STRIPOVE RADE ZALJUBLJENICI

STRIPOVE RADE ZALJUBLJENICI

STRIPOVE RADE ZALJUBLJENICI

Pred ljubiteljima stripa je još jedna manifestacija posvećena ovoj umetnosti, zrenjaninski Festival stripa “Stripolis”  koji se u Kulturnom centru održava od 21. do 23. septembra. Slikar, web dizajner, profesor likovne kulture, strip autor i osnivač festivala “Stripolis” Branko Đukić za “Vojvođanske vesti” otkriva kada i gde je počeo da se “stripoliše”, kako je to izgledalo u socijalizmu a kako sada, kakvu su dimenziju unele žene strip crtači i zašto je strip umetnost a ne samo zabava.

Kada rezimiraš sve svoje aktivnosti vezane za strip, naročito organizovanje strip festivala, kako je sve počelo ?

Budući da sam zagazio pedsetu, a da sam još 1981. godine baš ovde, u Kulurnom centru pozvan da čestvujem u organizovanju prve izložbe stripa, ispada da sam dugo u tom svetu. Počeci su bili u vreme socijalizma, onda je to možda bilo spektakularno a posle su stvari išle drugim tokom. Godine su prolazile i pre deset godina ja sam odlučio da okupim autore starije od mene i one mlađe, i uspeli smo da napravimo izdanje zrenjaninskog stripa. To je bilo 2007. godine, a onda sam na osnovu tog iskustva došao na ideju da to preraste u nešto veće i bolje. Poznavao sam ljude iz sveta stripa, to nam je pomoglo da napravimo časopis Stripolis a samim tim javila se želja da napravimo festival. Jedino što je nedostajalo bio je novac a Kulturni centar nam izašao u susret, institucija koja je i tada i sada uz festival. Zadovoljan sam činjenicom da smo napravili ovako nešto, i kao slikar i kao neko ko je ostvario svoj dečački san.

Spomenuo si likovnost, koja ti je bitna. Zašto insisiraš na tom aspektu  ?

U ovih devet brojeva našeg časopisa može se naći jako veliki broj dobrih stripova, autora iz celog sveta koji su likovno jako dobri, tako da je taj vizuelni momenat časopisa i svih radova jako važan. Strašno vodim računa o tome i prvenstveno o tome razmišljam kada uređujem časopis, takve stripove tražim. Čak bih želeo da ceo festival, uprkos uvreženom mišljenju o stripu kao zabavi a protiv čega nemam ništa, ima umetničku crtu.

Iza stvaranja stripa stoji veliki rad, koliko treba rada na jednom stripu ?

Ljudi lako i brzo pročitaju strip ali nemaju uvid koliko treba vremena da se nacrta, koliko treba odricanja autora da to uradi. Od stripa do stripa, to je različito ali je uglavnom to neka dugotrajna radnja. Uglavnom to rade zaljubljenici, koji imaju čak san da rad protegnu na ceo život.

Šta izdvajaš u dosadašnjem iskustvu organizovanja festivala stripa ?

Budući da festival sada već traje godinama, popravljamo greške, ima nas mnogo u toj organizaciji a za mene kao slikara i pojedinca, nekoga ko je navikao na individualni rad, timski rad daje zanimljivu dimenziju. Najveći utisak su na mene, ipak, ostavile gošće od pre dve godine, kada smo festival posvetili samo ženama stvaraocima. Čini mi se da žene, sa svojom intuicijom i posebnim senzibilitetom, daju stripu jednu posebno lepu dimenziju. Sve je više dama koje rade stripove a te godine su gostovale Ema Fik iz Amerike, koja je radila ilustracije o Srbiji, i Mina Cvetinović, koja radi na Akademiji, a na festivalu je radila stop moution animaciju. Posetioci su bili oduševljeni njihovim radom. Inače, priča Eme Fik je zanimljiva jer je njene pretke spasao naš čovek i ta porodica to nikada nije zaboravila, a ona je došla u Srbiju da vidi tu zemlju iz priče. Ponesena dobrim usticima Ema je počela da crta.

Koji su tvoji broj jedan stripovi i autori ?

Kako čovek odrasta tako menja ukus, ali one koji se protežu kroz ceo moj život su Hugo Prat i Alberto Breća, autori koje i danas, kao slikar, volim. Naravno, strip Korto Malteze. Stvarno ima mnogo mladih autora, i na našem podneblju ima odličnih autora, pa recimo da izdvojim autorku Ninu Bunjevac, čije smo stripove dva puta objavljivali u „Stripolisu“ a tu je i Gradimir Smuđa, koji mi je bio uzor od malih nogu.

Pripremila – Miroslava Pudar

 

 

 

 

 

 

 

 

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.