Одржана трибина „Растко Немањић, Свети Сава – творац српског идентитета“

Tрибина „Растко Немањић, Свети Сава – творац српског идентитета“ одржана је у понедељак, 27. јануара у клубу „Трибина младих“ Културног центра Новог Сада. Аутор и предавач био је проф. др Борис Стојковски. Аутор је предавање започео честитком Савиндана, рођендана читавом једном народу, јер тај рођендан симболише стварање, оваплођење и инкарнацију идентитета српског народа. – Ма колико концепти идентитета нације били савремени за епоху у којој је сам главни јунак ове приче Свети Сава живео, немерљив значај овог дана, Савиндана, указује на то да је овај концепт свевремен – рекао је Стојковски. У другој половини 12. века када је Растко Немањић дошао на овај свет, Србија је била у специфичном положају. Имала је одређене елементе државности, али као држава није била заокружена. Тај циљ имали су Стефан Немања и његов син Растко, потоњи монах и светитељ. У тој ситуацији постојала је контрадикторност да је српски идентитет у великој мери источни, византијски. Истовремено, Византија је највећи непријатељ у политичком смислу. С те стране не треба да чуди српска сарадња са западом – папом, Венецијом, Угарском… Немања је управо ту тражио савезнике. Растко је трећи најмлађи син српског великог жупана Стефана Немање и његове жене Ане. Био је удеони кнез у Захумљу које данас обухвата велики део Херцеговине. Као кнез, Растко је добро познавао и црквене и политичке прилике своје епохе што је било драгоцено доцније када је постао Свети Сава, истински хришћанин и дубоко побожан човек који је разумео и живео Јеванђеље. У манастиру Ватопед на Светој Гори боравио је седам година и у том периоду заокружио је своје образовање. Познавао је веома добро канонско право и богословље, и могао је све то да чита и разуме на грчком језику. Био је прави ренесансни човек два и по века пре ренесансе. Врхунац Савиног дела је оснивање аутокефалије Српске православне цркве, најтрајније, најдуговечније верске, а пре свега и културно, просветно и духовно најважније институције српског народа. После Савине смрти 1236. године, у свим српским земљама се његов култ  брзо проширио. Изузетно је био поштован на простору од Скадарског језера, у Босни, у свим другим деловима средњовековне српске државе. Од времена Ивана Грозног, Савин култ постаје све развијенији и у Русији. Године 1594. избио је први велики устанак против Турака у Банату и тада је османски великаш албанског порекла Синан паша спалио мошти Светог Саве на данашњем Дорћолу (тадашњем Врачару). Један од разлога био је то што су новоконвертовани муслимани наставили да одлазе на гроб Светог Саве у Рашкој, као што су и метохијски Албанци ишли у Дечане и клањали се моштима Стефана Дечанског. Синан паша желео је, како међу својим верницима, тако и међу Србима, спаљивањем да уништи култ Светог Саве, првог српског архиепископа. Није у томе успео. Савиндан је празник који је и у прошлости био веома важан у српској култури. Први пут као школска слава прослављен је 1826. у Земуну. Годину дана касније, његово празновање увела је Србија. Од тада се Савиндан брзо раширио по српским земљама.