Foto: Milica Stojanac

Vodeći se činjenicom da veliki broj građana ne zna ko su osobe koje se nalaze na rukovodećim pozicijama u državnim institucijama – javnim preduzećima, različitim fondovima, brojnim ustanovama, većima, komisijama, savetima… portal Vojvođanske vesti odlučio je da pokrene rubriku pod nazivom KO RADI ZA VAS?, sa ciljem da građanima predstavi ličnosti koje donose odluke u njihovo ime, ali i da im približi rad samih institucija. 

Naš prvi sagovornik, u okviru ove rubrike, je direktor Kulturnog centra Novog Sada (KCNS) Bojan Panaotović koji za Vojvođanske vesti govori o tome šta se promenilo u ovoj ustanovi od njegovog imenovanja na funkciju, da li bi i šta promenio u svom radu, koji su to izazovi sa kojima se najčešće susreće u radu, gde vidi sebe za pet godina, ali i o tome kako vidi situaciju u kulturi i medijima, kao i na koji način motivisati mlade za kulturne sadržaje.

Bojan Panaotović je rođen 1974. godine u Novom Sadu, gde je pohađao osnovnu školu. Gimnaziju je završio u Sremskim Karlovcima, a diplomirao je na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, na Odseku za sociologiju i stekao zvanje diplomiranog profesora sociologije. Studije je završio u redovnom roku sa prosečnom ocenom 8,57. Kao apsolvent, predavao je sociologiju u jednoj novosadskoj gimnaziji, a godinu dana je radio kao asistent na predmetu Kriminologija sa socijalnom patologijom na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu.

Od novembra 2000. do juna 2016. godine bio je autor i voditelj emisije „Ekstremi” na novosadskoj televiziji „Most” koja je tematizovala društvenopolitičke teme i u kojoj su gostovale mnoge ugledne ličnosti iz javnog života iz Srbije i regiona. Od januara 2017. godine je autor i voditelj emisije „Suočavanje” na „Novosadskoj televiziji“. Objavio je pet knjiga – lirskih zapisa, proze i esejistike.

Za vršioca dužnosti direktora Kulturnog centra Novog Sada, Skupština Grada ga je imenovala 1. juna 2015. godine. U julu 2016. godine biva izabran na mesto direktora ove ustanove na mandat od četiri godine. 

Foto: Milica Stojanac

Šta biste istakli kao najveći uspeh od vašeg imenovanja na ovu funkciju do danas?

Mnogo toga je urađeno, ali da ne bih zvučao neskromno, izdvojiću nekoliko veoma važnih stvari. Krajem leta 2015. godine pokrenuli smo inicijativu protiv kiča i šunda koju su potpisale mnoge javne ličnosti i to iz najrazličitijih ideoloških, političkih i intelektualnih krugova. To nije bila stranačka inicijativa već jedna istinska kulturološka akcija, koja je pokrenula lavinu sličnih reakcija gde se ljudi zalažu za kulturu, umetnost, normalnost i pristojnost, a bore se protiv kiča i šunda. Suština kritike bila je, podsećam, usmerena protiv rijaliti programa. Pri tome, to nije bila neka staljinistička ili ideološki ostrašćena inicijativa. Mi se nismo zalagali da se zabrane ili ukinu rijaliti programi, nego da se na njih uvede porez od koga bi mogli da se pomognu mladi, talentovani i perspektivni ljudi. Porez nije uveden, ali će doći vreme kada će ta regulativa ići ka tome da se suzbije pravo građanstva na takav prostakluk.

Dalje, titula Evropske prestonice kulture je nešto što objektivno treba da izaziva ponos svakog dobronamernog građanina Novog Sada jer su u toj konkurenciji bili mnogi evropski gradovi. To je svakako jedan veliki uspeh. Kulturni centar Novog Sada bio je samo kamenčić u tom mozaiku. Suštinska je bila politička volja i mislim da je gradonačelnik Miloš Vučević tu „potegao“ najviše. To je tako od pesme Evrovizije do Nobelove nagrade. Duh politike je uvek prisutan i bez ozbiljnog lobiranja i političkog angažmana teško se dolazi do uspeha. U tom procesu Kulturni centar Novog Sada imao je važnu i delikatnu ulogu koja se odnosila na logistiku. Mi smo zapravo bili kao oni nosači aviona. Naša pravna služba, služba računovodstva i sve ostale službe bile su zadužene za te ugovore i pripremne radnje koje smo obavljali danonoćno, naročito u završnoj fazi.   

Takođe, moram napomenuti i da sam veoma ponosan na Konferenciju o regionalnoj stabilnosti koju smo organizovali u junu prošle godine po prvi put, a koja će, uveren sam, postati tradicionalna. Osnovna poruka te konferencije bila je – mir, stabilnost, harmonični odnosi, prosperitet na Balkanu, a nasuprot vraćanju u prošlost, otkopavanju ratnih sekira, primitivizmu, šovinizmu, prebrojavanju krvnih zrnaca ljudi, kao i ekonomska i kulturna saradnja zemalja u regionu. Na tu konferenciju u Kulturni centar Novog Sada došle su brojne značajne ličnosti kako iz zemlje, tako i iz regiona. Jedna izuzetna intelektualna reprezentacija sa eks-ju prostora. Oni su se razlikovali u mnogim stavovima, ali su bili složni u jednom – da treba prevazići negativne obrasce iz prošlosti.

Ne mogu da ne spomenem i da smo u poslednje tri godine u Kulturnom centru ugostili dvojicu nobelovaca – Orhana Pamuka i Marija Vargasa Ljosu, kao i Petera Handkea koji je jedan od najznačajnijih živih pisaca sa nemačkog govornog područja. To čak i za Kulturni centar Njujorka nije mali uspeh, a ne za grad u jednoj relativno maloj zemlji kao što je naša.  

Foto: Milica Stojanac

Koji su najčešći izazovi sa kojima se suočavate u svom radu?

Izazova uvek ima mnogo. Društveni život je vrlo složen. Postoje različiti interesi i ljudi koji nešto žele da ostvare naprečac, pozivajući se na političke autoritete. Na kraju se ispostavi da ti ljudi na koje se oni pozivaju i ne znaju za njih. Takođe, Kulturni centar ima oko 50 zaposlenih – 25 stalno i 25 honoraraca. Dovoljno je da se jedan od tih 50 razboli ili da ima neki problem i posao trpi. A, to su sve živi ljudi i, ukoliko ste odgovoran čovek i menadžer, ne možete se oglušiti na njihove probleme, već ćete se truditi da im pomognete. Dalje, izazovi su veliki i kada se dešavaju uživo manifestacije, poput Džez festivala, Infanta, Prozefesta, posete ambasadora i sl. Sve to treba izneti organizaciono – od rasvete i ostalih tehničkih stvari, do ljudstva, bezbednosnih uslova i sl. To je veoma stresogeno jer tada uglavnom ne predstavljamo samo Kulturni centar nego ceo Novi Sad, a vrlo često i državu Srbiju. Jedan od većih izazova u poslednje vreme bio je protest aktivista određene političke partije ispred Američkog kutka protiv Trampovih odluka u vezi sa ekologijom. Podsetiću vas da je Kulturni centar, zajedno sa Ambasadom Sjedinjenih Američkih Država, patron Američkom kutku. I kada imate takve neprilike, potrebno ih je izneti na takav način da se zaštiti integritet ustanove i vaših ljudi, ali i interesi Grada Novog Sada, a da pri tome ne napravite propust i grešku u nekom političkom smislu. Mesto direktora KCNS ima tu jednu političku aromu. Ne u stranačkom smislu, već ukoliko se nešto neprilično desi, bilo da je reč o događaju koji šteti ugledu Grada, Pokrajine ili Republike, to može prouzrokovati veće probleme ako se ne odreaguje adekvatno. Zbog toga bi na mestu direktora KCNS uvek trebalo da bude neko ko je ozbiljno upućen u to šta određena stvar može da proizvede na političkom planu. Ne bih želeo da zvuči kao da veličam sebe, ali to je zaista veoma delikatno i osetljivo mesto.

Kada sagledate sve odluke i dosadašnji rad u KCNS, da li biste nešto drugačije uradili? Postoji li neki potez zbog kojeg žalite?

Kada imam bilo kakve dileme, uvek se konsultujem sa nadležnim organima koji su po hijerarhiji iznad KCNS i tako pomognem sebi. Ne činim to prečesto i ne ponašam se kao neko razmaženo derište koje nije u stanju da donese odluke samostalno, ali u nekim krajnje delikatnim situacijama pozovem gospodina Dalibora Rožića, člana Gradskog veća zaduženog za kulturu, gospođu Vesnu Srdanov, načelnicu Uprave za kulturu, ili gradonačelnika i razrešim te dileme. Moram napomenuti da sve ostale stvari radimo zaista autonomno i u skladu sa svojim profesionalnim i umetničkim planovima i ciljevima. Od početka 2015. godine mi, a tu mislim na menadžment i urednike redakcija, imamo potpuno odrešene ruke i na tome sam zaista zahvalan pomenutim ljudima. Nikada nismo imali pritiske. Trudimo se da radimo u interesu građana Novog Sada i da im ponudimo što bolji i kreativniji program, da ne podležemo niskim strastima, ali da isto tako ne budemo potpuno otuđeni i da ne pravimo neki program koji nikog ne zanima. Tako da zaista ne mogu da kažem da bih nešto promenio. Sve sam dobro promišljao i vodio se onom – triput meri, jednom seci. Prema tome, nema kajanja. Ne kažem da smo savršeni. Daleko od toga. Uvek nešto može bolje, ali sam zadovoljan svime što smo dosad uradili.

Šta biste istakli kao osnovnu razliku u KCNS danas i pre vašeg imenovanja na mesto direktora?

Napravili smo velike iskorake u pogledu medijske prisutnosti. To nije moja impresija, već postoje pres-klipinzi. Ono što je još važnije od samih podataka koji govore koliko puta smo bili u medijima jeste kontekst, odnosno kako je predstavljen Kulturni centar Novog Sada. Dakle, osim što smo povećali prisutnost u medijima, to smo učinili na takav način da o nama pišu u pozitivnom kontekstu – o Handkeu, o tome kako sve više mladih dolazi na Prozefest i tome slično. Osim toga, jedna od razlika je i to što naše tribine imaju između pedeset i sedamdeset hiljada pregleda na Jutjubu, na mesečnom nivou. To nisu neke plitke i površne tribine – muškarci su sa Marsa, žene sa Venere, na kojima govore rijaliti zvezde i pop pevačice, nego ozbiljne tribine iz istorije, geopolitike i savremene stvarnosti koje izazivaju veliku pažnju javnosti van granica naše zemlje. Imamo preglede tih tribina u preko 150 zemalja sveta. Jedno je, i lepo je, kada vam na tribinu dođe 40, 50 ljudi, što je neka evropska stvarnost, a potpuno druga stvar je kada tu istu tribinu, zahvaljujući savremenim tehnologijama, pogleda 30 000 ljudi širom sveta. To znači da smo, osim u Novom Sadu, naš sadržaj prezentovali u regionu i u Evropi, što multiplikuje njegovu vrednost. Ono što je još drugačije, jeste to što je u jednom periodu, pre mog dolaska na funkciju, postojala određena vrsta garda jednog dela javnosti prema ovoj ustanovi. Umesto toga sada imate 99 pozitivnih i jednu negativnu objavu. Imamo odličnu saradnju sa gotovo svim medijima, kako domaćim, tako i pojedinim iz regiona.

Kao neko ko se godinama bavi novinarstvom, kako ocenjujete trenutno stanje u medijima?

Solidno. Danas većina ljudi ima kablovsku televiziju, što znači da imaju ogroman izbor. Neko ko ne voli politiku može na televizijskim programima da bude potpuno autonoman kao gledalac. Tu su History, Nacionalna geografija, mnogi filmski programi, tako da neko ko voli filmove može samo to da gleda. Ko voli politiku ima RTS1, N1, Happy, Prvu. Ako napravite analizu sadržaja, možete videti da u okviru ta četiri programa možete pronaći kompletnu političku ponudu – raznovrsne vesti i za režim i protiv njega. Isto tako, kada govorimo o štampanim medijima, imate Danas, Informer, Politiku, Večernje novosti, NIN, Nedeljnik, Novi magazin itd. Sve što vas zanima možete da pronađete. Mi smo kao momci i devojke u vreme Slobodana Miloševića čekali u redu da kupimo Srpsku reč i Dugu kako bismo pročitali nešto drugačije od onoga što su pisali mejnstrim mediji. Dakle, hoću da kažem da uvek postoji način da pročitate i saznate nešto drugačije. Naročito u vreme interneta koji ne poznaje cenzuru. Tamo možete pronaći i pristojne medije koji objavljuju i vesti koje se odnose na vlast i one koje se odnose na opoziciju, a imate i one nepristojne koji pljuju i kritikuju. Apsolutno sve postoji. Gledajući sve to u celini, mislim da je medijska situacija mnogo bolja nego što većina naših javnih poslenika u medijima ocenjuje. Ono o čemu kao društvo treba da povedemo računa jeste da naši javni servisi budu bolji nego što su u sadašnjem trenutku. Treba da se trudimo da uvek popravljamo stvari.

Šta bi to, po vašem mišljenju, trebalo popraviti na javnim servisima?

Ne bih hteo sada nekome da solim pamet, ali uvek može mnogo toga da se popravi. Pre nego što se osvrnemo na nedostatke, istakao bih ono što je dobro, a to je što ne prenose vesti iz rijalitija i što nemaju nikakav oblik takvog programa. Gledanost bi svakako mogla biti veća i značajnija, iako to nije ključno, naravno. Međutim, ukoliko je gledanost niska, onda se postavlja pitanje svrhe njihovog postojanja. Što se tiče izveštavanja u političkom smislu, mislim da tu pristojno rade svoj posao, pogotovo Radio-televizija Vojvodine na kojoj često možete videti predstavnike opozicije u emisijama. Smatram da bi javni servisi trebalo više da rade na edukaciji, posebno mladih. Da se, na primer, ne reprizira Bolji život po 84. put nego da se umesto njega repriziraju Priče iz nepričave, Kvadratura kruga i slični sadržaji ukoliko već nema sredstava za nove. Ako postoje sredstva, treba da se osmisle kreativni programi u skladu sa duhom vremena i interesovanjima naše omladine – da se promoviše umetnost, istorija i sl. Suština je, dakle, pojačati edukativni i obrazovni program na javnom servisu.

Foto: Milica Stojanac

Kako ocenjujete situaciju u kulturi?

Kada se postavi ovo pitanje, odmah pomislim – u kakvim je okolnostima sazrevao Ivo Andrić? Da li je on imao priliku da ode na baletsku predstavu ili na neku premijeru? Da li je bio u mogućnosti da čita najnovije prevode svetski poznatih pisaca? Ili Meša Selimović? Borislav Pekić? Miloš Crnjanski, koji se potucao po imigraciji u krajnjoj oskudici? Dakle, da spustimo stvari na nivo običnog građanina. Postoje biblioteke gde je mesečna članarina 100 dinara. Nisam siguran koliko je u Novom Sadu, nisam član pošto volim da kupujem knjige i da mi ostanu, ali ko želi i ima volju, može sebi priuštiti da pročita šta mu duša ište – od Kanta i Hegela, preko Kundere i Orvela do Mir-Jam. Plus, danas imate i knjige na internetu. Dakle, vi za nekih 100 dinara danas, u 21. veku, možete da budete uistinu obrazovani. Dalje,  često čujete kako se ljudi žale da su karte za predstavu skupe. Koliko je samo potrebno da bi se jedna predstava napravila – glumci, reditelji, scenografi? To nisu jeftine i male stvari. Jedan espreso, pica i kutija cigareta koštaju oko hiljadu dinara. Ne može onda nama biti skupa karta za pozorište od 800 dinara ili karta za bioskop od 300.

Često se čuju komentari da mladi danas nisu dovoljno senzibilisani za kulturna dešavanja? Kakav je vaš stav o tome? U čemu je osnovna razlika između vaše generacije i današnje omladine?

Za razliku od ranijih vremena, danas su mladi mnogo više priljubljeni uz ekrane svojih mobilnih telefona, tableta i kompjutera. Zahvaljujući tome, oni su naviknuti na pokretne slike i zbog toga čitanje biva jedna vrsta napora. Pozorišna predstava im biva monotona, usporena i dosadna. Tu je opasnost. Trebalo bi da usmeravamo mlade tako da smanje korišćenje pomenutih uređaja i da više čitaju. Svaki dan im treba ponavljati – ČITATI, ČITATI I ČITATI. Bez čitanja niko ko se bavi nekim intelektualnim radom nije uspeo u životu. Ti sadržaji na Jutjub kanalima nisu nešto od čega će deca postati pametnija, za razliku od Bašte pepela Danila Kiša, Braće Karamazovih Dostojevskog, Orvelove 1984. i mnogih drugih knjiga. Kada pročitate takva dela, vi više niste isti čovek. Znate više o životu, o sebi i svom okruženju. Bivate sposobniji za život i to moramo objasniti mladima. Mislim da je to suštinska tačka u našem obrazovnom programu. Naravno da su važne i ostale stvari poput raznih takmičenja, to da li je neko vukovac i da li je upisao određenu školu ili fakultet. Međutim, iznad svega toga je biti kulturan u autentičnom smislu, a to znači ČITATI I NAUČITI. Jedino tako u 21. veku možemo biti konkurentni. Kada treba nešto konkretno da uradite i napravite, nikog ne zanima kakve ste vi ocene imali. Jedino što je merodavno jeste da li vi znate to da uradite ili ne. Tako treba posmatrati stvari. Čitanje Tolstoja nije stvar prestiža ili mode već konkretna korist za čoveka kao društveno biće.

Kakvi su planovi za predstojeći period?

Planova ima mnogo. To su pre svega Konferencija o regionalnoj stabilnosti II sa sličnom temom, ali istom porukom – mir, stabilnost i saradnja. Dalje, planiramo da nastavimo dobru praksu Džez festivala, Infanta, Prozefesta, Poezike i niza drugih programa koji postoje u KCNS. Nastojaćemo da ih održimo na najvišem mogućem nivou. Osim toga, trudićemo se da realizujemo niz intrigantnih i kvalitetnih tribina na najrazličitije teme i to iz različitih uglova i prezentujemo ih kako ljudima u Novom Sadu, tako i šire putem našeg Jutjub kanala. Pri tome, stalno ćemo imati na umu i vodićemo se time da predstavljajmo ustanovu koja je jedan od nezaobilaznih segmenata kulturne ponude našeg kulturnog profila u susret 2021. i činjenici da će Novi Sad postati Evropska prestonica kulture.

Gde vidite sebe za pet godina?

Za pet godine sebe vidim ili u Kulturnom centru, u zavisnosti od društvene klime i političkih okolnosti, ili negde na obali mora kako radim neki intelektualni posao. (smeh)

 

Za Vojvođanske vesti Nedeljka Borojević 

IZVORNedeljka Borojevic
PODELI

POSTAVI ODGOVOR

Molimo vas da se u komentarima držite teme teksta. Redakcija Vojvodjanskih Vesti zadržava pravo da – ukoliko ih proceni kao neumesne – skrati ili ne objavi komentare koji sadrže osvrte na nečiju ličnost i privatan život, uvrede na račun autora teksta i/ili članova redakcije kao i bilo kakvu pretnju, uvredu, nepristojan rečnik, govor mržnje, rasne i nacionalne uvrede ili bilo kakav nezakonit sadržaj.

Komentare pisane verzalom i linkove na druge sajtove ne objavljujemo. Vojvodjanskih vesti nemaju nikakvu obavezu obrazlaganja odluka vezanih za komentare i njihovo objavljivanje.

Mišljenja iznešena u komentarima su privatno mišljenje autora komentara i ne odražavaju stavove redakcije Vojvodjanskih Vesti.

Smatra se da ste slanjem komentara potvrdili saglasnost sa gore navedenim pravilima.

Administratorima Vojvodjanskih Vesti se možete obratiti ovde: admin {at} vojvodjanskevesti {dot} rs.