Imaginarni Ja: O predstavama koje stvaramo na Internetu

To divno prostranstvo interneta daje nam priliku da budemo šta god poželimo.
Debeli postaju zgodni, žabe se pretvaraju u prinčeve, dosadni i bledi životi odjednom postaju puni pustolovina za divljenje.

Sedeći na fotelji izigravamo šta god želimo na pozornici zvanoj „internet života”.
Evo, ja se ufuravam da sam Keri Bredšo i baš mi je sjajno. Umesto koktela pijem česmušu, ali mogu vam reći, što se više ufuravam, sve više osetim ukus alkohola u čaši. Možda će me čak u nekom momentu i opiti, pa podelim sa vama i ono što ne bih želela.
I ovaj moj raspali računar, sve više počinje da liči na fensi laptop.

Sjajna je ova iluzija mogu vam reći. A šta će biti kad ugasim svoj raspali računar i krenem da ostavim čašu u kuhinju? Hoće li iluzija mog sjajnog, nestvarnog, života trajati i dalje ili će me istina oplesti po glavi?

Pa… verovatno ću imati sve veću potrebu da sedim za računarom i što duže to bude trajalo, sve ću se teže vraćati u stvarnost… verovatno bih uskoro i prijatelje počela ubeđivati u taj svoj nestvarni život, dok me ne smeste u neku lepu ustanovu u kojoj bi brinuli o meni.

Ah… ta divna laž. Kako joj je lako pribeći. Ni oni koji lažu, ni oni koji su slagani ne mogu da shvate da onaj koji laže, laže isključivo sam sebe. Lažovi, ne zaboravite, kada lažete, vi tako ne menjate istinu, nego samo lažete.

Moja „internet iskustva” su zaista blesava. Prva „onlajn osoba” koju sam upoznala bio je Fazan. Na Krstarici, ako se ne varam. Iskreno, ja se uopšte ni ne sećam otkud ja tamo, davno je bilo. S obzirom na to da sam upoznala divnu osobu, koja je iz virtuelnog prešla u moj svakodnevni život, upala sam u startu u zamku, misleći da su svi kao on i ja.
Nasuprot Fazana, koji je deo mog života, evo već jedanaest godina, sretoh svakave ljude.

Ja sam se u tom periodu života poprilično tražila. Iako sam veći deo života provela u ovom gradu, nikad se u potpunosti nisam uklopila, osim sa onih par ljudi koji su mi zaista prijali… osećala sam se kao burek u svemiru.

S obzirom na to da je A. bila jedina osoba pored koje sam se osećala shvaćeno, koja je razumela da ne želim da živim u kutiji jer je i sama bila takva, krenula sam u istraživanja putem interneta.

Postala sam„ član” raznih foruma i prosto uživala u diskusijama, od razvijanja pite do politike. Još uvek poprilično naivna kada je„ online život” u pitanju, zaista sam verovala da su ljudi onakvi kakvim se predstavljaju. Uskoro se jedna mala grupa ljudi poprilično zbližila i zaista sam ih doživljavala veoma stvarno i nije mi bilo bitno što je to „virtuelno druženje”. Svaki dan smo se nalazili u određeno vreme, svako sebi skuva kafu i opleti po zaje*anciji.

Tu sam upoznala neverovatnog Dž. Hvala ti što si mi otvorio vrata filozofije. Nadam se da će nam se putevi nekad opet ukrsiti. Taj čovek je možda i najviše uticao na moje duhovno sazrevanje.

D., eh… ona je priča za sebe, vatra je možda najbolje opisuje. Znam da ćeš biti ponosna na mene, ako ovo ikad dođe do tebe.

L., vidimo se na ćevapima, kad-tad.

A sve ostalo, ludo, ljudi moji… ludo! Čovek isfrustriran svojim brakom, izigrava velikog šarmera. Pritom ima dva profila, iz jednog piše kao nežni emotivac, tužan jer ga niko ne razume, na drugom se pretvara u opasnog momka koji napada sve one koji nisu baš fini prema onom emotivcu.

Izuzetno debela devojka, koja zavodi po forumu, šaljući tuđe fotografije koje krade putem interneta i hrani ego komplimentima za koje zna da nisu namenjeni njoj.

Nafurani adolescent koji kopira vikipediju i ufurava se da je to njegovo znanje koje je stekao godinama. Čoveče, kad si već kliknuo na nju, mogao si to i pročitati, a ne samo kopirati.

Mlitavko, koji se loži valjda sam na sebe, dok piše o teretani, mišićima i tegovima, a u životu ništa teže od tastature nije podigao.

Neverovatno je kako život uvek udesi da istina ispliva. Rekla bih da su bili ubeđeni da su sigurni i ušuškani u svom imaginarnom životu. Štaviše, bili su sigurni da je to-to, da napokon žive život kakav žele.

Zašto očekujete da će vas drugi voleti kada ni vi sami ne volite sebe? Toliko se mrzite da odbijate da priznate da postojite kao takvi.

A šta se zaista dešava kad moraš da se odvojiš od računara i odeš na posao, kao mlitavko, kad „nabildovanija” ostane u svetu u kom pripada? Šta se dešava kada mlitavko stane pred ogledalo posle tuširanja? Ne bih im tad bila u koži. Verujem da tada ispliva sve nezadovoljstvo, tuga, mržnja, bes…

Zašto je lakše sesti pred računar nego otići u teretanu? Zašto je lakše sesti pred računar, nego početi rešavati ono što te muči i što te čini nezadovoljnim? Lenjost? Strah od neuspeha? Verovatno i jedno i drugo.

Niste zadovoljni svojim životom, želite da budete nešto drugo? PA BUDITE! Ali ne putem interneta, nego u životu! Ne menjate ništa u svom životu, a očekujete promenu! Kako?Kako se nešto može promeniti, ako ništa ne preduzimate?

Jeste, mašta je predivna, ali ona nije „stvorena” za beg od stvarnosti nego za stvaranje stvarnosti. Čega se plašite, pa ionako ste na dnu, šta možete izgubiti?

Želiš da budeš bolji? Pa postani bolji, pa ćeš i biti bolji! Želiš da budeš lepša? Pa počni da brineš o svom izgledu pa ćeš biti lepša! Nisi zadovoljan odnosima u svom životu? Pa kreni da ih rešavaš pa će biti bolji!

„Raditi stalno jedno te isto a očekivati drugačiji ishod, definicija je gluposti”

Za Vojvođanske vesti: Rosa Pavlović Mirković

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.