Foto: N.B.

Novosadska promocija zbirke kratkih priča “Besani” autora  Gorana Stojičića održana je sinoć u knjižari „Bulevar Books“. Reč je o prvoj  multimedijalnoj knjizi na našim prostorima, a i šire. Uz svaku od trideset pet priča, čitalac dobija isto toliko pesama, kao muzičku podlogu (David Bowie, Massive Attack, Tom Waits, Nick Cave, Tindersticks, Mazzy Star, Mercury Rev, Morphine, Paul Weller, Amy Winehouse, The Smiths i mnogi drugi).   Zbirka je objavljena 2016. godine, a do sada su „Besani” doživeli tri izdanja. Ovog aprila očekuje se i slovenačko izdanje, a u toku je prevod na hebrejski, grčki i turski jezik.

Tim povodom razgovarali smo sa autorom koji za Vojvođanske vesti govori o svoj jedinstvenoj knjizi, o tome zašto je čekao toliko dugo da uplovi u svet književnog stvaralaštva, ali i o planovima za budućnost.

Goran Stojičić je rođen 1965. godine u Beogradu. Poslovi kojima se bavio ranije nisu bili ni u kakvoj vezi sa književnim stvaralaštvom, ali se nakon objavljivanja „Besanih” sve promenilo, tako da je sada urednik u izdavačkoj kući Ammonite, a piše za: Gle magazin, RYL magazin (gde je i urednik) i Direktnu reč, Baštu Balkana.

Foto: N.B.

U središtu dešavanja priča u knjizi „Besani“ su ona i on. Zašto su priče postavljene baš tako i odakle ispiracija?

Prvo mi se desio jedan san koji sam sanjao u junu 2015. Tada sam napisao priču „Pad“  koja je prva u zbirci. Onda sam dobio inspiraciju da sve ono što mi se prikupljalo godinama, možda i decenijama unazad i napišem, bez obzira što sam sve vreme pisao. To je bilo nešto potpuno drugačije. Poželeo sam da smestim ljudbav u najrazličitija mesta, situacije i profile likova. Jednostavno to je izlazilo iz mene. Pisao sam nepunih godinu dana, nekih 11 meseci.  Taj odnos između nje i njega uvek mi je bio zanimljiv. Hteo sam da ga dočaram na poseban način. To mi je oduvek bilo inspirativno. Nemaju imena zato što sam hteo da bacim akcenat na osećanja i da se svi, možda ne osete u svim pričama i prepoznaju, ali da im možda bude lakše jer se neće baviti imenima.

Situacije i dešavanja u pričama su svima nama manje-više bliske i poznate. Koliko u ovim pričama ima Vas i nekog Vašeg ličnog iskustva?

To su sve stvari koje sam nekad negde čuo ili video. To je možda neki detalj od kojeg je posle nastala priča. Ima naravno i nekih autobiografskih stvari, ali ništa dramatično u odnosu na možda dramatičnije priče.

Foto: N.B.

Sve priče u zbirci imaju svoj početak, sredinu i kraj sa snažnom porukom. One su „kompresovani romani“. Zašto ste se odlučili za priče, a ne za roman?

Oduvek me privlačila kratka forma. Srećom, ja sam tek pred kraj shvatio koliko je ona zahtevna i teška, da se u što manje reči kaže što više. Nije mi bilo dovoljno to samo po sebi, pa sam odlučio da idem bez, kao što sam već rekao, imena, pa čak i bez toponima. To sve otežava opis, komunikaciju, dijalog itd. Ni to mi nije bilo dovoljno pa sam rešio da u mnogima imam taj obrt koji se dešava na kraju.  Mnoge od tih priča su stajale u folderu nedovršene dugo, mesecima jer sam mislio da treba još nešto tu da se da. Međutim, onda sam iz meseca u mesec shvatio da nijedna od njih ne treba da ima ni jednu rečenicu više od tih koliko sam već napisao.  Ja sam zaljubljen u tu kratku formu i ona je morala da bude takva kakava je. Za roman imate sve vreme ovog sveta i sve stranice jedne knjige. Oni zaista mogu da se tretiraju tako, kao što je rečeno, kao kompresovani romani. Mogao bih da izaberem bilo koju od tih priča i da je razvijem, ali ne bi ih dirao i proširivao, bar ne kada govorimo o ovih 35 priča.

Vaše priče pred čitaoce postavljaju brojna pitanja, ali im između redova nude i odgovore. Koliko Vam je bilo teško da se držite te forme i da li ste je prilikom pisanja imali u vidu?

Čitaocima nisam želeo da dajem nikakvu poruku, da ih edukujem. Daleko od toga. Međutim, priče su životne i sve su mogle da se dese ili će se desiti. Nisam se time bavio pa mi samim tim to nije ni bilo zahtevno, ali kako je koja bila završena i premeštena u folder kao nedovršena, shvatio sam da sam možda zaista tu i dao neku poruku. Glavna poruka i jeste to nešto između redova. Naravno da je vezana za odnos između njega i nje. Koliko god ove priče u većini imale negativan i loš završetak, mislim da kada se zatvori knjiga i preklopi zadnja korica, ipak ima neki optimizam. Ta komunikacija koja je sve manja i manja kada su u pitanju parovi, uopšte osobe koje se vole, je ključna i možda je to nešto što sam hteo da potenciram, ali nisam to imao u planu već sam to pročitao tek kada sam napisao.

Foto: N.B.

Zašto baš „Besani“ za naziv knjige?

Dugo je stajao naziv Krati rezovi. Kratki zato što su kratki, a rezovi  jer ima dosta rezova pred kraj. Neki su u poslednjem pasusu, neki u poslednjoj rečenici, a ima i nekih koji režu i preokreću stvar u poslednjoj reči. Međutim, setio sam se da postoji istoimeni film i pošto nisam želeo da dovedem ljude u knjižari u zabludu da to ima veze sa tim. Besani je priča koja je nastala negde na sredini pisanja. Inače je meni ta reč oduvek bila veoma zanimljiva i otvara sve i svašta. Besan neko može da bude iz najrazličitijih razloga, i zbog nečeg ružnog i zbog nečeg lepog. Upravo mi je to otvorilo nešto. Mislim da sam u momentu, kada sam odlučio da se tako zove, pronašao još neku inspiraciju jer sam tačno video da će stajati taj naziv.

Ono što se prilikom čitanja uočava jeste dinamičan stil pisanja. Koliko je bilo teško uskladiti način pisanja sa radnjom i koliko ste pažnje posvetili samim rečenicama?

Jako je bitno da uz sve ono što smo malopre nabrojali – početak, sredina, kraj, dešavanja koja su takva kakva su, postoji dinamiku. Bez obzira što je to kratka forma. Tu na to tek treba obratiti pažnju. Vodio sam računa svakako. Upravo je taj moj stil sa kratkim rečenicama i ponekom koja je malo duža, doprineo da sve priče izgledaju još filmičnije. Poželeo sam da taj film bude još uočljiviji i razvijeniji bez obzira što je kratka forma u pitanju. Upravo iz tog razloga su stavljeni i QR kodovi. Neodvojiva mi je muzika od mojih priča. Hteo sam da uz pomoć nekog filmskog narativa i muzike koja je kao soundtrack, napravim neke male filmove.  Upravo mi je taj stil i način pripivedanja bio najbolji da sve predočim čitaocu, a i samom sebi pre svega, jer sam svaku priču pročitao sigurno 300, 400 puta dok nisam zaključio da je gotova. U tim besomučnim čitanjima, proverama se neki zarezi pomeraju, gube, nastaju, možda neka reč odlazi na drugo mesto ili čitava rečenica, pasus. Osećao sam se kao reditelj koji montira ono što je sam snimio po vlastitom scenariju.

Spomenuli ste QR kodove po kojima je vaša knjiga jedinstvena. Uz pomoć aplikacije za njihovo očitavanje otvaraju se pesme kao podloge za svaku priču.  Na koji način ste birali muziku za Vaše priče?

To je muzika koju ja slušam. To nisu najomiljenije pesme tih bendova ili autora, ali su se meni po nekoj atmosferi, senzibilitetu uklapale. Kada sam shvatio da je to prava stvar, pisao sam priču puštajući pesmu na repeat nekoliko stotina puta i faktički sa njom sam i bio u samoj priči i stvarao sa njom. Osim toga što sam želeo da čitaoci imaju tu atmosferu, kao jedan nus proizvod imaju i sliku pisca koji piše sa tom pesmom. Na taj način sam želeo da demistifikujem stvaranje jedne knjige, što sam posebno uradio i na samom fejsbuk profilu jer su ljudi imali direktan prenos.

Ovo je vaša prva knjiga. Zbog čega ste se tek sad odlučili na taj korak?

Ne bih mogao da pišem o ljubav na ovakav način i o odnosima između ljudi da imam 30 godina. Moguće je da neki mnogo mlađi autori mogu i to je neko ko ima tu vrstu genijalnosti da mu nije potrebno iskustvo. Očigledno je trebalo da proživim određeni broj godina, da shvatim da mogu da se bavim ovom temom na ovakav način. Zaista ne bih mogao da zamislim sebe ni sa deset godina manje da na ovakav način pišem.

Sada kada ste probili led šta možemo da očekujemo u budućnosti?

Trenutno pišem dve knjige. Imam dva foldera gde se lageruju podfolderi i fajlovi. Jedna knjiga će biti posvećena Danilu Harmsu sa nekih stotinak priča. Tu neće biti muzike i to će biti objavljeno do Međunarodnog sajma knjiga.  Što se tiče buduće, treće knjige, ona će sačekati godinu dana. Moram temeljno da je uradim jer je vrlo komplikovana. Reč je o kratkim pričama koje će formirati roman, ali koje će moći da se čitaju i odvojeno. Morao sam sebi da zadam nešto novo. Taj roman u pričama će biti za 2019. godinu.

 

Za Vojvođanske vesti Nedeljka Borojević

PODELI

POSTAVI ODGOVOR

Molimo vas da se u komentarima držite teme teksta. Redakcija Vojvodjanskih Vesti zadržava pravo da – ukoliko ih proceni kao neumesne – skrati ili ne objavi komentare koji sadrže osvrte na nečiju ličnost i privatan život, uvrede na račun autora teksta i/ili članova redakcije kao i bilo kakvu pretnju, uvredu, nepristojan rečnik, govor mržnje, rasne i nacionalne uvrede ili bilo kakav nezakonit sadržaj.

Komentare pisane verzalom i linkove na druge sajtove ne objavljujemo. Vojvodjanskih vesti nemaju nikakvu obavezu obrazlaganja odluka vezanih za komentare i njihovo objavljivanje.

Mišljenja iznešena u komentarima su privatno mišljenje autora komentara i ne odražavaju stavove redakcije Vojvodjanskih Vesti.

Smatra se da ste slanjem komentara potvrdili saglasnost sa gore navedenim pravilima.

Administratorima Vojvodjanskih Vesti se možete obratiti ovde: admin {at} vojvodjanskevesti {dot} rs.