Успон на врх Св. Илија (2524), одн. Кајмакчалан који је део планине Ниџе, организовали су од 17. до 20. октобра 2019. Планинарско друштво „Нафташ” из Новог Сада и Планинарска секција „Удружења војвођанских учитеља” а водичи су били Душан Томић и Стеван Гашпаровски.Из Новог Сада је путовало око 50 путника свих старосних доба. Некима је ово и прво планинарење што само говори о жаркој жељи да посете ово свето место, који многи називају српским Термопилом.На успон до врха Кајкамчалана се уобичајено креће од скијашког центра Ворас са 2100 м н. в. До врха има око 4–5 км, али је константан успон и треба висински савладати преко 400 м. Сем тога, време зна да се промени и по неколико пута дневно те је неопходно носити гардеробу.Овај пут, група је имала одличне услове за шетњу до врха, често прелазећи ровове. Смењивали су се сунце и облаци а ветар није много ометао. На врху је одата почаст минутом ћутања, упаљене свеће и упис у књигу посетилаца. У капелици је урна у којој се налазило срце Арчибалда Рајса.Ове године се уједно навршила 101. година од пробоја Солунског фронта, а о приликама које су претходиле Првом светском рату, као и Церској и Колубарској бици, група је током путовања чула излагање пуковника у пензији Милета Јовановића. На самом врху, о јунаштву српских војника и освајању Кајмакчалана, говорио је пуковник Димитрије Пејак (рођен у Силбашу).Захваљујући угодној температури и не много јаком ветру, могло се остати на врху колико год се жели, али ипак, било је тешко растати се са овим местом. У одласку, водич се побринуо да се погасе свеће и затворе врата.Сем Кајмакчалана, група је у доласку посетила Скопље где се придружио локални водич Вацек. Поред шетње обалом Вардара и преласка Душановог моста, посећен је центар, као и стара скопска чаршија. Леп поглед се пружа са Миленијумског крста који доминира Скопљем са врха Водно до којег се стиже жичаром, а на којем се сада гради и ТВ торањ.У Грчкој је посећена је бања Лутраки Позар са купањем на отвореном, подно планине а на обали реке којом тече топла вода, све у романтичном колору јесењег дрвећа. Посећен је и божанствен водопад у граду Едеса, док је смештај (према гугл мапи) био у тишини села Орма, недалеко од бање, подно самих стена планине Ворас (Ниџе), са којег кроз цело место жуборе бројни потоци.У групи која се успела на врх Кајмакчалана, било је и неколико чланова у својој осмој деценији живота. Ово је податак за све оне који имају дилему могу ли то урадити. О томе да ли треба – никакве дилеме нема! То је уједно и најмање што можемо: да се сећамо славних предака коју су дали највећу улог нашој слободи – своје здравље, свој живот и своје синове.
За Војвођанске, пише, фотографише и ходочасти: В. Раонић;
Овај пут, група је имала одличне услове за шетњу до врха, често прелазећи ровове. Смењивали су се сунце и облаци а ветар није много ометао. На врху је одата почаст минутом ћутања, упаљене свеће и упис у књигу посетилаца. У капелици је урна у којој се налазило срце Арчибалда Рајса.
Ове године се уједно навршила 101. година од пробоја Солунског фронта, а о приликама које су претходиле Првом светском рату, као и Церској и Колубарској бици, група је током путовања чула излагање пуковника у пензији Милета Јовановића. На самом врху, о јунаштву српских војника и освајању Кајмакчалана, говорио је пуковник Димитрије Пејак (рођен у Силбашу).
Захваљујући угодној температури и не много јаком ветру, могло се остати на врху колико год се жели, али ипак, било је тешко растати се са овим местом. У одласку, водич се побринуо да се погасе свеће и затворе врата.
Сем Кајмакчалана, група је у доласку посетила Скопље где се придружио локални водич Вацек. Поред шетње обалом Вардара и преласка Душановог моста, посећен је центар, као и стара скопска чаршија. Леп поглед се пружа са Миленијумског крста који доминира Скопљем са врха Водно до којег се стиже жичаром, а на којем се сада гради и ТВ торањ.
У Грчкој је посећена је бања Лутраки Позар са купањем на отвореном, подно планине а на обали реке којом тече топла вода, све у романтичном колору јесењег дрвећа. Посећен је и божанствен водопад у граду Едеса, док је смештај (према гугл мапи) био у тишини села Орма, недалеко од бање, подно самих стена планине Ворас (Ниџе), са којег кроз цело место жуборе бројни потоци.
У групи која се успела на врх Кајмакчалана, било је и неколико чланова у својој осмој деценији живота. Ово је податак за све оне који имају дилему могу ли то урадити. О томе да ли треба – никакве дилеме нема! То је уједно и најмање што можемо: да се сећамо славних предака коју су дали највећу улог нашој слободи – своје здравље, свој живот и своје синове.
You must be logged in to post a comment.