Не вреди више овако

Сви негде журимо и сви се трудимо колико знамо и умемо да урадимо нешто што треба, што се од нас очекује, што ће нам донети ово или оно и тако заборавимо на неке много важне ствари. Заборавимо да се обрадујемо новом дану, да препознамо нову шансу и све изгледа као да смо смућкани у неком шејкеру живота који нас меље мало по мало.

Како би било да сами изаберемо састојке за ту смесу, да сами будемо одговорни за еликсир који направимо?

Хајде овако. Узмите шејкер и онда смућкајте у тај шејкер помало среће, помало суза, помало одлазака и остајања и добићете једну мешавину која се зове живот. Ако случајно оставите тако да одстоји и не обраћате пажњу на шејк, након неког времена ће се сви ти састојци опет издвојити и стајаће један на другом по неком чудном редоследу. Први ће увек бити онај коме дајете највише значаја.

То је просто тако.

Оно што нам највише мисаоног времена одузима, то нам је најчешће у опипљивој реалности.

Зато, не вреди више овако

Сваки дан промућкајте ту смесу, па пустите срцу да изабере који ће састојак тај дан бити доминантан. Немојте упасти у замку. Сви бисмо ми изабрали смех и радост за сваки дан, али је то некад само жеља да се избавимо из оних других мање лепих осећања. Бирајте у том случају мање лепа осећања, да их проживите, извучете најбоље из њих и да онда тај осмех и та радост буду прави избор.

Адекватна замена је шарена лажа.

Ако тугу и бол упакујете у осмех и радост, када се та фолија одмота, опет остају туга и бол. Зато не тражите замену. Узмите оно што вам срце налаже да треба, па следећи пут опет тако. Тек тада све има смисла. Тада се живот сведе на испуњеност, на дубок удах пуним плућима. Тада се добије онај најлепши комплимент да са собом носите позитивну енергију и да њом оплењујете сваки простор и сваку душу са којом ступите у непосредан контакт. Тада се фокус мења, па тако знате да будете бескрајно захвални што постојите, ма колико да некад боли, јер душе се нађу да једна другу испуне и излече од неумилне пролазности и празнине.

Празнина тада више не постоји јер је само сећање на један трен испуњен тим апсолутним постојањем довољан да врати наду да постоји не овом свету једно место које се зове дом, а које није обележено ни географском ширином ни дужином и које нема никакво физичко обележје. Једини параметар тог света је поглед недокучиве дубине и осмех који лечи.

За Војвођанске вести Анђелија Петревски, професор српског језика и књижевности

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.