kristina Savkov, Slavica Vučetić, Marija Radovanov) tri dame koje su stasale u ovom malom ansamblu su konačno dobile šansu da do kraja iskažu svoj talenat. Svaka ima svoj deo kolača i odlično ga koristi, a zadivljujuća je katarzična scena dok naizmenično recituju Petrarkine stihove prilikom pobune pokušavajući da se otrgnu lanaca kojima su okovane samim rođenjem u takvoj sredini. Mala zamerka može biti samo u finalnoj sceni što je muzika preglasna tako da pokriva fantastične glasove dok pevaju, ali se to više može shvatiti kao tehnička greška koja se lako da ispraviti.Da ne bih ostao dužan, značajan posao je uradio i kompozitor, Miodrag Mika Mladenović, sa odličnom muzičkom temom koja se vrlo funkcionalno uklapa, podvlači pojedine scene, a kada je potrebno naglašava, dodaje posebnu dinamiku. Definitivno je da se u Pozorištu mladih žestoko počelo u novoj sezoni i da se neće postideti ako budu imali priliku da zaigraju ovu predstavu i na domicilnom tlu, posebno zato što je vrlo znalački urađen lektorski posao (Dubravka Drakić). Mišljenja sam da čak prija malo usporeniji tempo od originalnog i da sam tekst dobija na razgovetnosti što vrlo često nije slučaj ako se insistira na stopostotnoj verodostojnosti. Na kraju mogu reći da sam bio vrlo skeptičan pri polasku na premijerno izvođenje, ali moram priznati da se nisam pokajao što sam propustio „osvetu“ košarkaške reprezentacije nad selekcijom Rusije. Miloš Jagodić je okupio odličan tim i znalački ga vodio do jedne vrlo dobre predstave, koja će iskreno se nadam imati dug život.
Autor teksta: Dragoljub Selaković
Fotografije: Pozorište Mladih
