Sunčan, prohladan ali prijatan dan kao stvoren za šetnju i boravak u prirodi. Đuro ili Đura, ne bi bio to što jeste, da nije rešio da posetu Najlon pijaci zameni za tradicionalni Čvarak fest u Kaću. Pa da krenem…Redom.
Podučen prethodnim iskustvom, stečenim u ovakvim manifestacijama, pošao sam ranije, jer zvanično takmičenje u topljenju čvaraka počinje u 10 sati, dok se proglašenje pobednika očekuje za podne. Isključujem se sa auto puta i ulazim u Kać, gledam levo desno, tražim pekaru da kupim hleba, jer ko dođe na Čvarak fest bez leba, brzo će sa njega pobeći. Mast na prazan stomak je turpija!
Nigde pekare, šta ćemo sad? Moj kolega, a zovem ga Deran, nije imao mira, morao je da priupita snašu đe je pekara, ali omađijan njenom ljepotom, jedva je izustio da je pita kuda je najbliže da dođemo do Vašarišta? Pošto devojka nije iz Kaća uputila nas je prečicom kroz okolne ulice, taman da parkiramo pre kanala – kao da smo rođeni Kaćani.
Polako se približavamo ogradi Vašarišta, atmosfera baš vašarska. Pred nama se razlile boje jeseni, začinjene mirisima đakonija i blagim dimom kotlanki. Na tezgama postavljenim kao špalir gardista koji dočekuje goste, ležale su nonšalantno umotane u celofan, kao ogrnute u negližeima svilene bonbone iz Čuruga. Uz kraj druge tezge namiguju Kretoš i Kurtoš kolač, sa severa Bačke. Idemo dalje ko da teraš šav na ženskoj čarapi, ideš gore i dođeš do butkice suva mesa, slaninice iz Srema, gronika napuderisanih bordo mlevenom paprikom iz Bačke, zaliveni talasima makoša i štrudle sa višnjami uz blagi naklon kiflica sa salom iz Banata.
Vojvođanski simfoničari bi uživali u šarolikosti tonaliteta veličanstvene ponude. Tu je i tepih, doduše nije crven, al je festivalski Krem, uzdignute glave hodio po njemu, a on samo čuva da neko ne nagazi kabel od struje.
Pri kraju Tezgarskog sokaka, pa malo desno po mirisu smo poznali takmičarski deo Festivala. Uz neizbežne čadore, stolove, klupe za navijače i članove takmičarskih ekipa glavni tonalitet ovom Šoru daju kotlanke koje kao Zdenci stoje pred svakom ekipom i u svojoj dubini kriju tajnu dobrog čvarka.
Odjednom, kao anđeoski glas začuo se cvkut i pucketanje plamena šapurike, dok se komadi sala polako približavaju Suncu, po boji, a niz veslaču sliva se mast koja prosijava radost.
Miris nas vuče ka onoj ekipi što je prva počela topljenje. Da bi stigli do njih moramo proći kraj sijaset prepreka u vidu, kotlanki, bine, gužve oko raznoraznih čadora i veselih posetilaca, i Pakmen bi nam pozavideo.
Uz centralnu binu razvilo se kolo, pravo vojvođansko kolo, ko ga ne bi volo, okreće se lako, ….
Deran se primakao ćevapima, gde ih nađe pre mene? Po mimici lica njegovog, izgleda da je muno jedan direkt sa zice, au Deran ima usta od azbesta!
Ubrzavamo se, ipak na Čvarak festu smo, a leba ni na vidiku, put nas vodi ka Tezgarskom sokaku.
U daljini mi se pričinjavaju Cipovke, pomislio sam da je fatamorgana od gladi, e nije. Probijam se kroz gužvu, slučajno preprečio mi put neki gospodin, taman da se okrenem ka njemu, a on mi se izvinjava, e otkada nisam čuo tu magičnu reč izvini.
Kod brke se prodaju Cipovke, ko duša, rumene, napupele, sve te zovu da se ukrste sa čvarcima. Kupio sam Cipovku, e sada možemo da obiđemo one Rumene, pa da koštamo koji čvarak. Rumeni se smeje, gleda u Cipovku, zna znanje, molim malo čvaraka. Poslužio sam se prstohvatom da koštam, a čvarci vrući, nemož` ih držati u ruci.
„Rumeni, molim stavi čvarke u kesu da ne ispečemo ruke“! „Jel za ovde“? Upita nas Rumeni. Ne negoo za tamo, pokazah ja prema kolima. Zabezeknuto nas je pogledao, kada je za tamo evo vam dupla doza, i nagura nam Rumeni čvaraka u kesu bar za četvoricu. Dok sam se gurao oko čvaraka, Deran se primakao onom štandu sa domaćim vinom i rakijom. Šta sad, mora čovek da spere prašinu sa grla, čaša vina, puno srce svima…
„Ajmo Derane, nismo kupili štrudle, a i oladiće se čvarci“!
To je čarobna rečenica, koja olovne noge pomera, skoči Deran i krenusmo niz Tezgarsku ulicu. Za nama su ostali u takmičarskoj areni: Rođeni, Biciklisti, Salajka, Brkati čvarak, Mister teretana, Zajapureni veprovi, Zategnute potrbušine i još puno njih, koji su se kao gladijatori borili za prestižnu nagradu
Naj čvarak, čvarak festa!
Zastali smo uz štrudlarsku tezgu i taman da krenemo ka kolima, kad ono, naiđe nam u susret Gradonačelnik Novog Sada! Pa kao što i red nalaže da se javimo.
Srdačno se pozdravismo i svako na svoju stranu, on na Fest, a mi na jest.
Brzo na kola! Na haubi automobila šareni se fruštuk ikebana, ćebence Milka, kao temelj kuće drži na sebi fruštuk đakonije. Pa dobro nije trpezarijski sto, ali volem tako!
S` nogu i sa haube, ko što mi je govorio deda
Šaca, Bog da mu dušu prosti, „Sine moj nigde bez ćebenceta, brice, leba i vode“!
Značaj tih reči ukapirao sam onog trenutka kada smo nahranili sebe, kucu i macu vrućim čvarcima i pakovali ostatke od doručka u papirnu vreću, ekološki svesni, ali vode nije bilo. Na svi sreću Deran i ja, brzo smo stigli Kući, on na pivo, ja na vino. Živeli podloga je dobra!
p.s. Ne znam ko je poneo titulu Naj Čvarak, važno je učestvovati!
Foto: V. Jovanović
Related
