NEUSTRAŠIVE – KAO I SVE SLOBODNE DJEVOJKE – Tanja Šljivar

NEUSTRAŠIVE – KAO I SVE SLOBODNE DJEVOJKE – Tanja Šljivar

Pozor! Pozorje! – piše Dragoljub Selaković

Daredevils (Draufgängerinnen) All Adventurous Women Do

režija: Salome Dastmalchi; scenografija i kostim: Paula Wellmann; dramaturg: Brigit Lengers; koreografija: Nilofar Shahisavanadi; produkcija: Deutsches Theatre – Berlin, Germany 

uloge:Ana: Peter Stenden; Ena: Eren Gündar; Ina: Livia Marlene Wolf; Ona: Marthe Müller Lütken; Una: Chenoa North-Harder; Lea: Emmi Büter; Mia: Bruno Lieber

Pitanja koja su se nametnula nakon odgledane treće predstave, u zvanučnoj selekciji „Neustrašive – kao i sve slobodne djevojke“ – Tanje Šljivar, potpisniku ovih pisanija su: Koliko i da li uopšte, mi odrasli, slušamo šta nam govore ili hoće da saopšte naša deca? Takođe, da li smo spremni ili da li smo sposobni da prihvatimo to što nas pitaju? I konačno, da li, mi odrasli, hoćemo ili možemo uopšte da im pomognemo, imamo li odgovore na njihova pitanja ili samo pričamo da hoćemo da odgovorimo/pomognemo?

Ne dešava se tako često da nekog “našeg”, savremenog, dramskog pisca igraju van granica nekadašnjih bratskih republika SFRJ a sve ređe se može čuti i videti da se u nekoj od istih igraju neki iz bivših bratskih republika. Ako se igraju savremeni autori onda se prvenstveno igraju domaći ma šta to značilo. Tanja Šljivar je po svemu sudeći izuzetak tako da smo sinoć imali priliku, koja se retko događa, da gledamo predstavu, u zvaničnoj selekciji, po tekstu domaćeg autora, koja je doživela praizvedbu i uspešno se igra, ni manje ni više, u Berlinu na nemačkom jeziku, malo li je?! Recimo da je to bio prvi od razloga zbog koji me je zaintrigirao da sa nestrpljenjem očekujem ovu predstavu, kao i većinu prisutnih sterijanaca, u  prepunoj sali Novosadskog pozorišta, u kojoj se mogao zapaziti značajan broj relevantnih pozorišnih imena sa ovih prostora. Koliko je interesovanje bilo svedoči i činjenica da je početak kasnio jer je organizator pokušavao da smesti što veći broj zainteresovanih a neki su morali da sačekaju neku drugu priliku ukoliko je bude. No, krenimo redom.

foto: Branislav Lučić

Tanju Šljivar, koja je kao što se iz uvodnih redova da naslutiti, u poslednjih nekoliko godina jedan od najrespektabilnijih dramskih autora sa ovih prostora, je inspirisao događaj iz 2014.godine, koji se desio u jednom malom mestu u Bosni i Hercegovini, koji je odjeknuo, ne samo u državicama bivše SFRJ nego, u čitavom svetu. Naime, sedam devojčica, trinaestogodišnjakinja, (sedmi razred osnovne škole) su nakon petodnevne eskurzije ostale trudne! Podigla se velika prašina, komentari su stizali sa svih strana, u raspravu su se uključili belosvetski stručnjaci sa istoka i zapada, samo je jedan „sitan“ detalj izostao, hm, hm… devojčice niko ništa nije pitao?! Njihov glas se, jednostavno nije čuo ili je bio toliko slabašan da na njega niko nije obratio pažnju. Na kraju, nakon silne halabuke desilo se ono što se u ovom surovom svetu moglo i očekivati, svih sedam devojčica je abortiralo, prašina se slegla ili su je “prekrili snjegovi, ruzmarin i šaš”… Da li treba da se začudimo ili zapitamo kuda sve ovo vodi, kada nam sedam mladih glumaca vapijući, glasno saopšti: Mi smo tempirane bombe budućnosti?! Mislim da ne!

Rediteljka Salome Dastmalchi, kako iz kataloga saznajemo inspirativne karijere, je motivisana ovako provokativnim problemom apsolutno tačno iščitala tekst i pronašla adekvatan ključ za uprizorenje ovoga teksta vešto balansirajući između kolektivnog anarhoidnog performansa, izgubljenosti u vremenu i prostoru neshvaćene milenijumske generacije, manipulativne instrumentalizacije učmalog okruženja preopterećenog borbom za opstanak i nametanja odgovora na pitanja na koja jednostavno nema odgovora ili je nemoguće dati jednostavan odgovor u zadatim okolnostima. Vešto baratajući mladalačkom energijom neprofesionalnog (kod nas bi se kaz’lo amaterskog) ansambla koja proističe iz omladinske škole berlinskog Deutsches Theatre problematizuje provokativnu temu koju je Tanja Šljivar prefinjeno vaspostavila ne dajući odgovore već postavljajući pitanja a sve to posmatrano iz rakursa mladih, samosvesnih ljudi bliskih po godina autentičnim akterima. Kuriozitet koji je na samom početku, nas nespremne gledaoce, iznenadio je u tome das u tri od sedam gumaca muškog pola te da se besprekorno uživljavaju u ženske likove, usput i zatrudne. Međutim, razvojem dešavanja na sceni se nameće jednostavan ali potpuno tačan odgovor da je problem generacijski a ne polni ili rodni (kako se u poslednje vreme definiše).

foto: Branislav Lučić

Scenografsko rešenje sa neispisanim belim zidovima prekrivenim morem sitnih heštagova koji kao da mame na ispisivanje grafita, postavljanje novih pitanja koja žuljaju mlade ljude ili traženje sakrivenih odgovora uz aluziju na oltar u vrhu scene se odlično uklapa u rediteljski koncept te otvara prostor za žestoku energiju kojim kipti ovaj mladi ansambl. Podrazumeva se da su ponuđenu belinu mladi glumci tokom predstave ispisali crvenim flomasterima raznim porukama i crtežima pri tom se ne libeći da pojedine poruke ili stavove ispišu na sopstvenim udovima i telima. Ujednačeni, pomalo isprani i iskrzani kostimi crvene boje neodoljivo potsećaju na zatvoreničke iz američkih filmova,  recimo Gvantanamo ili neka slična zatvorks institucija pod strogim nadzorom. Scenografiju i kostim potpisuje Paula Wellmann koja je zasigurno ponudila rešanja u dosluhu sa rediteljkom. Na sve to se nadovezuje izbor muzike, verovatno rediteljke, sa nezaobilaznom “Nirvanom” koja zasigurno generacijski pripada toj generaciji diljem planete kojom hodamo.

Šta reći o mladim glumcima koji su se našli na apsolutno poznatoj teritoriji, koja im inače i pripada, koja ih dotiče i žulja, kada im je ponuđeno da slobodno, iskreno, bez bilo kakve zadrške, iznesu svoja razmišljanja i stavove bez bojazni da će biti pogrešno shvaćeni? Jedino mogu da im čestitam na žestokoj, promišljenoj i nadasve kolektivnoj igri u kojoj su svi bili ravnopravni vodeći računa u svakom trenutku o svakom element ovog složenog pozorišnog čina. U pojedinim momentima me je čak fascinirala njihova opuštenost i disciplina sa znalačkim odnosom prema prioritetima vezanim za dešavanja na sceni. Detalj koji se retko viđa sa kojim bi se teško izborili i neki ljuti profesionalci, u jednom momentu je mladom glumacu u toku scene drmusanja “barbike”, lutki otpala glava i otkotrljala se u publiku. On je bez ikakve preterane reakcije odigrao započetu scenu do kraja a nakon par minuta dok je bio pasivan bez ustezanja se prošetao do vrha scene i sačekao dok mu “odbegla” glava lutke nije vraćena iz publike a zatim nastavio kao da se ništa nije desilo. Takvi potezi mogu samo da nam kažu, ovo govorim iz popriličnog iskustva, da smo prisustvovali rađanju jedne ozbiljne glumačke veličine, čemu se iskreno radujem.

Bez ikakvog ustezanja mogu da kažem da sam obradovan što sam konačno imao priliku da vidim ovakvu predstavu, koja tretira probleme mladih na ovakav način i što će, nadam se, otvoriti put i drugim pozorišnim delatnicima da progovore na slične teme koje zavređuju pažnju.

foto: Branislav Lučić

Na kraju, iskreno rečeno, potpisnik ovih redova je izašao nakon ove sjajne predstave poprilično zbunjen, pomešanih osećanja, s jedne strane sa osećajem krivice a sa druge prožet strahom od budućnosti, tačnije rečeno, po ko zna koji put zapitan, kuda ide ovaj svet?! Ipak, završavajući ovaj prikaz moram reći da sam pomalo razočaran prosečnom ocenom koju je publika dala ovoj predstavi 3,74.

foto: Branislav Lučić