Tribina „Priča o Karađorđu“ održana je u četvrtak, 29. marta, u Klubu „Tribina mladih“ Kulturnog centra Novog Sada. Autor i predavač bio je Milovan Balaban, istoričar.
Tribina je bila posvećena, po mnogim mišljenjima, najznačajnijoj srpskoj ličnosti moderne istorije Đorđu Petroviću Karađorđu (1768–1817), vođi Prvog srpskog ustanka (1804) i rodonačelniku dinastije Karađorđević.
Zbog sudbonosne uloge tokom borbe srpskog naroda za oslobođenje od Turaka, Karađorđe je od savremenika dobio titulu vožda, koja označava svetovnog gospodara ali i duhovnog vođu srpskog naciona.
Podigao je barjak slobode koja je u srpskom narodu bila potpuno ugušena kada je posle ukidanja Pećke patrijaršije narod ostao bez najsigurnijeg putovođe u svetskim vihorima na vazda geopolitički i civilizacijski složenom i turbulentnom Balkanu. Otuda je Voždova uloga bila složena a njegovo vođstvo usmereno na stvaranje države, a možda još više i slobode duhovne prirode, odnosno opredeljenja naroda koje je „zacrtao“ Sveti Sava u vreme sabora u Žiči 1221. godine.
Istorijsko sećanje i duhovna vertikala, naglasio je Balaban, održali su srpski narod u istoriji Balkana i onda kada nije imao svoju državu – da toga nije bilo, ne bi se početkom 19. veka pojavio ni Karađorđe.
Citirajući Njegoševe reči: „Iz mrtvijeh Srba dozva, dunu život srpskoj duši“, Balaban je objasnio da duša narodna, ropska i „mrtva“, kao da je kroz Karađorđa progovorila i našla svoj ropstvom umrtvljeni impuls.
Njegoš je, naglasio je Balaban, proročki video šta je Karađorđe za Srbiju i šta će biti za nju. Uz Branka Radičevića, NJegoš je prvi rehabilitovao Karađorđa o kojem se od 1815. godine, kada se kao novi vođa ustaničke Srbije nametnuo Miloš Obrenović, počeo razvijati mit po kojem on nije prikazivan kao državnik, niti kao zavetni junak. Tek će se u 20. veku pokazati koliko je Karađorđe u svesti naroda živeo kao epski junak. Tome je, smatra Balaban, bitno doprineo i način na koji je Karađorđe okončao život — 1817. godine, po povratku iz Rusije u Srbiju, ubijen u selu Radovanju po nalogu kneza Miloša Obrenovića a njegova glava poslata je turskom sultanu.
– Karađorđe je svoj život položio za Srbiju ne tim poslednjim činom, nego onog trenutka kada je krenuo da podigne ustanak. Njegova glava uvek je bila „na panju“, jer je sledio svoj ideal da Srbi dobiju slobodu, ne bilo kakvu, nego zlatnu, u duhu Nemanjića – rekao je na kraju Balaban.