Непроцењиво ордeње

У сваком од нас постоје неке величине само нама знане, које су наше, урођене или стечене. Некада смо их свесни, а некада нас освести неко. Ја сам неко ко воли стабилност, колико год потрага за истом била игра без граница. Мислила сам да се налази на земљи којом ходам, у граду у коме живим, са људима који су ту свакодневно. Међутим, живот ми је показао неку другу величину.

Сада највише од свега волим онај осећај сигурности. Није то било какав осећај већ онај у коме се нађете с времена на време, а у коме је то исто време врло неважна мерна јединица пролазности живота. Познато је. Моје је. Некако је слатко као бенко и топло као мило јутарње сунце. Душа се тада одмара иако капци нису склопљени.

Кажу да би требало тако да се осећамо када смо добри сами са собом. Некада не могу да докучим шта то тачно значи бити добар сам са собом. Често упаднем у замку размишљања, па се изгубим, па лутам по забитима свог скромног ума покушавајући да нађем пут за излазак из лавиринта. Нема ту путоказа ни смерница. Једина смерница је оно што осећам негде у пределу срца. И то ми се некад чини као апсолутна замка.

Догоди се да ме из те нетрпељивости нешто лансира на земљу, па сам онда опет ту, присутна у потпуности свог постојања и све се некако чини једноставним и онако стабилним. Траје тај мој боравак у материјалном свету неко време.
Варка је то. Учини ми се да ми добро иде, да се све некако наместило па да корачам по чврстом тлу, а онда одједном, најмањи искорак из свакодневнице ми опет врати онај дечији осмех, безбрижност и безвременост.

Колико је то непроцењиво ордeње!

Научим тада са тиме неко време да ходам улицама овог мог града, па се надам да ћу срести још неког ко се смеје истим дечијим осмехом. Нађе се неки пролазник. Поклони ми осмех, лепу реч.

Ни ова прича не би била истинита да нема оно једно АЛИ које мења све. Сада се у тај лавирнт враћам другачије. Са собом носим премили осећај сигурности који сам добила на поклон, а који је лоциран на једном рамену и у једном погледу. Тамо сам ја ја, онаква какву себе највише волим, постојана, ведра и оптимистична. Тамо у том погледу се налази једно сунце које сија предивним бојама сањарења и које уптпуни сваки наизглед безизлазан покушај напуштања.

За Војвођанске вести Анђелија Петревски, професор српског језика и књижевности

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.