Да ли је помама за биткоинима још један у серији историјски озлоглашених тржишних мехура, или је истински весник нове глобалне финансијске архитектуре? Упркос скоријем комешању на тржишту, њихови браниоци виде биткоин (и њему сродне криптовалуте) као идеално тржишно решење за питања која искрсавају о будућој одрживости папирних валута у глобалној економији коју одликују презадуженост-кроз-плафон и надувани билансни извештаји држава/централних банака. Ентузијасти који подржавају криптовалуте постављају дужничке сатове који неумољиво откуцавају до тренутка када ће започети – како они хоће да нас убеде – неизбежна хиперинфлација вајмарског типа. Стварајући алтернативно спремиште вредности изван контроле централних банака лаких на штампању новца, и њихових корумпираних служавки са Волстрита, они настоје да наметну биткоин као спас од овог претећег уништења наше штедње.
Свакако није тешко разумети примамљивост нечега што оглашава намеру да спречи економски Армагедон. Уосталом, ни мање ни више него Фредерик Хајек (Frederick Hayek), аустријски нобеловац познат по свом истраживању теорије новца и полубог присталица слободног тржишта, позвао је на елиминацију новца под контролом државе и укидање централних банака као „штампарија новца“. Он је сматрао октроисане валуте (
fiat currencies) и заступнике политике инфлације (
inflationists) који су доминирали у свету-након-златног-стандарда за темељне узроке разорних финансијских мехура.
Ако биткоин и његови еквиваленти могу да обезбеде оно што његови браниоци обећавају, шта ту има да се некоме не допада? Чак и ако се узму у обзир најновији пад вредности, да сте купили биткоине у вредности од 100 долара 2011. године, ваша инвестиција би данас вредела милионе. Али чисто интуитивно, делује невероватно да инструмент који у себи носи толико одлика класичног спекулативног мехура реално може да представља лек за тегобе које описује Хајек. Након што се до средине децембра уздигла до 20 хиљада долара за један биткоин, цена се недавно скоро преполовила. Право питање је да ли ће овај пад имати шире импликације по економију као целину.
Узмимо једноставан пример који наводи Ерик Тимојн (Eric Tymoigne), монтарни економиста:
„Господин Икс користи платни систем биткоина да пошаље захтев да купи пицу из „Џоове пицерије“. „Џоова пицерија“ хоће да буде сигурна да је у питању валидна трансакција. То подразумева проверу да ли г. Икс има довољно биткоина да плати за пицу (рачуноводствена књига ће показати из којих прошлих трансакција је он добио своје биткоине), и да случајне не покушава да своје биткоине истовремено потроши на другом месту. Овај процес верификације обављају рачуновође система, које се називају „рударима“ (
miners). Уобичајено је да „Џоова пицерија“ сачека потврду више рудара (незванична конвенција је да се сачека седам потврда) пре него што пристане да прода пицу („потврда“ овде значи да ће трансакција бити снимљена на наредне блокове). Било ко може да буде рудар, само вам је потребан рачунар.“
Звучи супер, зар не? Отарасите се банкара, компанија које издају кредитне картице и свих оних насртљивих финансијских посредника, који стално отимају своје парче финансијског колача од свакога. Још једном, шта ту има да се некоме не допада?
Па, за почетак, како је употреба биткоина расла, математички проблеми које су рачунари морали да реше да би произвели још биткоина (што је такође део „рударења“) постали су све сложенији и сложенији – што је компликација која је предвиђена као облик контроле понуде валуте. То је добро, утолико што ограничење понуде помаже да се очува темељна вредност валуте. Лоша вест је да „рударење“ којим се ова валута производи скоро једнако еколошки штетно као и традиционално рударство, будући да изискује огромне рачунарске капацитете, који гутају енергију. Штавише, већ постоји нешто што се зове „енергетски индекс биткоина“, који показује да је количина енергије потребна за емисију једног биткоина једнака енергији потребној да се напаја струјом девет домаћинстава. Гувернерима централних банака могу се приписати многи пежоративни изрази, али „еколошки вандал“ обично није један од њих.
Присталице би можда изнеле аргумент да, ако се еколошки проблеми оставе по страни, текући тренд раста цене валидира све шире прихватање биткоина као алтернативног носиоца вредности. Контрааргумент би био да би се исто могло рећи за, рецимо, холандске лале средином XVII века. Лале (или друго цвеће) бар имају естетску вредност. Можете их наћи на свакој пијаци, купити их, ставити у вазу, где ће вам потрајати неколико дана. И представљају леп поклон за вољену особу.
Али шта у ствари добијате када замените доларе (или јене, фунте, евре) за неку криптовалуту? Ако се пробијемо до основе, видећемо да оне, у ствари, нису ништа друго него дигиталне, децентрализоване, делимично анонимне валуте, вез подршке било које владе или правног тела, које се не могу заменити за злато или неку другу робу.
Постоји, међутим, једна кључна разлика између, рецимо, биткоина и долара: једна од најзначајнијих функција власти под контролом државе (а можда и најважнија) јесте ауторитет да се одређује и прикупља порез (и друге уплате у државни буџет, укључујући таксе и казне). Пореске обавезе се обрачунавају у националним валутама сваке земље – у доларима у САД, Канади и Аустралији, јенима у Јапану, јуанима у Кини, пезосима у Мексику. Штавише, суверена власт такође одређује на који се све начин може намирити пореска обавеза. У свим модерним државама, државна валута се прихвата као основно средство плаћања пореза.
Bелики број земаља – укључујући Кину, Вијетнам и Шведску – већ су забраниле криптовалуте на темељу сумње да оне омогућују криминалцима и терористичким организацијама да преносе вредност из једног дела света у други мимо контроле националних власти и органа реда.
Наравно, ово није спречило наше инжењере савременог финансијског система да ускоче у добар финансијски мехур чим га угледају. Чикашка берза опција (
CBOE) већ је лансирала прво трговање фјучерсима биткоина. Очекује се да конкурентске берзе, попут Чикашке меркантилне берзе (
CME) и ванберзанске (
over-the-counter) трговине на
NASDAQ, следе њен пример, и свакако је само питање времена када ће и лондонски Сити ускочити у игру, ако само регулатори не заузму активнији став по овом питању.
Још увек је рано да се каже, али како ствари стоје, катаклизмички пад биткоина не изгледа као да окида проблеме системског типа, што указује на то да они, срећом, још увек нису пустили корење у кредитном систему. Али опет, шта ту има да се некоме допада? Било шта што омогућава учесницима да замене долар као легално средство плаћања за криптовалуту, која нема никакву интринсичну вредност нити принос, која је еколошки токсична, којом се тргује у киберпростору, изван уређеног света банака и финансијских плаћања, јесте рецепт за превару. А зар нам тога није било доста, бар за неко време?
Related
