PUPPENHAUS. KURACJA – Kuća lutaka. Lečenje – Magda Fertač

režija: Jendžej Pjaskovski; scenograf i dizajn svetla: Aleksandar Provalinjski; kostimograf: Hanka Podraza; muzika: Jan Tomza – Osjecki; koreograf: Mikolaj Karčevski; video: Marta Navrot; prodikcija: TR Varšava (Poljska)

uloge: Justina Vasilevska, Ahnješa Žulevska, Leh Lotocki, Sebastijan Pavlak

Poslednja predstava, “Puppenhaus. Kuracja” (Kuća lutaka. Lečenje) zvaničnog programa 64. Sterijinog pozorja, u međunarodnoj selekciji “Krugovi” odigrana je na velikoj sceni “Jovan Đorđević” SNP-a u izvođenju gostiju iz Varšave. Namera kreatora programa Pozorja da sterijanskoj publici proširi vidike i upozna nas sa teatarskim kretanjima u zemljama, koji su često van domašaja naših pogleda je apsolutno ispravna i u tom smislu su gosti iz Poljske nadmašili očekivanja. Moram ovom prilikom da istaknem da je ova predstava značajno podigla nivo kvaliteta prikazanog u selekciji “Krugovi” za koji, uz dužno poštovanje, moramo reći da je ove godine bio niži u odnosu na nekoliko prethodnih godina, no to je tema za neka druga smatranja i razmatranja.

“Kuća lutaka. Lečenje” je inspirisana dramom Đorđa Lebovića “Lutka sa kreveta br.21” koju je 1970.godine za poljsku televiziju režirao Jan Kulčinski sa Halinom Mikolajskom u ulozi Vilme Rajner. Zbog škakljivosti teme, u koju nas na početku predstave uvodi mlada Justina Vasilevska, kroz video projekciju inserata iz pomenute TV drame, ista nikada nije prikazivana u Narodnoj Republici Poljskoj, što ne iznenađuje ali je simptomatično što nije emitovana ni nakon dolaska “slobode i demokratije”. Što nam dokazuje da su retki slučajevi zemalja koje se trude da do kraja račiste sa sopstvenom prošlošću i da je malo onih koji vole da se bave “prljavim vešom” iz iste. Naime priča je povezana i sa sudbinom Marije Maličke, slavne predratne varšavske glumice, koja je optužena za saradnju sa Nemcima jer je nastupala u pozorištu tokom okupacije kao i sa moralom logorašica u Aušvicu koje su bile primorane da rade kao prostitutke u posebno odvojenom delu logora namenjenom nemačkim oficirima koji su odlazili ili se vraćali sa fornta. U drugom delu predstave se u priču upliće i sudbina francuske glumice Arlete (Leonije Batiat) koja je bila osuđena na zatvor iz istih razloga.

Pisac Magda Fertač i reditelj Jandžej Pjaskovski preispituju uvrežena verovanja koja smo izgradili na osnovu ideologije koja je preovladavala u vremenu našeg i njihovog odrastanja a koja ne moraju ili uopšte nisu tačna već su plod indoktrinacije preovlađujuće politike vremena u kome smo živeli ili živimo.

foto: Branislav Lečić

Spisateljica povodom ove predstave kaže: “Nemojmo verovati u sve priče koje gradimo iz našeg znanja. Većina onoga što znamo je pogrešno. Istini nije potrebno verovanje. Istina jednostavno jeste, i nastaviće da bude istina bez obzira da li verujemo u nju ili ne. Laži, sa druge strane, zahtevaju naše uverenje. Svi mi govorimo laži, ne zato što želimo, nego zbog naučenih simbola i načina na koji ih koristimo…”  Ona i reditelj u prvi plan postavljaju “izdajice zemlje”, “saradnike” i “otpadnike” i posmatraju ih iz drugačije perspektive koj se drastično razlikuje od uobičajenih, pa se shodno tome apriori odbacuju, jer su nespojivi sa “patriotizmom”, “heroizmom” i sličnim uverenjima. Ovoga puta sve to posmatramo u bliskom kontaktu (publika je na sceni) sa glumcima iz njihove perspektive, njihovih strahova, uverenja, samoobmana… i naravno dobijamo apsolutno drugačiju, zastrašujuću sliku.

Scenografsko rešenje, (šine sa metalnim kovčegom koji se vozi po njima na kojem je utisnuta “svastika”, neodoljivo asocira na krematorijum) potpomognuto odličnim dizajnom svetla (prigušeno, kroz koje paraju snopovi reflektora i video projektora)  su u mnogome  doprinele atmosferi straha, mučnine i užasa tako da sve pohvale idu Aleksandru Provalinjskom koji je potpisan kao autor tog dela posla. S druge strane je kostimografsko rešenje je ostalo na nivou prosečnosti s tim da bi moglo i bolje. Jedino se postavlja pitanje, da li je ideja o istovetnim plavim perikama uvezanim u kike, za sve glumce, rediteljsko ili kostimografsko rešenje, na koje nismo dobili odgovor jer razgovora za okruglim stolom iz tehničkih razloga nije bilo.   

foto: Branislav Lečić                                                                                                                                     

Ženski deo ansambla je dobrim delom zasenio indisponirani deo muškog, nismo sigurni iz kojih razloga. Mlada Justina Vasilevska nosi prvi deo predstave sa odmerenim erotskim nabojem, otvara škakljive teme dok za nijansu iskusnija Agnješa Žulevska preuzima glavnu reč u drugom delu predstave sa zadivljujućom transformacijom iz lika žene u punoj snazi u lik ostarele, bolešću izmrcvarene glumice koja pokušava na zalasku života da obrazloži, ne da opravda, svoje stavove. Mladi Seabstijan Pavlak, čini se da, pretruje u persiflaži pokušavajući da dočara homoseksulca koji se našao u sličnoj ili istovetnoj situaciji kao pomenute glumice oličene u likovima koje igraju njegove koleginice. Najstariji od izvođača, Leh Lotocki, već svojom pojavnošću nam govori da pripada drugoj školi glumačkog izraza i sa dosta muke povremeno uspeva da se priključi energiji koju nosi mlađi deo ansambla.

Pri kraju ovog komentara, ovo bedno piskaralo, pokušava da zamisli kako bi bilo – da je bilo, te da je već pomenuti “žreb” (raspored) predstava bio malo hrabriji i iste večeri postavio na program “Bolivud”, Narodnog pozorišta iz Beograda i “Itaku” pozorišta “Jožef Katona” iz Budimpešte koje su vizuelno slične, dok bi radi poređenja bilo, takođe, veoma interesantno ispratiti zagrebačkog “Kiklopa” i poljsku predstavu u toku iste večeri, jer pripadaju bliskom vremenskom okviru. Pretpostavljam da bi to podrazumevalo dodatne organizaciono/tehničke probleme ali bi publici i stručnom delu javnosti otvorilo zanimljive teme i dileme.

foto: Branislav Lečić

 

Sve u svemu predstava “Kuća lutaka. Lečenje” je zasluženo uvrštena u ovogodišnji program Pozorja a siguran sam da bi publika i ostali sterijanci bili obradovani ukoliko bi na nekim sledećim Pozorjima imali priliku da vide još predstava ovakvog kvaliteta iz drugih evropskih i inih zemalja. Verovatno zbog koncentrisanosti na iščekivanje saopštenja žirija o dodeljenim nagradama publika nije bila spremna na ovako teške teme pa je u skaldu sa tim prosečna ocena, po subjektivnom mišljenju potpisnika ovih redova, niža od zaslužene:3,89.