PODELI
foto: V. Jovanović

Povodom nastupajuće 2018-te i isteka 2017-te godine razgovarali smo sa Sašom Radonjićem, interesantnom i intrigantnom pojavom na ovim prostorima. Ovaj gospodin koji se pre više od tri decenije „dokotrljao“ u Novi Sad iza sebe ima značajan opus u različitim oblastima koje se okvirno mogu svesti u tri segmenta, ovi se opet granaju na specifične podvrste… no nadamo se da smo se bar malo približili odgovorima na pitanje: čime se to sve bavi i čime se bavio Saša Radonjić? Zatekli smo ga na jednom od “radnih mesta”, slične a različite delatnosti traže različita radna mesta… ovoga puta, u znamenitoj knjižari Solaris,  uspeli smo da mu „ukrademo“ pola sata…                                                                                               Kad neko hoće da pojasni ko je Saša Radonjić, čime se on to bavi? Obično kažu pisac, mada on za sebe više voli da kaže pesnik, to sam negde pročitao; Saša Radonjić je takođe muzičar, bluzer, što se meni posebno dopada; i Saša Radonjić je knjižar, izdavač, jedan od suvlasnika Solarisa, što mi se takođe dopada. Možeš li ti da nam odgovoriš šta je sve od toga Saša Radonjić ili preko toga?

Evo pokušaću, mada je verovatno čoveku najteže i najnezahvalnije da samog sebe definiše. Od svega, navedenog, Saša Radonjić je ipak, pre svega, iznad svega pisac, književnik. Ja sebe doživljavam najviše kao pesnika čak i kad pišem prozu… romane koji zauzimaju najveći deo mog opusa. Četiri romana su iza mene, pa čak i kada pišem dramske tekstove, ja sebe doživljavam najviše i pre svega kao pesnika. Kao muzičara, bez obzira što to na mom sajtu može da se pročita, valjda najmanje sebe doživljavam, ne mogu sebe svrstati u muzičare. Ja jesam našao sebi jednu lepu oazu, utočište u muzici, pre svega da se sklonim sa književnih vetrometina, na kojima sam još od ’85-te, kada sam počeo da objavljujem, ali da sam muzičar, ozbiljan muzičar…nisam. Bluzer jesam, šta god to značilo, ali ja eto emotivno doživljavam da bluzer… jesam. Eto radio sam i radim, u ovih zadnjih dvanaest godina sa puno muzičara, tokom snimanja šest albuma Solaris bluz benda i mog kantautorskog albuma. To su ozbiljni muzičari, to su ljudi poput Predraga Đurića -Tice, Nenada Patkovića iz Šinobusa, Milovana Đuđića – Džimija… to su vrhunski muzičari, gitaristi i ja sebe ne mogu nikako doživeti kao nekog ko može da stane uz rame takvim ljudima. Ja se služim gitarom, obilato se služim s njom… ali onda kad je trebalo, kad sam bio mlad čovek, vežbati osam sati dnevno, da bi se bilo gitarista, uz nužan talenat, za kog ne znam ni da li sam imao baš u dovoljnoj meri…ja to nisam radio. Ja sam vežbao najviše sat dnevno, ostalo vreme sam bio posvećen poeziji, čitanju poezije, pisanju poezije, lepim ženama… i onda, naravno da se iz mene nije ispilio neki vrhunski muzičar. Ali eto, nekim gitaristima je zanimljivo kako se ja služim gitarom, kao instrumentom, upravo zato što je to jedan ne konvencionalan pristup koji je tako… iz neke, kako da kažem, iz gitarske usamljenosti. Treće, Solaris je jedna važna adresa u ovom gradu, bez lažne skromnosti, kad je reč o kulturi, kad je reč o izdavaštvu, jedna od najvažnijih, ja jesam dao ime i profilisao neki izdavački profil, u početku je bilo osam ljudi a sada ima četiri suvlasnika, i svi su vlasnici jedne četvrtine ili 25%. Ne mogu da se setim da li je ostalo nešto četvrto…

foto: V. Jovanović

Svaki od ova tri segmenta se dalje granaju na neke rukavce pa ćemo ih se eventualno dotaći u daljem razgovoru, mislim da si nam dao dobar odgovor, za početak dovoljno. Ti si se, kako si sam rekao, doktrljao početkom 80-ih u Novi Sad…

… da 1983…

…već si imao iskustva, imao si bend, ti i tvoji prijatelji, neki od njih, su kasnije značajni za tvoje sviranje?

Jeste, to jedna lepa priča, kada sam došao na studije književnosti u Novi Sad, neposredno pre toga, a posle vojske, proda sam sve moje instrumente, i taj bend koji sam imao u mom zavičajnom gradu, Prnjavoru, se raspao. Bend se zvao „Kabinet“, raspao se jer su i drugi članovi otišli na studije, ja sam smatrao da je to završena priča; ja sad idem na studije, imam književne ambicije, imam spisateljske ambicije, smatram da nemam razloga da posedujem to… tako da ovde, u NovomSadu, prvih nekoliko godina nisam imao instrument, ništa. Ali onda sam, bukvalno, počeo da sanjam da sviram… jako je bilo bitno to što, kada sam se profilisao kao zreo čovek… mnogo sam provodio vremena sa gitarom.

Ima ona izreka: Jednom marinac, uvek marinac…

…da, jeste… i onda mi je, onda mi je moja životna saputnica Rita, bila je tada na stručnoj ekskurziji u Sovjetskom Savezu,  ona mi je iz tadašnjeg Sovjetskog Saveza donela gitaru. Nakon dve ili tri godine koliko sam bio bez instrumenta, tako sam nastavio da sviram, onako za svoju dušu. Znači, dvadeset godina kasnije…, nakon što se bend raspao, sa mojim najbližim muzičkim prijateljem iz tih, ranih dana, Mladenom MašomTodorovićem, živi i radi u Salcburgu… mi smo eto, došli na ideju da to malo obnovimo, te svoje mladalačke ambicije, neostvarene snove, da tako…samo kao omaž svojoj mladosti, malo se zabavimo muzikom.

Međutim, desilo se, da mi nismo samo obnovili svoje snove, nego se desilo nešto što mi nismo ni sanjali, realno, nismo ni sanjali! Jednostavno, da u tom muzičkom svetu napravimo nešto? Ma kakvi… Bitnu rolu… malu ali bitnu rolu je odigrao Bogica Mijatović. Ja nisam poznavao Bogicu, bez obzira što sam tu tolike godine, što sam u kulturi dugo, mi se nismo nikad upoznali. Bogica je čuo neke naše, prve, snimke koji još nisu bili ni nosaču zvuka, nisu bili gotovi… i našao je moj broj mobilnog telefona i on mene nazove… mi smo negde bili na večeri, čini mi se u restoranu Atina… i on nazove i predstavi se… iii, znam ja ko je Bogica…znam šta to znači?!

Ko u NovomSadu ne zna ko je Bogica Mijatović a da ima bilo kakve dodirne tačke sa muzikom?!

Uglavnom, tom prilikom mi je rekao, da on i njegova supruga to slušaju već dva puna  sata i da on ne pamti kad je tako nešto čuo, tako nešto novo… a da je tako dobro, da on želi da se upoznamo itd… mi smo se upoznali nakon nekoliko dana, on je došao u Solaris i kaže: Vi morate da snimite pola sata muzike, vi to morate da napravite, vi morate da izdate album… to je to, ne dolazi ništa drugo u obzir! Onda sam zvao mog prijatelja Mašu i rekao mu kako stvari stoje, tek tad smo shvatili da to moramo da pravimo na dva koloseka. On jednu ekipu da animira tamo u Salzburgu , sa kojom je već radio a ja ovde u Novom Sadu. Tako je došlo do toga da mi ostvarimo neke stvari što nam nije bilo ni u snovima. Ajde, što smo se izvrteli sa spotovima u Novom Sadu, nego stigli smo do Beograda. Svi znaju kako je teško iz Novog Sada skočiti u Beograd u bilo čemu; ali da mi budemo Hit dana na Muzičkoj televiziji Srbije, i to dva puta u jednoj godini?! Da dođemo na top liste, da tamo na top listama delimo megdane sa našim uzorima iz mladosti, ali bukvalno, ha, ha…

… klasično: Došli ste tiho i ušli u legendu!

Da, neverovatno, sve do ovog sada, što se desilo ove godine, s čim sam, stvarno, izuzetno počastvovan: Da ja govorim u novom serijalu, kultne emisije “Ritam Balkana”, kod Nebojše Grabeža autora i urednika u produkciji “Al Jazeere”, deset epizoda… tu su Smak, Darko Rundek, Lajbah… mislim zaista, onako…ja sam dobio priliku da govorim o svom bluz iskustvu, svojoj bluz praksi… dakle definitivno nešto što nije bilo ni u kakvim planovima, ni u kakvim snovima!  Ali eto, izdešavalo se, lepo je što se izdešavalo upravo zato što nije bilo ambicija, niti nečeg sličnog. Ambicije sam imao velike, ali u svetu pisane reči i književnosti. Tu je bilo puno planova, tu sam puno radio, tu sam možda najviše postigao ali ovde nije. U muziku sam se bukvalno sklonio sa te književne vetrometine koja umori čoveka, specijalno sa romanima. Ja sam četiri romana, za redom, jedan za drugim objavljivao, to je praktično petnaest godina, sam utrošio na to.

Ti si, faktički, rano počeo da objavljuješ?

Jeste, ‘osamdeset pete sam objavio prve tekstove. Interesantno, prvi moji objavljeni tekstovi su bili književna kritika, ja nisam počeo kako se inače počinje…

… i onda počinješ da radiš u časopisu Polja?

Jeste, u Poljima sam bio i ostao najmlađi urednik koji je ikada bio, sa dvadeset tri godine sam imenovan za urednika poezije, što je tad bilo, onako, mislim u ono vreme, u onoj Jugoslaviji, to nisu bile male stvari. U Poljima su objavljivali pesnici iz čitave zemlje, od Ljubljane do Skoplja… bez mobilnih telefona, bez računara… a istovremeno sam bio urednik u Kulturnom centru, Novog Sada na Tribini mladih, književnih programa, tako da mi se sve izdešavalo ekspresno, vrlo brzo, verovatno prebrzo i pre nego što sam diplomirao imao sam već tri knjige. Recimo, ja kad sam diplomirao,  imao sam više od sto objavljenih književno-krtitčkih esejističkih tekstova, imao sam veću bibliografiju od dve trećine predavača na fakultetu…

…i napuštaš Polja, napuštaš Kulturni centar…

… nisam ja Polja napustio, jednostavno meni je istekao mandat, četiri godine, kad je istekao, normalno, cela redakcija je otišla, to je vreme kad je i Franjo Petrinović otišao. Nažalost tad su Polja bila u problemu, izgubila su praktično izdavača jer je formalno Savez Socijalističke Omladine bio izdavač, u ono vreme, kad je sistem vrednosti još funkcionisao. Onda, da li će to Dnevnik preuzeti, da li će Kulturni centar, to je bio neki interregnum u kome je… Đerić je neposredno posle toga preuzeo, to je bilo mučenje, nekoliko godina… Iz Kulturnog centra sam otišao zato što su me zvali, tako sam došao ovde, tada je to bio NOLIT1, tadašnja, čuvena, “Miloš Crnjanski” knjižara koja je dva puta dobijala nagradu kao najbolja knjižara, u onoj državi, to je dodeljivalo Udruženje izdavača Jugoslavije. Znači, tu se uvek vodilo računa da bude jedan, takozvani, stručni konsultant, čovek koji je iz sveta književnosti. Ne znači samo da je završio književnost, toga je uvek bilo, nego da ima bibliografiju. Tu je Zoran Stojanović radio, pa je Judita Šabo radila i da ne nabrajam… Judita je otišla, ona je otišla u Društvo književnika Vojvodine za sekretara i nije bilo nikog i mene tadašnji, još uvek poslovođa, kasnije komercijalni direktor NOLIT-a, Radmilo Mulićzove da ja dođem tu, na bolju platu. Ja sam se malo premišlj’o, tamo je ipak bila sinekura, biti urednik književnih programa. Međutim, prevagnuli su ti egzistencijalni razlozi, zavodljivo je bilo za mene kao pisca da ja imam na raspolaganju sve te silne knjige koje je knjižara Miloš Crnjanski imala, tako da sam osamdeset devete došao ovde i to je prvih par godina bilo u redu. Onda je naglo krenulo urušavanje svih velikih izdavača. To naravno nije dobro odigrano, ni kad je reč o NOLIT-u, to je sve jednostavno “pušteno niz vodu”… i onda nam je, jedno veče, saopšteno da se ekspresno iselimo odavde, da iznesemo sve, da ne bi došlo do plenidbe na ime duga, kirije?! Mi smo tek tog momenta shvatili da svi ostajemo svi bez posla…  onda smo išli gore, u SPENS3, da razgovaramo sa novoimenovanim direktorom. On je bio Radikal, pa su se i oni poplašili… tad su prvi put Radikali uzeli vlast u gradu.  On se iščuđavao… pa nam kaže, da im nije ni na kraj pameti bilo da nas isele, ne može da shvati da tako ugledno, renomirano mesto da oni ugroze, on je samo hteo da razgovara sa nekim oko duga, kakva plenidba, nisu oni nameravali, to nije moguće ni po zakonu?! Uglavnom smo mi pričali sa njim, o tome, da li postoji neka mogućnost da mi tu ostanemo? I on nam kaže: Pa vi ako možete, vi to registrujte! Tako smo mi, bukvalno, za pet dana registrovali preduzeće, nas osam je bilo na početku, sa jednakim delovima. Tako je nastao Solaris, koji sad eto dvadeset i četiri godine postoji, kao knjižarska adresa ali i kao izdavačka adresa od ohohoooo… od i te kakvog značaja…

… o Solarisu ćemo posebno, to ćemo ostaviti, za kraj razgovora. U tvom spisateljskom opusu značajno mesto zauzimaju i drame, da li je do toga došlo na poziv ili…?

foto: V. Jovanović

… pa jeste, na poziv sve to je došlo na poziv. Ja kada sam napisao prvi roman… Ja sam prvi roman napisao prilično, kako da kažem, iz neke vrste čitalačkog revolta prema kontekstu mlađe srpske proze, koji je bio toliko obremenjen postmodernim raznim zahvatima, pripovedačkim otklonima itd. da je zaista čitalački bio užasno zamoran. Nisu bili zamorni, da ovako naj otvoreniji budem: Basara, Petković i Toholj. Sve ostalo je bilo u većoj ili manjoj meri jako, jako zamorno. Mene je to kao pesnika i kao kritičara provociralo. Ja se nisam bavio do devedest treće prozom, ni kao kritičar, ja sam slovio za kritičara poezije. Pa sam razmišljao: Da li je moguće napisati jedno prozno, romansijersko delo, a da to bude zanimljivo, da to bude čitaocu zavodljivo, u krajnjem slučaju, tako sam napisao Priručnik za pauna, koji je eksplodirao u doslovnom smislu. Taj povratak fabuli, kako su to imenovali kritičari, prvo na okruglom stolu, jednom prilikom u Društvu književnika Vojvodine, priča je bila o najnovijoj prozi, a onda redom, to se onda ispostavilo, da to što sam ja osećao, osećali su mnogi. Da je došlo do zasićenja silnim eksperimentisanjem na fonu postmoderne poetike. Ja sam, za sebe obično kažem da sam lažni postmodernista. Zaista, malo nešto od toga koristim, ali sam u principu posvećen tradicionalnim pripovedačkim vrednostima. Ja volim fabulu, ja volim zaplet, ja volim žanr, koketiram sa fantastikom, sa krimi zapletom Uglavnom, Priručnik za pauna je tako izašao… ja nisam mislio da se bavim romanima, ja sam mislio tako… jednu knjigu napišem i ništa. Međutim to je tako sevnulo, ja sam dobio neke silne glasove za nagradu “Meša Selimović”, bio sam u najužem izboru za NIN-ovu nagradu, Goran Petrović i ja smo bili u najužem izboru a dobio je Radoslav Petković za knjigu “Sudbina i komentari”. Predrag Marković, koji je tada izdao “Sudbinu i komentare”, je kasnije za nagradu “Meša Selimović”, glasao za mene, tj. mene je stavio na prvo mesto i nije jedini, onda mi je on rekao: “Kad bude novi roman… za mene”, to je tad bila moćna stvar. Kako da kažem, iz današnje perspektive gledano, tada objaviti u “Vremenu knjige”, kasnije u “Stubovima kulture”, to je imalo veću težinu nego dve trećine književnih nagrada. A, ja sam bio prvi autor koji je iz Novog Sada koji je objavio tamo roman, Traktat o šeširima. Elem, da se vratim na ovu priču, vrlo brzo posle toga je došlo do ekranizacije Priručnika za pauna, isto na poziv, režiser je bio Atila Kovač, koji je dugo radio na Televiziji. On je to uzeo kao svoj diplomski rad, da napravi igrani televizijski film… i to u najgora, valjda, vremena. Te devedeset pete, početi snimati film… on je mene ubedio da ja napišem scenario, mada se je nikad u životu nisam time bavio, ni razmišljao o tome. I tako sam napisao prvi scenario u životu. Bio sam skeptičan da će oni uopšte to realizovati, bila su stvarno teška vremena, ja sam mislio da to do kraja, neće moći da dođe. Međutim, na kraju se u postprodukciju uključila “Komuna”, zahvaljujući “Komuni” je film završen i to je bilo moje prvo iskustvo sa prebacivanjem književnog dela na druge šine, u drugi medij itd. Bilo je vrlo zanimljivo, tu je bila stvarno sjajna glumačka ekipa, tu je bila Sonja Damjanović, u to vreme dobila Sterijinu nagradu, Đurica, Saša Gajin, naravno Miroslav Fabri, igra glavnu ulogu ali je bilo… zaista. Danas, realno kad se gleda, bilo je velikih amplituda, jer se već tada morao platiti danak tome što je već u to vreme došlo do odliva kadrova sa televizije, neki su ostali a neki, koji su bili vrhunski, su otišli… tako da je to već bilo… Uglavnom to je bilo to, moj mlađi brat Miroslav Miki Radonjić, tada student književnosti, je igrao u filmu, epizodu, četri-pet rečenica, ha, ha…

Njega ćemo ostaviti za mart, tamo negde kad se bude pojavila selekcija za Sterijino pozorje…

…eto to je bilo moje prvo iskustvo, tu se pokazalo da to moje vraćanje fabuli dira i neke druge ljude.

Posle toga je Miloš Latinović, moj dragi kolega, pisac i čovek pozorišta, naravno, mi smo se znali već uveliko, on je došao i rekao kako je on u pozorištu sve radio, nema šta nije radio u pozorištu…a nije nikad režirao. On je došao na ideju da režira moja “Tri ukradena romana”. Mi smo sedeli ovde, u Solarisu, on je tu, meni pričao kompletno sve kako je to zamislio… sve, scenu, muziku, mizanscen… baš sve, kompletno. Ja, ja sam naravno bio oduševljen, da on… upravo zato što smo mi generacija… tako, video sam kod njega da je to njega ponelo. Međutim, on je tada bio pomoćnik gradonačelnika u Kikindi, posle tri četiri meseca on mene zove i kaže: Znaš šta, ja… kad sam se ipak malo presabrao… nema šanse da ja to mogu da izvučem… ‘ajd da mi angažujemo pravog reditelja da on to režira? Ja reko’: “Znaš šta, ovo je od tebe krenulo, sve, pa ti ako misliš da tako treba…”, a on će: “Pa ja sam mislio da mogu…ali…”, onda mu ja kažem: “Ja nisam čovek pozorišta, da mogu da arbitriram, u tom smislu, ali imam poverenje u tebe, ako ti kažeš”… i tako je došlo do toga. To je po meni bilo veoma uspešno, to je Filip Markovinović jako, dobro uradio. Ja sam uradio adaptaciju, Miloš je bio dramaturg na predstavi, oni su to tri i po’ godine igrali, nekih pedesetak izvođenja, što je sasvim lepo. Jedini je podbačaj bio to što je malo gostovanja bilo, jer menadžment nije uspeo to plasira van Kikinde, ipak su oni malo pozorište…

…malo pozorište ne može da samo finansira gostovanja, sve je skupo, prevoz, opremanje predstave, dnevnice, za malo pozorište je teško obezbediti publiku a od prodaje karata nemogu da se pokriju troškovi…

Slično se dešava sada, sa “Klubom ljubitelja Smene 8”, koju je opet radio Filip, to je sam po sebi postavljen tekst, ja sam napisao takav roman da je bezmalo prečišćen dramski tekst, tako da tu nije ništa specijalno moralo da se radi…

… to se igra u Šapcu… kod Zorana Karaića…

…jeste, to se igra u Šapcu i to je sve ok, bilo je gostovanje u Bitef tatru, ovde u Srpskom narodnom pozorištu su takođe gostovali… ali opet, oseća se taj danak malog pozorišta, nema prohodnosti u odnosu na velike, u meri kojoj bi moglo. Saša Milosavljević je napisao sjajnu kritiku, tako afirmativnu da tu nema nikakve dileme, nije jedini. Igor Burić je napisao isto, to su za mene veoma važne reči i nisu su se samo njih dvojica povoljno izrazili. Srazmerno tome mogla bi da bude veća prohodnost, ali dobro…

foto: V. Jovanović

Ti imaš sada ukupno objavljenih…koliko romana?

…četiri, četiri romana i petnaest knjiga…

…to je značajan opus…

…rano smo krenuli, cela moja generacija, nisam ja samo tu, to je ta, takozvana, “woonderkind” generacija: to je bio Oto Horvat, tu je bio Laslo Blašković, Aleksandar Carić, koji je otišao u neke druge vode ali igra važnu rolu u kulturi. Čovek je utemeljio Festival uličnih svirača…

Da se vratimo sada na Solaris, započeli smo priču o početcima, da sada dovršimo. Solaris ima prava na Dena Brauna, kako je došlo do te priče? Postoje razne legende pa me baš interesuje kako je to sve počelo?

Evo ovo je jedina i autentična priča. Znači, mi smo… onako pregledajući te top liste itd. primetili naslov “Anđeli i demoni”, koji se nije nešto specijalno, visoko kotirao, ali se povremeno pojavljivao. Mi smo znali da ne možemo da ulazimo u klinč sa “Narodnom knjigom”, koju je tada vodio Miličko Mijović. To je tada bila ultra moćna, spektakularno jaka kuća. Mi nismo ni tada gledali same vrhove… nego smo tako, iz drugih deset… i niže. Den Braun je sa “Anđelima i demonima” bio tu negde, blizu tog nivoa, mi smo onda tražili da nam pošalju taj roman. Dali smo na čitanje stručnim konsultantima i dobili pozitivnu povratnu informaciju. Ja sam pročitao prvih pedeset strana prevoda i rekao sam, odmah, šta će se otprilike desiti, kao što se desilo. Znači, nema “Da Vinčijevog koda” još uvek… mi smo potpisali ugovor kao za sve druge autore, izdali i tako… Onda se dešava “Da Vinčijev kod”, u razmerama koje se sociološki teško može objasniti, pogotovo što je to literarno…to je zaista neverovatno. Nikad se nije desilo i verovatno se neće više nikad ponoviti. Jer to… to su takve razmere da je to…

…to je bila planetarna eksplozija…

…ma naravno, sve njegove knjige, svi njegovi romani, posle toga su planetarne eksplozjie…

Posle “Da Vinčijevog koda”je to druga priča, “Anđeli i demoni” takođe, postaju bestseller…

…naravno, to sad ide retroaktivno. Tog momenta se javljaju Narodna knjiga,  Laguna, koja u to vreme hvata zalet, Mono&Manjana itd. Sad naravno, napolju se o takvim stvarima jako vodi računa. Odgovor je svima bio da Den Braun ima svog izdavača u Jugoslaviji, tad je još bila SR Jugoslavija, gde ste vi bili ranije, pre nego što se desilo to što se desilo, pre nego što je objavljen “Da Vinčijev kod”? Tako da mi dvanaest godina imamo ta “neprikosnovena” prava na Dena Brauna, na sva njegova izdanja i to nama jako mnogo znači u ovim teškim, grbavim vremenima… zahvaljujući tome, recimo, smo uspeli da završimo projekat izabranih dela Borislava Pekića koji je najvažniji projekat koji smo radili u 21 veku. To nikad, niko neće uraditi tako kako smo to mi napravili. Napravili smo i neke druge stvari, to nam je naprosto omogućilo jednu stabilnost kuće uprkos svim problemima… pre svega problema, koji proističu iz menadžmenta SPENS-a koji je katastrofa, to mogu najotvorenije da kažem, to ću svugde da kažem…ne samo ovaj aktuelni, već je to dugo, dugo unazad vremena. Oni su dozvolili da se devalvira jedan reprezentativni objekat, vitalan za grad, naravno mi delimo sudbinu ovog objekta. Ne može Solaris biti tu izdvojena kategorija…

Ne može Solaris nositi na leđima SPENS, to je ledena dvorana, bazeni, kuglana, mala i velika dvorana…

…pa naravno…tako da… to je priča o Denu Braunu, evo reći ću i ovu stvar, ima tu protivrečnih sudova kad je reč o njegovom delu kao takvom: ovaj roman, zadnji, “Poreklo”, stvarno se izdigao na jedan viši nivo, još viši nego raniji. To je, po meni, naj uspeliji njegov roman, on je čvrst… u smislu da on želi da bude edukativan, na jedan dobar način…

…i izuzetno je dobro kotiran, još uvek je “taze”, ja mislim da se dobro prodaje…

…da, da, da…kako da ne, nema tu šta, još uvek je to Den Braun. Kad se Den Braun pojavi to je čudo, ali on piše tako, on ne može da objavljuje svake godine, on se pojavi svake četri godine. Upravo zbog te istorijske građe koja mu je uvek potrebna i koja se ne može brže “sažvakati” i implementirati u tkivo trilera. Jer triler mora da ima…da bi bio zavodljiv na taj pozitivan način koji publiku privlači.

Ovu godinu je obeležio, kod vas, već pominjani Predrag Marković. Objavio je roman posle skoro trideset godina, posle svega što je preživeo u politici, zdravstveno, emotivno… i u privatnom životu… Peđa Marković piše ponovo, vraća svojim izvorima…

Jeste, Peđa Marković je meni posebno drag lik, mi se znamo odavno, još od osamdeset i neke…osamdeset sedme sam prvi put imao javni nastup kao književni kritičar. Ja sam učestvovao na književnim večerima ali sam uvek čitao svoje tekstove, to je bio prvi put da sam govorio. Tad smo govorili on i ja, to je bilo ovde na promociji knjige tadašnjeg dobitnika “Goranovog proleća”, Dragana Grbića. To mi je ostalo u lepo uspomeni, on tada već kao kritičarski vrh i ja kao mladi kritičar. Od tada se znamo, posle je on bio moj izdavač, pa onda više nije… ne zbog nekog posebnog razloga, nego zato što sam shvatio da za mene nema boljeg izdavača od Solarisa, najviše zbog distribucije. Dobar je on bio izdavač, sve je to bilo korektno ali jednostavno, ne može meni niko da pruži tu kordinaciju i ono sve što odavde, sa svim minulim radom mogu sam. Ali smo ostali u sjajnim odnosima… eto, ja sam njega malo podržao. On o tome piše na kraju knjige, uostalom. Malo sam ga animirao da taj roman, koji je on davno započeo, objavljeno je nekih šes’, sedam poglavlja u “Književnosti”, Vuk Krnjević je to objavio još devedestih, pre “Vremena knjige” i “Stubova kulture” i onda je to ostavio On se prvo nećk’o, pa ovo, pa ono…i onda se ipak prelomio, seo i završio taj roman, to je jedan kapitalan poduhvat. Ja sam mu dao određeni sud, on to često ponavalja u medijima: “da je to jedan edukativni, erotsko-istorijski roman”.

 

Nastavak u sutrašnjem izdanju.

________________________________________________________________

  1. Za one koji ne znaju ili “kratko pamte knjižara Solaris se nalazi u prostoru u kome je nekad bila NOLIT-ova knjižara na SPENS-u (NOLIT je skraćenica od “Nova literatura” kako su često Socijalistička preduzeća dobijala imena)
  2. Danas vlasnik knjižare “Mala velika knjiga”, nalazi se u zgradi Pozorišta mladih, sa kojim ćemo razgovarati tokom nastupajuće godine.
  3. Uprava Sportsko poslovnog centra “Vojvodina”, popularno SPENS (skraćenica od Svetsko prvenstvo u stonom tenisu – Novi Sad 1980 g; tom prilikom je svečano otvoren) se nalazi na spratu centra.
PODELI

POSTAVI ODGOVOR

Molimo vas da se u komentarima držite teme teksta. Redakcija Vojvodjanskih Vesti zadržava pravo da – ukoliko ih proceni kao neumesne – skrati ili ne objavi komentare koji sadrže osvrte na nečiju ličnost i privatan život, uvrede na račun autora teksta i/ili članova redakcije kao i bilo kakvu pretnju, uvredu, nepristojan rečnik, govor mržnje, rasne i nacionalne uvrede ili bilo kakav nezakonit sadržaj.

Komentare pisane verzalom i linkove na druge sajtove ne objavljujemo. Vojvodjanskih vesti nemaju nikakvu obavezu obrazlaganja odluka vezanih za komentare i njihovo objavljivanje.

Mišljenja iznešena u komentarima su privatno mišljenje autora komentara i ne odražavaju stavove redakcije Vojvodjanskih Vesti.

Smatra se da ste slanjem komentara potvrdili saglasnost sa gore navedenim pravilima.

Administratorima Vojvodjanskih Vesti se možete obratiti ovde: admin {at} vojvodjanskevesti {dot} rs.