Доста је

Доста је!
Докле више мислите да нас трујете тим идиотлуцима који вам стално окупирају мозак, ако и њега још имате? Не занима ме више шта имате да кажете. Непрекидно говорите и вртите у круг све оно што су вам рекли ови са телевизије. Наопако! То се зове, драги моји, утицај бића више врсте на оне друге. Извините на овим речима! Најмање бих да неког увредим, али је то очигледно неизбежно.

Стварно и најискреније ми је жао!
Жао ми је првенствено себе. Хајде да мало будемо себични. Човек је друштвено биће, по дефиницији. Ја сматрам да је у великој мери та дефиниција тачна. Зато ми је жао себе. Где ја да нађем друштво које неће да ми врти исту причу као и сва зауларена маса? Где?! Имали вас?

Е па морам и да вас разочарам. Има и таквих људи. Не кажем да сам неко вансеријско кефало, ни најбоља, ни најуспешнија. Сасвим се осећам једнако у овом неједнаком свету. Барем је тако било у већој мери. Сад сам схватила да не припадам већини и одлично се осећам по питању тога.

Ко је још луд да се осећа нормалним? (Мислим на нормално по дефиницији.)
Јесте, запела сам за дефиниције. Немам за шта друго. Све је игра престола овде код нас. Нормални имају сан да се домогну превласти, што финансијске, што социјалне, а то што су неписмени, нељубазни, неадекватни у разним међуљудским односима, то ником ништа.

Ко вам децу васпитава док се ви трудите да будете познати, виђени, славни?
Школа – ни ту није ништа боље. И тим људима свезасте руке којекаквим правима и ових и оних. Спорт – мало је тих клубова који се боре за правилан раст и развој дечиије физичке спреме и уједно дечије психе.
Улица! Телевизија! Неконтролисано коришћење бесконачне интернет базе података! То вам децу васпитава.

Нема везе. Само ви и даље ћутите и хрлите у свет где пара врти где бургија неће. Тако ће и сви они који дођу после нас, па онда неће роботи ни морати да нас замене. Постаћемо исти.

Ја ћу и даље да се трудим да славим све оне моје чудне људе који знају да се друже и да се радују ситницама као што су лепа реч, искрен загрљај, ваљано и честито извини, ал знам бар шта су ми идеали.

А вама, драги моји, срећно! Желим вам да се и ви нађете некад у друштву чудних, па да поново прогледате тим прелепим сопственим очима.

За Војвођанске вести: Анђелија Петревски

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.