Nismo se rodili u Lici

Mi smo Ličani. Nismo se rodili u Lici. Nismo nikad bili tamo. Ali smo Ličani. Krhotine jednog naroda zarivaju se od detinjstva u nas. Staklena prašina nam je zavejana u zenice.

Kuća nam je oduvek šljiva kraj puta, što pravi hlad svakom ko naiđe. Ovde smo rođeni, a kao da smo iz jedne saksije izvađeni i sa busenom zemlje utisnuti u drugu. Sa busenom otresenim sa zaprežnih kola, povezenim iz potpuno drugačijeg dvorišta, a istog ovakvog. Sa busenom iz kolone u kojoj nismo bili, a kao da su nam se ruke tresle oko vekne hleba. Sa busenom oprljenim vatrom koja nas nije opekla, a čitavi smo u njoj pogoreli.

Foto: Pixabay

Nismo nikad bili u Lici, ali smo živeli u svakom njenom opustelom selu i sa svećom u prozoru čekali da se neko ukaže iz daleka. Zvonili o zvona crkve koje nema i skupljali po polju mobu za neposejanu detelinu i kosce što se ne odazivaju. Pojili konje davno razvezane od jasli i gonili na ispašu stoku koja se nikad sa pašnjaka nije ni vratila. Noću sklapali oči pod vedrim nebom i nadali se davno zatrtim nadama.
Mi smo Ličani. Nismo se rodili u Lici, ali se ona rodila u nama.

Za Vojvođanske vesti: Dajana Grubišić

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.