СТАЗАМА КАЈМАКЧАЛАНСКИХ ЈУНАКА 2019

СТАЗАМА КАЈМАКЧАЛАНСКИХ ЈУНАКА 2019

Успон на врх Св. Илија (2524), одн. Кајмакчалан који је део планине Ниџе, организовали су од 17. до 20. октобра 2019. Планинарско друштво „Нафташ” из Новог Сада и Планинарска секција „Удружења војвођанских учитеља” а водичи су били Душан Томић и Стеван Гашпаровски.

Из Новог Сада је путовало око 50 путника свих старосних доба.  Некима је ово и прво планинарење што само говори о жаркој жељи да посете ово свето место, који многи називају српским Термопилом.

На успон до врха Кајкамчалана се уобичајено креће од скијашког центра Ворас са 2100 м н. в. До врха има око 4–5 км, али је константан успон и треба висински савладати преко 400 м. Сем тога, време зна да се промени и по неколико пута дневно те је неопходно носити гардеробу.

Овај пут, група је имала одличне услове за шетњу до врха, често прелазећи ровове. Смењивали су се сунце и облаци а ветар није много ометао. На врху је одата почаст минутом ћутања, упаљене свеће и упис у књигу посетилаца. У капелици је урна у којој се налазило срце Арчибалда Рајса.

Ове године се уједно навршила 101. година од пробоја Солунског фронта, а о приликама које су претходиле Првом светском рату, као и Церској и Колубарској бици, група је током путовања чула излагање пуковника у пензији Милета Јовановића. На самом врху, о јунаштву српских војника и освајању Кајмакчалана, говорио је пуковник Димитрије Пејак (рођен у Силбашу).

Захваљујући угодној температури и не много јаком ветру, могло се остати на врху колико год се жели, али ипак, било је тешко растати се са овим местом. У одласку, водич се побринуо да се погасе свеће и затворе врата.

Сем Кајмакчалана, група је у доласку посетила Скопље где се придружио локални водич Вацек. Поред шетње обалом Вардара и преласка Душановог моста, посећен је центар, као и стара скопска чаршија. Леп поглед се пружа са Миленијумског крста који доминира Скопљем са врха Водно до којег се стиже жичаром, а на којем се сада гради и ТВ торањ.

У Грчкој је посећена је бања Лутраки Позар са купањем на отвореном, подно планине а на обали реке којом тече топла вода, све у романтичном колору јесењег дрвећа. Посећен је и божанствен водопад у граду Едеса, док је смештај (према гугл мапи) био у тишини села Орма, недалеко од бање, подно самих стена планине Ворас (Ниџе), са којег кроз цело место жуборе бројни потоци.

У групи која се успела на врх Кајмакчалана, било је и неколико чланова у својој осмој деценији живота. Ово је податак за све оне који имају дилему могу ли то урадити. О томе да ли треба – никакве дилеме нема! То је уједно и најмање што можемо: да се сећамо славних предака коју су дали највећу улог нашој слободи – своје здравље, свој живот и своје синове.

За Војвођанске, пише, фотографише и ходочасти: В. Раонић;