СНАЖНИ АПЛАУЗИ ЗА СТИХОВЕ „РУС И ЈА”

СНАЖНИ АПЛАУЗИ ЗА СТИХОВЕ „РУС И ЈА”

Књига поезије „Рус и ја” аутора Боја Пижурице представљена је читаоцима 24. октобра 2019. у Читаоници Градске библиотеке у Новом Саду. О књизи су беседили академик Матија Бећковић и књижевник Селимир Радуловић а стихове поеме казивао је аутор. За овај догађај је владало велико интересовање публике и угледних песника а присуствовали су му и ученици Гимназије „Исидора Секулић”.

На почетку вечери, уредница културног програма Весна Живковић прочитала је топли поздрав Амбасаде Русије у Србији.

Књижевник Селимир Радуловић о збирци „Рус и ја” каже да је то књига „духовне очигледности, онога у чему оскудева наше време али и књига најнепосредније поруке о неопходности враћања одболованом и измољеном духовном искуству. Књига оданости и љубави, радости и светлости… јер шта је смисао живота, ако не да се воли, ствара и моли”. Додао је да су „Рус и ја два субјекта која у истој мери певајући са страница ове књиге, певају као деца Христова, као што је и Русија – заправо Русија Христа”.

Академик Матија Бећковић, који је у сродству са песником Пижурицом, каже да није чудо што је Бојо пропевао.

Подсетио је да су велике светиње руске као што је рука Светога Јована која је крстила Христоса, донета у Србију и предате краљу Александру. Ту је и икона Филеримоса која се налазе у цетињском манастиру, те да је руски цар изгубио престо зато што је ушао у рат због Србије.

Додао је да су Бели Руси у Србији унапредили науку, просвету, академију, универзитет – од Св. Јована Шангајског, до лекара, професора, сликара. Осврнуо се Бећковић на Пижурициног Св. Ђорђа из стихова и подсетио да се Русија брзо подиже, те да полицајци носе Св. Ђорђа на униформама и вратима аутомобила.

„Није чудо да се појављују овакве поеме. Наставља се једна традиција. Ми смо само једна грана њиховог језика. Велики људи су живели међу нама а наше сеобе су одлазиле и тражиле спаса у тој земљи.” Устврдио је академик Бећковић да је „руски језик једна огромна мелодија, те да ми боље разумемо њих него они нас. Русија је толика земља, да је речено да се граничи са Богом. Прилог тој љубави дао је Бојо Пижурица, из Вељега Дубокога”.

И док је песник Пижурица казивао своју поему, са Дунавске улице се, гле случајно, зачула „Каљинка”. Маестралним стиховима провео је публику кроз руску књижевност, уметност и историју. „Да би душа постала Христова / прво мора бити песникова”…

И као што се Пушкин није усудио да напише биографију о руском цару након Орфелиновог рада, тако и Руси након Боја Пижурице не морају да пишу поему о Русији. Зашто је Пижурица то тако добро урадио? Зато што је врх шестара за описивање исте, поставио тачно у средину своје душе.

За Војвођанске, текст и фото: В. Раонић;