pixabay.com

Мирис летње ноћи испуњава чула милином. Ветар се кроз кључаоницу игра правећи звуке који ремете мир. Све некако дозива напоље. Облачим се. Излазим у двориште. Одлазим преко пута и стајем наспрам величанствености његовог постојања, наспрам тог мира који производи његов мирис и посматрам.

Призор који се простирао пред мојим очима био је неописиво фасцинантан.

Месечину је прекрило немирно сивило и све већи мрак који су носили олујни облаци. Ветар се умирио. Све је изгледало као сцена из неког хорор филма. По тамном и суморном небу писале су муње своју разигранку, а испод њих он је постојао одважно у својој величанствености. Мостови су изгледали час као украс, час као споменици подигнути њему, да означе и овековече његову свевременост. Били су обасјани светиљкама, а у исто време чинили су се малени и незаштићени, налазећи се између олујног неба и његове стабилности и постојања.

Почела је киша.

Тек тада се испред мене одигравало савршенство. Капи су на његовој површини играле неки савршен плес. Он је изнад себе имао измаглицу која је изгледала као вео који штити све тајне баш њему исписане.

Муње су се смириле. Громови су престали. Тада је сва величина и савршенство припадало његовој постојаности.

Векови и векови, историје и судбине одвијали су се баш уз њега. Он је био тај неми сведок, сапатник и сапутник. Увек ће то бити. И не само то. Он је пут који спаја народе и културе, јуче и сутра. Он је ту као дневник у који су своје тајне многи исписивали речима, песмом, сузама.

Колико је само порука у боци пренео? Колико љубавних састанака и растанака испратио? За колико живота је био вечна гробница?

Све је то поднео и све и даље носи као тајну, а људи га не цене и не поштују. Он уопште за узврат не тражи много, само минимум поштовања његове моћи.

Све ми се ово кроз мисли мотало док сам посматрала најдражу слику мог Новог Сада, великог, а опет мајушног, познатог, а понекад толико туђег. И кад би се све у њему могло променити, одабрала бих да остане исто само његово величанство, јер истина звучи баш онако како је и отпевана: ,,Дунаве, шта бих ја без тебе?“.

За Војвођанске вести Анђелија Петревски, професор српског језика и књижевности

PODELI

POSTAVI ODGOVOR

Molimo vas da se u komentarima držite teme teksta. Redakcija Vojvodjanskih Vesti zadržava pravo da – ukoliko ih proceni kao neumesne – skrati ili ne objavi komentare koji sadrže osvrte na nečiju ličnost i privatan život, uvrede na račun autora teksta i/ili članova redakcije kao i bilo kakvu pretnju, uvredu, nepristojan rečnik, govor mržnje, rasne i nacionalne uvrede ili bilo kakav nezakonit sadržaj.

Komentare pisane verzalom i linkove na druge sajtove ne objavljujemo. Vojvodjanskih vesti nemaju nikakvu obavezu obrazlaganja odluka vezanih za komentare i njihovo objavljivanje.

Mišljenja iznešena u komentarima su privatno mišljenje autora komentara i ne odražavaju stavove redakcije Vojvodjanskih Vesti.

Smatra se da ste slanjem komentara potvrdili saglasnost sa gore navedenim pravilima.

Administratorima Vojvodjanskih Vesti se možete obratiti ovde: admin {at} vojvodjanskevesti {dot} rs.