Kao što se i očekivalo, veliku pažnju Novosađana pobudila je promocija romana dr Neleta Karajlića „Solunska 28” koja je u sredu uveče, 13. juna, priređena u Velikoj sali Kulturnog centra Novog Sada. Na promociji je, pored autora, govorio Vule Žurić, pisac i književni kritičar, a moderator razgovora bila je Aleksandra Živanović.
Na samom početku popularni roker, pozorišni reditelj a sada i talentovani pisac, osvrnuo se na svoju prvu romansiranu biografiju „Fajront u Sarajevu” koju je objavio pre četiri godine u izdanju Lagune i Kompanije Novosti.
Nije, veli, očekivao da će ta knjiga otići „toliko duboko u narod”, mada je znao da postoji tvrdo jezgro ljubitelja onoga što je radio u „Top listi nadrealista” i kroz rokenrol. Na kraju se desilo da je to bila najprodavanija knjiga, slobodno se može reći u regionu, jer druge države nemaju velike tiraže.
– Mene naročito raduje što je knjiga na ćirilici, pa su ostali u regionu morali da se sete ćirilice kako bi odgonetnuli zašto je knjiga prodata u toliko primeraka – osvrnuo se Nele na svoj roman prvenac u kojem je pisao o fenomenu Jugoslavije, rokenrola, Tita, naročito 80-ih godina prošlog veka.
Književni kritičar Vule Žurić pohvalio je činjenicu što Nele nije poput većine autora napisao nastavak prve knjige, nego se opredelio za sasvim novu tematiku.
Uvertira za roman „Solunska 28” nastala je 1992. godine kada se Karajlić doselio sa porodicom u Beograd i počeo da traži stan, „a onda je mene pozvala moja rodica i kazala što tražim stan kada imam kuću u Beogradu”.
Kada je pitao roditelje zašto su 30 godina ćutali o kući u Beogradu, ispostavilo se da su u toj kući stanari sa zaštićenim pravom koji su se 1945. uselili, a iselili se tek 1995. godine. Neletov otac u dva navrata bio je izbeglica u toj kući – 1941. i ponovo 1992. godine.
– Tada sam shvatio da kuća krije toliko tajni da sam odlučio da o njoj napišem roman koji je čekao 26 godina. U međuvremenu se pojavio „Fajront u Sarajevu” i kada su svi očekivali nastavak, setio sam se kuće u Solunskoj. Napisao sam 750 stranica, izdavač je rekao da sam lud, predložio da taj rukopis podelimo u tri dela. Roman obuhvata dug istorijski period, počevši od balkanskih ratova – razjasnio je Karajlić.
Karajlić se, kako je rekao, odlučio da piše o Beogradu zato što nema mnogo knjiga o tom gradu („pre mene je to izvrsno radio Momo Kapor, a igrom slučaja i on je Sarajlija”). Karajlić smatra da su veliki gradovi svuda u svetu veliki upravo zato što u njih ljudi neprestano dolaze. Gradovi u kojima još uvek pitaju gde je ko rođen svrstavaju se u palanke. „U Njujorku kada biste nekog pitali odakle je – umro bi od šege”.
– Beograd sada ima četiri puta više stanovnika nego kada sam u njemu bio prvi put i na najboljem putu je da postane istočnoevropski NJujork, jer ima u sebi neki čudan nemir kakav nemaju Beč i Budimpešta – rekao je Karajlić i na kraju primetio da i Novi Sad, polako ali sigurno, postaje grad u kojem je normalno da ljudi dolaze, što pre 10 ili 15 godina nije bio slučaj.
Related
