МОЈ ИЗЛАЗ

МОЈ ИЗЛАЗ

Идем тако јутрос на посао, пролазим Јеврејском улицом. Лепо јутро. Размишљам о томе како сам истински поносан на чињеницу да је Нови Сад Европска престоница културе. И како сам подједнако поносан на чињеницу да сам и сам у једном делу допринео овој значајној титули. Радује ме да је и у овим фестивалским данима, Нови Сад поново центар европског и светског интересовања. То свакако доноси велике финансијске и сваке друге бенефите нашем граду. У то нико не би требало да сумња. Опет, познат сам и по томе да ме „не пали“ и не одушевљава све што долази са Запада. Тачније, мало шта ме одушевљава. Mea culpa. И тако корачам одлучно Јеврејском, дивећи се културном наслеђу ове улице, посматрам сва та исцрпљена, безимена лица и беживотна телеса колоне странаца која се тетурају поред мене, вероватно се враћајући са „најлуђе“ журке на Тврђави. И то ме некако подстакне да се осврнем и на једну дубљу социо-политичку па и геополитичку димензију посматрања улоге коју има наша земља, наш град, која се лако може приметити баш у овим фестивалским данима. Нашој земљи је, несумњиво, предодређена улога периферије или макар полупериферије најзначајнијих светских процеса. Свако ко је имао додира са политикологијом или теоријом међународних односа или се озбиљније бавио феноменом глобализације, лако ће разумети о чему говорим. Значи, улога пуког експерименталног полигона, балканске кафанчине, крчме у којој се разноразни и разнобојни, разуздани полусвет из свих делова напредне Европе бахато иживљава, јефтино преждерава и још јефтиније напија. За мале паре узима све што иште из самопослуге зване Србија. Улазим у Српско народно позориште, прекид филма. Још једна реткост која је задржала оно „Српско“. Истинска култура. Спасење. Коначно на колико – толико сигурном и извесном терену.

Аутор: Вања Вученовић