POZORIŠTE U STIGMATIZOVANOM DRUŠTVU

U odnosu na prošlu sezonu i nekoliko prethodnih, produkcija u pozorištima Vojvodine je prepolovljena. Ako govorimo o predstavama za decu situacija je još dramatičnija, dakle gora. Pripremajući selekciju video sam dvadeset dve celovečernje predstave i pet predstava za decu, sve uživo, u pozorišnoj sali, ni jednu na snimku. Većina pozorišta, sve i da je htela, nije imala da prijavi više od dve predstave za selekciju, nastale između dva Festivala. Ove gole, sumorne činjenice dovoljno govore same za sebe i ne treba ih posebno komentarisati.

Putovao sam po lepoj, pitomoj, ravnoj Vojvodini po danu i mrkloj noći, vozio sam po snegu i ledu, kiši i suncu. U potrazi sa selekcijom i pozorištem prešao sam 5147 kilometara. Da sam vozio samo u jednom pravcu ko zna gde bih stigao i šta bih sve video i saznao. Ovako, putujući u različitim pravcima, a često i u istim, i to po nekoliko puta, dolazio sam do novih, drukčijih saznanja i spoznaja, jer ništa nije isto čak ni na pravom putu koji se iznova prelazi.

Imam svoju pozorišnu šolju čaja, znam u koje pozorište verujem i za kojim tragam, ali nisam unapred zamislio koncept u koji bih na silu, prema svojim pozorišnim sklonostima, ugurao predstave bez reda i smisla. Ipak, imao sam sreće da se, u oskudnoj i ne baš reprezentativnoj produkciji, veći deo izabranih predstava poklopi s mojim razumevanjem svrhe i uloge pozorišta u društvu u kojem, i za koje, nastaje. I to je činjenica koja prkosi prethodno navedenim.

Većina izabranih predstava u skladu je, ili u dosluhu, sa savremenim, referentnim pozorišnim i izvođačkim praksama. I, što je za moje poimanje pozorišta još važnije, većina izabranih predstava pripada društveno angažovanom, osvešćenom pozorištu koje se na hrabar, beskompromisan, umetnički i estetski legitiman i relevantan, način hvata u koštac s gorućim društvenim problemima i anomalijama, prkosi im, ogoljava ih i razobličava. U većini izabranih predstava prepoznajemo društveno odgovorno, kritički potentno pozorište koje je svest i korektivna savest društva i vremena kojem se obraća. Komparativna analiza ukazuje i na to da su u većini izabranih predstava, različitim pozorišnim sredstvima, izuzetno naglašena politička i društvena značenja dramskih tekstova iz kojih proizilaze, nadograđuju ih, rekontekstualizuju, i daju in nova, savremena, aktuelna značenja i konotacije.

Čak i ovlašan pogled na selekciju 69. Festivala profesionalnih pozorišta Vojvodine ukazuje na čitav korpus tema i ideja koje se otvaraju, promišljaju i problematizuju u izabranim predstavama, a među kojima dominiraju bunt i otpor stigmatizaciji, umetnički i pozorišni obračun sa manipulacijom i demagogijom kao osnovnim oruđima za ispoljavanje i održanje političke i društvene moći. U većini predstava glavni nosioci tog otpora i bunta, nepristajanja i prkosa, su žene, pa otuda iz ove selekcije nije teško zaključiti da su bunt i otpor imenice ženskog, a demagogija, stigmatizacija i manipulacija muškog roda. Ali, to nije ni paradoks ni gramatička greška, stvarnost i svet u kojem živimo sastavljeni su od paradoksa i oksimorona. Otuda je opaka tendencija stigmatizacije zdravog razuma i njegovog svođenja na nulu danas toliko vidljiva, onima koji imaju oči da vide i uši da čuju. Ali, upravo takvi su danas stigmatizovani i prokaženi.

Stigmatizacija svesti, savesti i razuma, borbe za istinu i pravdu, društvenu, socijalnu i rodnu emancipaciju, stigmatizacija nepatvorenih emocija, empatije i solidarnosti, širi se poput korova na zaparloženoj njivi. Slogan ovogodišnjeg Festivala ukazuje i na stigmatizaciju društveno odgovornog pozorišta, kulture i umetnosti uopšte, pojedinaca i društvenih grupa, moralnih uzora i svetonazora, prava na mišljenje, stav, individualnost, samosvojnost, različitost, prava na otpor, bunt i nepristajanje.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.