У ПОСЕТИ ПОБРАТИМУ ГРАДУ

У ПОСЕТИ ПОБРАТИМУ ГРАДУ

Можда сте већ чули да су Нови Сад и Темишвар градови побратими. Бићемо европске престонице културе исте, 2021. године, они у категорији градова из земаља Европске уније и ми који то још увек нисмо. Све са циљем стављања културе у центар друштвеног развоја, као и повезивања људи у Европи.

Дели нас свега 144 километара раздаљине, што нам омогућава да поранимо, провозамо се пар сати, уживамо цео дан, и још стигнемо кући на вечеру. Тако је било и овог прелепог пролећног дана, 21. априла 2019. године. Упутили смо се у више аутобуса, овога пута већином  даме, јер данас је посебна прилика: Фестивал цвећа у Темишвару.

Дремкали смо настављајући прерано прекинут јутрошњи сан, и да нам нису тражили пасоше на преглед, можда не бисмо ни приметили да смо сада у другој држави, у Европској унији. Исти редови ушорених кућа и у средини села црква, јер то је Банат, био „наш“ или „њихов“.

Оставише нас уз кратка упутства, јер како кажу све је једноставно, овде се не можете изгубити. Иде се са једног трга на следећи. Трг уједињења, Трг слободе, Трг победе који се надовезују. Са правом назван „Мали Беч“, ово је град тргова и прелепих паркова. Парк ружа, Парк правде, Ботаничка башта и уопште зеленило је свуда. Познат као први европски град са уличном расветом, одмах после Њујорка. Наш побратим има Српску православну саборну цркву, српску гимназију и основну школу и представља културни центар Срба у Румунији.

Пробијали смо се некако кроз реке људи, по говору рекла бих што домаћих што туриста, сви су се сјатили на овај празник лепоте и пролећа. Нисмо овде први пут, али никада нисмо видели оволику гужву. У мењачницама су редови претили да останемо без леја. Овога пута прескочили смо велике тржне центре, желећи само да опуштено уживамо.

Тргови су прелепо украшени цвећем и цветним скулптурама крај којих су многи позирали не одолевши толикој лепоти. Да им остане за успомену, а млади да одмах ставе на „стори“. Кроз улице лебде шарени кишобраним, продају кактусе и разне саксије, магнете и остале сувенире. Штандови са украсном грнчаријом, цветни букети, природни сапуни. Везене кошуље и плетени шешири на којима су бројеви који, како продавац каже не представљају цену већ број сати уложеног рада. Дефилеи разних костима, пантомимичари изводе своје тачке. Једно свеукупно шаренило и врева.

Да одморимо ноге сели смо у башту на Тргу победе са погледом на зграду Опере. Позната и као место где је започела револуцијa, са чијег су балкона демонстранти позивали народ на свргавање са власти чувеног Чаушескуа. Било је потпуно нестварно, седети на улици, обасјан једва дочеканим пролетњим сунцем, пити кафицу и слушати преко разгласа арије чувених опера.

Огладнеше туристи од толике шетње. Имали смо редове за сладолед. На једном штанду смо видели мамаљугу, њихово национално јело, нешто као палента, пура или качамак. Традиционално сељачка храна, коришћена у сиромашним деловима Румуније као главно јело, у нешто богатијим уместо хлеба, а затим и као врхунски специјалитет у најбољим ресторанима. Продавали су се и сухомеснати производи од свињског меса, виђали смо сланину, чварке и кобасице. Јер док некима још увек траје ускршњи пост, за неке је данас Ускрс.

Одлучили смо се за велики и живахан ресторан крај Бегеја. Истог оног Бегеја који пролази наш Зрењанин и још понека места у Банату. Одатле се може уживати у погледу на воду. Чује се весела граја туриста и домаћих житеља. Решили људи да прошетају или се провозају бициклима по сунчаном дану. Иако је крцато, ужурбана и љубазна конобарица брзо нас је услужила. Таман да се окрепимо, па назад у центар града да још нешто не пропустимо.

У сваком случају ово је један од начина да лепо проведете дан. По цени од једне црвене одвешће вас и успут вам испричати историју једног народа.  Како каже Коељо „Путовање никад није ствар новца, него храбрости“. И зато упутите се и уживајте!

За Војвођанске текст и фотографије урадила: Ивана В.