Поштованој публици препоручујемо да прочита есеј чувеног песника Ђорђа Сладоја о Брани Петровићу

Поштованој публици препоручујемо да прочита есеј чувеног песника Ђорђа Сладоја о Брани Петровићу

Не заборавити Брану Петровића

 

Аутор: Ђорђо Сладоје

Бранислав Брана Петровић је, нема сумње, један од најзначајнијих српских пјесника друге половине двадесетога вијека. На књижевној сцени појавио се 1961. године књигом пјесама Моћ говора која је наишла на лијеп пријем  стручних и оних тзв. обичних читалаца. Поезијом изузетног реторичког замаха и језичке раскоши, моћне имагинације и семантичког богатства, ријечју – поетском магијом – пјесник је од почетка опчинио и потчинио и читаоце и слушаоце. Кажем и слушаоце, јер је то било вријеме гласног говорења поезије на пјесничким митинзима, маратонима и  сличним приредбама којима је присуствовало више посјетилаца него данас фудбалским утакмицама. Међу најпопулаарнијим су били, тада млади пјесници, Матија Бећковић, Љубомир Симовић, Душко Трифуновић, Рајко Петров Ного и, разумије се, Брана Петровић. Њихова поезија је представљала, ако не поетички преврат, а оно свакако велико и драгоцјено освјежење српског пјесништва. Наглашеном комуникативноћу и живом, динамичном отвореношћу за непосредну стварност, они су увелико пригушили ионако тихе и интровертне пјеснике који су се бавили поетским суштинама, изражајним могућностима језика и формално-стилским експериментима. Брана Петровић је врло брзо постао кључна фигура на тадашњој књижевној сцени и гуру београдске боемије која се, да ли случајно, угасила са његовим одласком.

Након Моћи говора услиједиле су књиге Градилиште, О проклета да си улицо Риге од Фере, Предосећање будућности, Да видиш чуда  и друге које ће увјерљиво потврдити оно што је већ првом књигом наговијештено.

Сав у поезији и боемији, вјечити несмиреник, бунтовник с разлогом и без разлога, Брана се није уклапао у институционалне оквире, па ни оне које подразумијева стално радно мјесто. Хљеб насушни зарађивао је као хонорарни сарадник многих, претежно београдских гласила, као што су Јеж, Борба, Фронт, Младост (која одавно не излаз), а најчешће је објављивао у НИН-у, док је НИН био омиљена лектира обичних, али и интелектуално захтјевнијих читалаца. И гдје год је писао,Брана је својим колумнама подизао новинске тираже.

Те „расуте бисере“ несвакидашње језичке љепоте, виспрености и духовитости сакупио је, са дубоком оданошћу, пјесник Миодраг Раичевић, а објавио  „Службени гласник“  (2017), под насловом  Не убити птицу дрозда.  Гдје год отворите књигу наћи ћете истинско духовно богатство, знање, и то оно дубинско, о многим стварима и појавама, народну мудрост укрштену са модерним сензибилитетом, лирску интелигенцију, занос и аналитичку способност и у свему, као на почетку, моћ говора.

Брана увијек пише из искошеног, помјереног угла, што му омогућава да готово редовно онеобичи тему, свеједно да ли је ријеч о обичним, свакодневним или о крупним судбоносним питањима. Попут онога митског краља, Брана је претварао у чудо све чега би се пером дотакао. А дотицао се многих питања и проблема – од поетичких и естетских, социјалних, политичких, еколошких, културолошких, националних, историјских, па све до оних антрополошких и метафизичких. Брана Петровић једнако узбудљиво, духовитно, али на појединим мјестима  и сјетно, пише о пјесничким пријатељима и сапутницима, о вину и кафани као важном мјесту у нашем колективном и личном животу, о књигама и књижарама, о политичарима, глумцима и спортистима, о шаху и фудбалу, о сељацима и „периферијским змајевима“, о малограђанима, медиокритетима, али и о истинским духовним подвижнициам; па о биљкама и животињама, о свјетлости, води и дрвећу, о пчелама и гљивама и другим „моћним ситницама“ кроз које се пројављује чудо живота. Његова прича о пчелама и њиховом доприносу  у борби против окупатора  има мјеста и у најстрожој антологији српске приповиједне прозе. Као примјер стилске и језичке љепоте,  и моћног,незаустављивог хумора овдје наводимо и његову причу „Квадратура круга“ о провинцијском, поданичком менталитету који се на гротескан начин испољава приликом случајне посјете високог госта.  Уз мало добре воље, концентрације, па и амбиције, могао је из ње израсти гогољевски роман, каквог одавно нема у нашој прози.

Као примјер аналитичке проницљивости и компетентности може послужити текст о антологијама и антологичарима, или пак онај о српско-албанским односима у којем ће поставити питање (на које одговора нема) –  како се догодило да нас најмање има тамо (на Косову и Метохији) гдје би  требало да нас је највише. Ред лирских минијатура о природи и њеним чудесима, па озбиљан, аналитички текст, а онда урнебесна бурлеска – тако се у основи одвија ова, никад досадна прича.

Брана Петровић је био један од најдуховитијих људи које сам познавао. Његов хумористички репертоар, у свим нијансама, креће се у распону од вица и досјетке, преко инвективе и ироније, сарказма и црног хумора, до травестије, пародије и бурлеске. Увијек пажљиво дозиран и виспрено упослен, хумор му помаже да једним потезом пера разгрне баналности и пречицом стигне до саме суштине неке појаве коју онда окреће са свих страна, са личја и наличја, и духовито претреса. Таквих примјера у овој необичној књизи има на претек.

Иако је поткрај живота волио да се (с много ваљаних разлога) представља као филозоф и народни мудрац, Брана је  у свему био и остао пјесник, каквих је у нашој поезији веома мало. Стога овдје преписујем једну од његових антологијских пјесама.

ИДЕ ЧОВЕК  ПОРЕД РЕКЕ

Иде човек мајко моја најстарија држава

иде црква порушена иде лађа без посаде

иде гробље свих времена прах и пепео

склањај децу мајко моја иде злочинац

Вечност му се иза чела притајила госпо блага

иза чела у тврђави у тамници сунчевој

срце му је пуно смрти милостива пуно очаја

иде човек поред реке певач бескрајни

Иде човек госпо моја све ногу пред ногу

Иде човек поред реке кроз бескрај зелени.