Одржана трибина „Деспот Вук Гргуревић – Змај Огњени Вук: историја и мит“

Одржана трибина „Деспот Вук Гргуревић – Змај Огњени Вук: историја и мит“

Tрибина „Деспот Вук Гргуревић – Змај Огњени Вук: историја и мит“ одржана је у среду 11. децембра у клубу „Трибина младих“ Културног центра Новог Сада. Аутор и предавач био је доц. др Борис Стојковски, историчар.

Деспот Вук Гргуревић – Змај Огњени Вук потомак је деспотске породице Бранковић из Захумља (Херцеговине) која је кроз историју дала многе знамените личности. У историјској стварности био је један од најугледнијих ратника краља Матије Корвина, а заједно са чувеним Владом Цепешом Дракулом одлазио је у походе.

После 1396. године седиште великашке породице Бранковић била је Приштина, односно Косово, које је представљало језгро њихових земаља. Поред тога Полимље, област Рашке и Брсково, посебно је важно због средњовековног рудног богатства, јер су рудници доносили огромне приходе.

Деспот Ђурађ Бранковић је после своје смрти оставио два сина, Гргура и Лазара. Мада је држава била на умору и остало је само Смедерево и још неки крајеви, уследила је борба за превласт турске и угарске струје. Када је Јерина (Ирина) Катакузина, супруга деспота Ђурђа преминула 1457. године, Гргур је отишао у Цариград султану, заједно са Маром Бранковић и ту се појављује Гргуров ванбрачни син – Вук Гргуревић Бранковић.

У тим тешким околностима по Србе, он из позадине ступа на историјску позорницу. Извесно је да је до 1457. године боравио у Смедереву. Већ априла 1458. године Вук подиже буну и жели да се врати са војском у Смедерево где је уживао подршку одређеног дела локалне српске властеле.

Како је текао Вуков покушај да се домогне престола, уследио је и сукоб са краљем Матијом Корвином у чију ће службу ступити неколико година касније и раме уз раме с њим учествовати у великим походима. Као ратник, Вук је стекао велики углед који илуструје и у народу познато име Змај Огњени Вук.  Посебно се прославио 1476. године у борбама код Шапца и Смедерева.

Краљ Корвин се улогорио у Шапцу, а управо одатле су двојица његових најзначајнијих савезника: Влад Цепеш (који ће постати лајт мотив за Дракулу) и деспот Вук Гргуревић. Извојевана је велика победа, а нешто касније српски деспот прославио се и у бици код Сарајева 1480. године.

Вук Гргуревић ратовао је све до краја свог живота на два фронта – против Турака и Хабзбурга. Умро је 1485. године. Као ни Цепеш, ни Вук није био члан реда Змаја. Цепеш је то преузео од оца (Дракуљаш – змајевић), а Вук Гргуревић је добио надимак Змај искључиво захваљујући усменом сећању на њега.

Мада није заживео у култу цркве, те није канонизован, он је  у народној епици постао изузетно важан јунак ком су посвећена три поетска циклуса са укупно 65 песама.

– Основа за ту популарност су његове бројне победе над Турцима, а приписују му се и две задужбине. Прва је Црква светог Николе у Сланкамену, а као друга се помиње манастир Гргетег на чијем улазу пише да је његова задужбина, иако је забележено да је у том храму први помен одржан 1568/70. године – закључио је Стојковски на крају предавања.