Između kobasice i slanine

Zimsko doba donosi i zimske lokalne radosti, kobasicijade, slaninijade, čvarkijade, nekada vašarskog tipa, a danas uzdignute, bar po nazivima i objavama, na nivo festivala. Festival slanine, to baš zvuči veličanstveno i zdravo masno, a ljubiteljima ove poslastice vodica na usta curi.

Festival je svečanost posvećena božanstvu ili umetnosti. Pa kad preciznije analiziramo, zašto festival kobasice ili slanine ne bi bio festival? Je li imamo žrtvene životinje? Imamo. Je li prinosimo žrtve? Prinosimo. Je li imamo takmičenja? Imamo. Je li imamo vrhovnog sveštenika? Imamo.

Pa i da objasnimo.

Žrtve su mnogobrojne, svinje, goveda, konji, magarci, zečevi, jazavci, ribe. Prinošenje žrtve je u čast ljudskih konzumenata, potrošača, a ne kao nekad bogova. Igre su tu, i to takmičarske, čiji je proizvod najukusniji, najlepši, najmasovniji… tu su plakete i zahvalnice. A vrhovni sveštenik je predsednik opštine ili gradonačelnik, onaj ko preseca vrpcu, onaj održi loš i kratak govor s nepravilnom stilistikom: „Proglašavam otvorenim festival kobasice“ bože nas sačuvaj kao vrata da otvara. Bolje da se ugleda na rimske imperatore koji najavljuju gladijatorske igre, i uzvikne: „Neka igre počnu“.

Turijska kobasicijada je najstarija, još od polovine osamdesetih prošlog veka, iz doba Jugoslavije. Ali kako je ukinut državni praznik 29. novembar, Dan republike, a u nezvaničnom naslovu poznat kao Svinjokolj, narod se dosetio da organizuje još više ovakvih „vatrica“ u slavu mesnih proizvoda sa domaćeg tržišta.

Zanimljivo je prisustvovati ovakvim događajima. Ni magloviti, ni blatnjavi, ni hladni dani, ne ometaju  domaćine i posetioce da uživaju u druženju. Pravu vašarsku atmosferu, pardon festivalsku, uvek nadomesti pitoresknost mirisa, boja, gužve, šešira i vedrih lica ljudi. Svaki posetilac ponešto žvaće, pije i cupka u ritmu koji diktira muzika. Ovakvi dani su rezervisani za radost meštana i gostiju, za uzbuđenje u spremanju i jedenju.

Ovo je i vid popularizacije malih mesta ali i vid komercijalizacije, zarade, ličnog zadovoljstva zbog dobijenih nagrada i time svedočanstva o kvalitetu proizvoda udruženja i proizvođača.

Na ovakvim manifestacijama ima dosta ljudi koji nose šešire i time daju modnu gospodstvenost ovom okupljanju. A kako i ne bi kad se pored mesa na tezgama uvek nađe i tezga na kojoj se prodaju šeširi, muški, ženski, lovački i cilindri.  Tu se prodaju mnogi zanatski proizvodi koji imaju upotrebnu ili ukrasnu vrednost, domaći kolači, vašarske šarene bombone… Ali će svako poneti mirise topljenih čvaraka i pečenih kobasica.

Prošle subote je bila kobasicijada. Ovaj festival kobasice u Belom Blatu po sumornom i hladnom danu nije zaustavio posetioce. Previše ih je bilo za ovako malo mesto, svaka ulica je bila zakrčena automobilima i autobusima. Oko podneva se nije moglo ni ući niti izaći iz ovog mesta.

Pored kobasica bilo je tu i svih ostalih mesnih proizvoda. Miris topljenih čvaraka se upio svakome pod kapu.

Ali kobasice su ipak bile glavne. Kratke, dugačke, mrsne i nemasne, sveže i dimljene, ljute i slane, od mešanog mesa i  specijalizovane. Ali su vrlo zapažene i nešto skuplje kobasice od jazavca, zeca, ribe i manguljice, i to u varijantama sveže i dimljene, pa ko voli nek izvoli.

Ovog vikenda će biti slavljena slanina u višednevnoj varijanti u Kačarevu i  kobasica u Turiji.  Jeste da se ova dva uzvišena festivala preklapaju ali kako traju po nekoliko dana ljubitelji ovih proizvoda mogu da stignu na oba mesta.

Vojvodina je po broju stanovnika malobrojna ali je po broju ovakvih mrsnih festivala mnogobrojna. Nećemo se čuditi, jer nekad je težačka muka na obrađivanju ravnice bila održavana, baš ovakvom, mrsnom hranom, a do danas kao da je upisana u genetski kod Vojvođana. Sad više nije toliko teško obrađivati zemlju ali se na jaku, masnu hranu naviklo: slanina, kobasice, čvarci i slični proizvodi iz salamure, dimljeni i sveži…  Turija, Belo Blato, Šid, Novi Itebej, Kać, Mužlja, Krčedin, Subotica, Kačarevo, malo li je za Vojvodinu!

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.