bty

Godinama unazad bilo mi je presmešno čuti, da se neko izgubio u Novom Sadu. Novi Sad, moj grad… Gradić zapravo. Tu negde 300.000 stanovnika. Grad koji pređeš malo bržim hodom (ja kao znam kako se malo brže hoda) za manje od pola sata. Kako se možeš izgubiti u gradu u kom si rođen, zaboga?!?!

Evo jedan primer da vam ponudim. Pre negde oko mesec dana to bejaše, vraćah se sa omanjim ali odabranim društvom iz Limanskog Parka ka centru ove naše varoši… Ali avaj… Aha znam i ja po koju da napišem, k’o Tolkin. Dobro ne znam, ali ima taj prizvuk. Da ne dužim, izgubili smo se možda malo. U jednom trenutku sam ih potrpao u taksi i poslao na železničku stanicu, nastavljajući ovo putešestvije sam. Naravno uz propratni komentar: „Daj nemojte me z*****, valjda znam da se vratim u centar u svom gradu!“ Pa, ne znam. Numem.

Vozikao sam se narednih nekoliko sati, svojim električnim invalidskim kolicima. Divan je Novi Sad noću, pogotovo kad se vozikate u krug po Veterniku, Novom Naselju i Detelinari… I kad kiša pada i seva i pucaju gromovi. Prelep krajolik. U jednom trenutku je vrag odneo šalu jer polako ostadoh i bez baterije na mobilnom i bez baterije na kolicima. Reko ok, ovo je sada tvoj Roanok. Ureži nešto besmisleno na drvo, pa ako ništa drugo na stogodišnjicu tvog nestanka neko će snimiti odličan srpski blokbaster. U Roanoku nestala čitava kolonija, na novosadskim ulicama nestade konjina…u kolicima.

Sreća u jednom trenutku stiže poruka od Vave. Pita iz sprdnje treba li neka misija izbavljivanja da se organizuje… Rekoh, pa treba. Samo još da shvatim gde sam. Zakucao sam se pod neku busku stanicu ali ne vidim ništa od one provale oblaka, vetra, prašinčine. Srećom neka omladina se šćućurila pod onom istom stanicom. Rekoše mi gde sam, ja rekao Vavi. Posle par minuta ispratih i one omladince na bus i odlučih da pređem ulicu i stanem ispod neke nadstrešnice. Ono drvo iznad stanice mi malko dizalo tenziju.

E sad dolazimo do poente. U tih pola sata ili koliko je već prošlo dok se nismo Vava i ja ispronalazili, toliko ljudi mi je prišlo da me pita treba li mi pomoć. Treba li mi telefon. Da li želim da odem do njihove kuće, dok ne prođe nevreme. Devojčica koja je insistirala da mi ostavi svoju jaknu. Ljudi koje zapravo većinom i ne poznajem. Ljudi koji nemaju pojma ko sam i ljudi koji me prate na društvenim mrežama. Ljudi kojima je jedna stvar zajednička, biti Čovek. Zato sam odlučio da danas pišem na ovu temu. Pre nešto vremena sam pisao o svojim utiscima iz Zagreba. O tome koliko sam bio oduševljen spremnošću onih ljudi tamo, da pomognu nekome. E upravo to sam po prvi put nakon dosta vremena, to osetio u gradu u kojem sam rođen.

Zato želim da se zahvalim svim tim ljudima, koji su mi prišli tu noć, onako polu ludom od besa i gromova. Ljudima koji nisu ni skontali da su za mene tu noć bili diskretni heroji. Ljudima koji su mi dokazali da i pored svog ovog… da ne lajem… ima nade za ovaj grad. Hvala vam!

PODELI

POSTAVI ODGOVOR

Molimo vas da se u komentarima držite teme teksta. Redakcija Vojvodjanskih Vesti zadržava pravo da – ukoliko ih proceni kao neumesne – skrati ili ne objavi komentare koji sadrže osvrte na nečiju ličnost i privatan život, uvrede na račun autora teksta i/ili članova redakcije kao i bilo kakvu pretnju, uvredu, nepristojan rečnik, govor mržnje, rasne i nacionalne uvrede ili bilo kakav nezakonit sadržaj.

Komentare pisane verzalom i linkove na druge sajtove ne objavljujemo. Vojvodjanskih vesti nemaju nikakvu obavezu obrazlaganja odluka vezanih za komentare i njihovo objavljivanje.

Mišljenja iznešena u komentarima su privatno mišljenje autora komentara i ne odražavaju stavove redakcije Vojvodjanskih Vesti.

Smatra se da ste slanjem komentara potvrdili saglasnost sa gore navedenim pravilima.

Administratorima Vojvodjanskih Vesti se možete obratiti ovde: admin {at} vojvodjanskevesti {dot} rs.