Foto: N. B.

Srđan Srdić  rođen  je 1977. u Kikindi. Nakon završene srednje muzičke škole, dilpomirao je na Odseku za opštu književnost i teoriju književnosti na Filološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu, gde je odbranio i doktorsku tezu Odnos stvarnosti i fikcije u prozi Džonatana Svifta. Romanopisac, autor kratkih priča, esejista, urednik, izdavač i predavač kreativnog pisanja, samo su neka od njegovih zanimanja. Objavio je tri romana – „Mrtvo polje“, „Satori“i „Srebrna magla pada“; dve zbirke priča – „Espirando“ i „Sagorevanja“; kao i knjigu eseja – „Zapisi iz čitanja“. Kao autor ili urednik objavljivao je tekstove u nekoliko antologija kratkih priča i mnogobrojnim književnim časopisima.

Za Vojvođanske vesti govori o svom novom romanu – „Srebrna magla pada“  koji je objavljen krajem prošle godine, o tome gde pronalazi inspiraciju, kako gleda na probleme savremenog čoveka,  nagrade, kao i kada planira da ljude koji prate njegov rad obraduje nekim novim tekstom.

Foto: Partizanska knjiga

Roman „Srebrna magla pada“ počiva na dvema paralelnim pričama koje se u jednom času ukrštaju svedočeći o udaljavanju ljudi i o neodrživosti intimnog kontakta. Kako si se odlučio da se baviš ovom  problematikom? Odakle ideja za roman?

Od početka svoje karijere bavim se jezikom, načinima na koji on funkcioniše, a još više jezikom koji ne funkcioniše, pitanjem zašto ne funkcioniše onda kad ne funkcioniše i posledicama toga. Sada govorim  samo o romanima. U sva tri romana u pitanju je izmaknuta, pomerena, oštećena mogućnost ostvarivanja komunikacije. Za razliku od prethodna dva romana, ovog puta je za mene narativna situacija bila najkomplikovanija, jer sam zamislio komunikaciju koja se odigrava u najbazičnijim uslovima, onima između dva ljudska bića – žene i muškarca. Оvi junaci su zamišljeni tako da u momentu komunikacije u njihovoj blizini nema baš nikoga. Oni funkcionišu tamo negde iza ponoći. Dobijaju vreme koje drugi nemaju – kada drugi ljudi spavaju, njih dvoje ne spavaju. Imaju višak vremena da komuniciraju. Šta god to značilo i kako god se odigravalo. Svako od njih na drugoj strani ima nekog ko želi da investira vreme u komunikaciju, te da zaista iskoristi taj višak. Sad više ne govorimo na nivou tema bilo kakve opšte kulturne konfiguracije, već imamo dva izolovana ljudska bića sa svojim rudimentarnim željama, sa svojim spiritualnostima, na kraju krajeva, svakodnevnostima i traumama. Meni je bio potreban jezik kojim se tako nešto iskazuje. Jedna situacija se potpuno razlikuje od druge. Prva, muška, postavljena je tako da muški glas govori dosta sakato, šturo, grubo, u najprostijim sintaksičkim oblicima, dok u drugom slučaju ženski glas, koji je od presudne važnosti, jezički dolazi do granica svog iskustva. Žena koja se nalazi u srednjim godinama, u simulaciji porodičnog života, na profesionalnoj nizbrdici, čeka dan da izgubi posao kojim se bavila dugi niz godina i pokušava da zapiše svoje iskustvo, a ne zna kako se to radi. Ona nije profesionalno u tome, za razliku od muškog glasa koji je pisac i koji je imao određeno iskustvo i trebalo bi da zna kako se to radi. Njih dvoje pišu dva različita romana identičnog naslova. Ono što se dobije do kraja knjige jeste treća knjiga koja ima isti naslov kao te dve njihove i koja je dobijena komunikacijskim ukrštanjem. Tako se došlo i do serije bizarnih slučajeva kada su nas kao izdavača počeli da kontaktiraju ljudi jer žele da vrate primerke knjige pošto paginacija navodno nije dobro urađena, ili je štamparija napravila neke probleme, što apsolutno nije tačno. Dešava se to da ženski glas ima svoju hronologiju i ukoliko malo pomnije obratite pažnju shvatate da ženski glas funkcioniše pravolinijski od početka do kraja. To nije slučaj s muškim glasom, od njega dobijamo delove, krhotine, njegova trauma je kompleksnija. Zbog toga nema hronologije u muškom glasu, čitaoci na kraju shvate da je njegova priča ekstenzivnija, ali nije sve važno. Poslednjih pola godine, od kada je knjiga objavljena, slušam komentare čitalaca koji su je pročitali onako kako sam je ja zamislio i zadovoljan sam.

Pojedina poglavlja počinju i završavaju se usred rečenice. Na koji način si donosio odluke o tim prekidima? Da li su oni unapred planirani ili su se dešavali sami od sebe?

Prekidi se odnose na muški glas. Njih nema u ženskom glasu. Njih ima striktno u onim delovima teksta koji su zapisani od strane muškog glasa i veoma su precizno planirani, određeni. Ne mogu, ne bih mogao da napišem ovakvu knjigu bez izuzetno pripremljene organizacije. Verovatno neko može. Ja to ne mogu. To je bio slučaj i kod prethodnog romana. Kod prvog najbolje nisam znao šta radim i čistom spletu  srećnih okolnosti treba zahvaliti što taj roman izgleda tako kako izgleda. Možda ne postoji kompletan nacrt, ali morao sam da znam šta će se u kom trenutku dogoditi i nisam od toga uopšte odstupao, od početka do kraja.

Foto: N.B.

Tvoj roman, kao što si i rekao,  karakteriše odsustvo događaja, vremena i mesta radnje, a suština je u pripovedanju o unutrašnjim monolozima i misaonim tokovima. Koliko je teško pisati jedan takav roman?

Meni to nije teško. Veoma sam razmažen i radim samo ono što hoću. Pronašao sam posao koji mi najviše odgovara i koji me najviše zabavlja. Radim stvari koje me zabavljaju. Da li to zahteva vreme? Zahteva. Da li to zahteva učenje? Zahteva. Da li zahteva mnogo čitanja? Zahteva. Ali to je,  što se mene tiče, nešto što bi trebalo da se podrazumeva. Ljudi koji pišu neorealističke knjige takođe bi trebalo da čitaju,  uče i znaju nešto o tome. Nije to jednostavna stvar. Bar ne onoliko koliko se čini. Mislim da je u centru pažnje pitanje tona knjige. Zašto neko govori tako kako govori? Imam najmanje jednog bliskog čitaoca koji je potpuno promašio ton na bazi ženskog glasa knjige. Imali smo određene sporove u vezi s tim. I znam zašto je to tako. Ništa me ne iznenađuje. Neće svi voleti ono što ja radim. To nije potrebno.

Suština razumevanja ovog romana je u mašti, odnosno u predstavi narativnog sveta i da bi čitalac razumeo o čemu je reč mora da ga rastumači parče po parče uz mnogo truda i pažnje. Koliko je u današnje vreme, kada ljudi imaju veoma malo slobodnog vremena, zahvalno pisati romane tog tipa? Imaš li uopšte ciljnu grupu na umu kada pišeš tekst?

Ljudi danas ne čitaju ništa. Apsolutno. To je jedan proces koji polako ide k svom kraju. Izjava osobe koja je zaposlena u Zavodu za unapređenje nastave da iz srednjoškolskog programa treba izbaciti „Rane jade“ i uvesti nekakav roman Agate Kristi, sve govori. Dakle, nije problem čitati gluposti. To zaista nije nikakav problem. Problem je kada se glupost institucionalizuje. Meni stvarno nije jasno zašto bi dete koje gleda američke serije visoke produkcije htelo da čita roman Agate Kristi umesto knjige „Rani jadi“? Šta to doprinosi bilo kakvom iskustvu? Pri tome,  ne mislim ništa loše o romanima Agarte Kristi, već smatram da im nije mesto u srednjoškolskom programu iz književnosti. Niko ništa ne čita i tu postoji potpuna sloboda. Nikada nije bila jasnija perspektiva ljudi koji pišu. Da li oni greše u tom smislu vidite po njihovim reakcijama. Mislim da ne postoji nikakav razlog za nezadovoljstvo. Zašto bi neko bio nesrećan, ako ima slobodu da radi šta hoće? Od moje prve knjige, koja je objavljena pre osam ili devet godina, postoji jedna grupa čitalaca koja prati ono što ja radim. Kolika je ta grupa, ne znam. Po onome što vidim kada stignu izveštaji o prodaji nove knjige, vidim da se taj broj povećava. Sposoban sam da pretpostavim ko bi mogli da budu ljudi koji čitaju moje knjige i mislim da ih ima sasvim dovoljno. Oni sami znaju koliko im treba pažnje, fokusa i na kraju da li im je to isplativo. To je ono što mislim da je važna stvar. Da li oni smatraju da je to isplativo. Ukoliko ne, uvek te knjige mogu da prodaju, poklone, spale i to je OK. (smeh)

Odakle naziv „Srebrna magla pada“?

Naslov je parafraza kompozicije britanskog bubnjara koji je svirao u jednom ekstremnom hard core bendu. Onda se sredinom devedesetih pojavljuje kao izumitelj specifične forme elektronske muzike koja je zapravo muzika izolacije. Trebalo je da ta muzika svim svojim kapacitetima sugeriše izolaciju pojedinačnih  ljudskih bića. To je  jedna stvar, pošto se njegova muzika u dva navrata pojavljuje kao sugestija za praćenje ženskog glasa. S druge strane, bilo je izvesno da će postojati nevolja u rekonstrukciji značenja, da će onaj koji napreduje kroz knjigu dobijati poptuniju sliku o značenju knjige, ali da će neka značenja ipak ostajati zamagljena. Očekujemo da će neke stvari postati jasnije. Živimo u civilizaciji staroj nekoliko hiljada godina. Trebalo bi da su neke stvari koje se tiču naše prirode, naše perspektive, onoga što smo naučili i onoga što pružamo jedni drugima, znatno jasnije sad nego što su ikada bile, a nisu. I zbog toga magla, koja se načelno podiže, ovde pada. Postoje pitanja na koja nema odgovora. U smislu ostvarivanja komunikacije, moji junaci nisu uspeli, nisu pronašli odgovore na ta pitanja.

Foto: N.B.

Usamljenost je nešto što neminovno prati tvoje likove bez obzira na situaciju? Koliko su, prema tvom sudu,  ljudi danas zapravo otuđeni i šta je dovelo do toga?

Ne razmišljam mnogo o tome šta ljudi rade. U svom romanu ne govorim prioritetno o kontekstualnim bićima. Kada je u pitanju Sonja, ona je očigledno kontekstualno povezana unutar jednog kulturnog modela koji propada – radi kao novinarka kulturnog magazina koji propada i njena egzistencija jeste kontekstualno uslovljena, tako je dato u knjizi.  Kada je u pitanju čovek koji je označen kao Koroviev,  taj junak je neko ko plaća svoje račune tako što falsifikuje i koristi jednu tešku krizu u društvu i civilizacijsku tekovinu falsifikata. Na taj način živi bez velikih materijalnih problema. Takva poslovna optika dovodi do toga da on uopšte ne saobraća s drugim ljudima. Mogao bih da budem pomalo bezobrazan i da kažem da me uopšte ne zanima šta rade drugi ljudi. Apsolutno me ne zanima zašto su usamljeni i ne mislim da sam ja taj koji bi trebalo da odgovori na pitanje zašto im je tako kako jeste. Ne mislim da književnost uopšte treba da daje odgovor na takvo pitanje. Postoji jedan oblik komercijalne književnosti koji želi da da odgovore na ta pitanja i ljudi koji se bave tim poslom rade nešto što nema nikakve veze sa mnom.

Sa ovim romanom si ušao u najuži izbor za NIN-ovu nagradu, a osim toga dobitnik si još nekoliko nagrada. Koliko su one podsticaj za jednog pisca, a koliko, s druge strane stvaraju pritisak i opterećenje za neki budući rad?

Nagrade su odlične jer dobijete neke pare i živite lagodnije. To je lepo. Nekada dobijete više nego što možete da dobijete regularnom prodajom knjiga. To je ono što nam je u izdavačkom interesu, u interesu Partizanske knjige. Kod nas su nagrade, kao i sve što postoji, potpuno devalvirane. Urednici koji sede u nekakvim žirijima dodeljuju nagrade svojim knjigama i to više niko ni ne registruje. Književna nagrada koja nosi ime žene s najradikalnije leve strane političkog spektra, ove godine će biti dodeljena od strane ljudi koji se nalaze na strani konzervativne desnice. Ne može biti crnje i to, takođe, nikog živog ne zanima. Napravili smo izdavački ugovor koji nam obezbeđuje da ne šaljemo dela autora Partizanske knjige na nagradne konkurse gde odluke donose članovi žirija koje smatramo nekompetentnim i korumpiranim  Tu nema nikakve mistifikacije. Ponekad pošaljemo knjigu na neki konkurs gde procenimo da to ima smisla. Znamo ljude koji su članovi žirija, usvojimo pravila igre, igramo. Tako da me to uopšte ne opterećuje. Ako neko želi da mi da neku nagradu to je veoma lepo i postaraću se da pronađem način da taj novac potrošim.

Kakvi su planovi? Da li uskoro planiraš neki novi roman ili ćeš možda da promeniš žanr i napišeš neku zbirku priča?

Već dugo ne pišem priče. Ne kažem da neću, ali nekako mi ne predstavljaju izazov. Nameravam da napišem novi roman, ali ne uskoro. Potrebno mi je mnogo učenja. Mnogo više nego do sada. Potrebno mi je vreme i znanje. Treba da analiziram kako su slične stvari uradili neki drugi, pametniji ljudi. Mislim da će mi biti potrebno sigurno sedam, osam godina kada uzmem u obzir svoje vreme i broj stvari koje obavljam u toku dana. Ne mislim da neko u ovoj zemlji umire bez mojih romana i da će mu biti jako teško. Isto tako ne mislim da treba da objavljujem knjige ukoliko one neće izazvati zadovoljstvo koje bih želeo. Mislim da je ova knjiga moj današnji maksimum. U trenutku kada sam predao rukopis i kada je otišla u štampu pomislio sam – nisam mogao da napišem bolju knjigu od ove.

Roman „Srebrna magla pada“  neophodno je znati čitati. Šta bi poručio čitaocima, na koji način da mu prisupe?

Citiraću jednog američkog pevača, umro je pre petanestak godina, a koji je uglavnom dolazio nepripremljen na koncerte, pa je to bio do pola stendap, od pola svirka. U toku jedne rasprave s publikom, u trenutku beznadežnog ludila, on izgovara  – Radite šta god hoćete, radite šta god vam padne na pamet.

 

 

Za Vojvođanske vesti piše Nedeljka Borojević

 

 

IZVORNedeljka Borojevic
PODELI

POSTAVI ODGOVOR

Molimo vas da se u komentarima držite teme teksta. Redakcija Vojvodjanskih Vesti zadržava pravo da – ukoliko ih proceni kao neumesne – skrati ili ne objavi komentare koji sadrže osvrte na nečiju ličnost i privatan život, uvrede na račun autora teksta i/ili članova redakcije kao i bilo kakvu pretnju, uvredu, nepristojan rečnik, govor mržnje, rasne i nacionalne uvrede ili bilo kakav nezakonit sadržaj.

Komentare pisane verzalom i linkove na druge sajtove ne objavljujemo. Vojvodjanskih vesti nemaju nikakvu obavezu obrazlaganja odluka vezanih za komentare i njihovo objavljivanje.

Mišljenja iznešena u komentarima su privatno mišljenje autora komentara i ne odražavaju stavove redakcije Vojvodjanskih Vesti.

Smatra se da ste slanjem komentara potvrdili saglasnost sa gore navedenim pravilima.

Administratorima Vojvodjanskih Vesti se možete obratiti ovde: admin {at} vojvodjanskevesti {dot} rs.