Foto: Nemanja Banović

U ordinaciji doktora Novaka Vukoja, koji je poznat po lečenju prekida disanja tokom sna i van granica naše zemlje, ekipa Vojvođanskih vesti zatekla ja Vladimira Ćuka – izvršnog Direktora najveće i najuticajnije organizacije koja se zalaže za osobe s invaliditetom „International Disability Alliance“ – Međunarodna alijansa osoba s invaliditetom (IDA).

U razgovoru za naš portal, govorio je o problemima osoba sa invaliditetom i njihovim pravima, osvrćući se na neka svoja iskustva, ali se prisetio i intervencije koju mu je dr Vukoje uradio pre nekoliko godina i time rešio problem “slip apneje”.

Beograđanin Vladimir Ćuk je još za vreme studija na Prirodno-matematičkom fakultetu u Beogradu, osetivši na sopstvenoj  koži probleme sa kojima se osobe sa invaliditetom suočavaju, odlučio da uradi nešto kako bi se situacija na tom polju promenila. Već u periodu 1999-2000 godine osniva Udruženje studenata sa hendikepom (USH) u kojem je započeo svoju karijeru borca za prava osoba sa invaliditetom. Na jednom od predavanja 2004. godine, dobio je poziv za stipendiju i posao na Univerzitetu Ilinois u Čikagu, na katedri za Studije invaliditeta. Tamo je 2007. magistrirao i upisao doktorske studije. U ovom američkom gradu boravio je do 2010. godine, kada se preselio u Njujork, gde danas živi i radi.  IDA je mreža sedam svetskih i četiri regionalne organizacije koja ima oko 500 miliona članova.

Foto: Nemanja Banović

U Srbiji živi između 700.000 i 800.000 osoba sa nekom vrstom invaliditeta. Kakva je situacija i dokle se stiglo kada govorimo o pravima osoba sa invaliditetom? Gde se Srbija nalazi u odnosu na svet?

Postoji Konvencija o pravima osoba sa invaliditetom koja je od 2006. na snazi. To je negde najveći napredak u garanciji prava ljudi sa hendikepom širom sveta. Tu Konvenciju je ratifikovala i Srbija. Osim toga imamo novu Agendu održivog razvoja UN 2030. Njome su se države sveta obavezale da ispune 17 osnovnih ciljeva oko kojih je postignut zajendički dogovor. U tim cijvima postoji određeni broj referenci koje se odnose na osobe sa invaliditetom i mnoge države se zaista pridržavaju toga i pokušavaju da sprovode zakone, programe itd. Verujem da postoji očekivanje da će se dosta toga učiniti. Takođe, postoji razumevanje o ljudskim pravima, šta ona znače i uopšte znanje širokih masa o njihovom postojanju, kao i iskrena tendencija mnogih država, nadam se i naše, da napreduju u tim pravima. Zbog smanjenja budžeta, i u razvijenim državama, dolazi do skraćivanja i sužavanja raznih programa koji obezbeđuju podršku, kao što je personalna asistencija i razni oblici socijalne zaštite. Tako da smo sada u nekom raskorak, konfliktu, odnosno paradoksu jer sa jedne strane imamo znanje o pravima i imamo očekivanja od društva da čini mnogo, imamo napredak u ratifikaciji zakona, a pri tome u mnogim državama dolazi do smanjenje budžeta za sprovođenje tih  istih zakona. Postoje programi i inicijative u raznim sredinama i gradovima gde ljudi na kreativne načine pokušavaju da prevaziđu taj paradoks. Praktično govoreći svaka država je različita i svaka se različito ponaša u određenom vremenskom razdoblju. Mnogo zavisi od toga koja je vlada, koja je politika partija na čelu. Od toga zavisi kako će se zakon manifestovati i kako će se država budžetski opredeliti prema svemu tome.

Koliko se svest građana promenila u odnosu na osobe sa invaliditetom? Kakva je situacija kada govorimo o zaposlenju, o obavljanju svakodnevnih poslova i sl?

Verujem da se svest ljudi u svetu, ali i u Srbiji, razvija. Volim da verujem da napredujemo po tom pitanju i da ljudi  sve više prihvataju osobe sa hedikepom. Međutim, to nije u potpunosti tako. Kada je reč o zaposlenju postoje vrlo velike predrasude, kao i po pitanju sklapanja porodice i sl. Na primer, u Americi, koja ima vrlo pristojan zakon, koji postoji od 1991, ako ne grešim, napravljan sa ciljem da pospeši zapošljavanje osoba sa hendikepom, došli smo do toga da se od tada do danas procenat zaposlenih osoba sa hednikepom smanjio. Tolike silne godine programa, podrške, nisu dale rezultat. Zakoni  su zakoni, a svest je sasvim nešto drugo. Mnogi ljudi rade različite stvari na tu temu i dok se svest ne bude potpuno promenila uzaludno je sve ostalo. Uzmite primer velikih kompanija, ili UN, koliko one imaju zaposlenih osoba sa invaliditetom? Zanemarljivo mali procenat ili čak ni ne znaju da li ih imaju.

Može li se  reći da su osobe sa invaliditetom danas u Srbiji (svetu) ravnopravni članovi društva?

Daleko od toga da smo ravnopravni.  Ima predispozicija da to možemo da očekujemo, ali kada će to biti ne znam. Ja sam veliki optimista, ali je dugačak put koji trebamo prevaliti.

Šta je ono na čemu trenutno radite i za šta se sada zalažete?

U okviru organizacije se trudimo da kreiramo finansijsku podršku za implementaciju Konvencije. Dakle, pokušavamo da motivišemo donatore da investiraju dovoljno novca u ovu temu. Primera radi, UNICEF ima godišnji budžet od 6,5 milijardi dolara.  On je napravljen da sprovodi Konvenciju o pravima deteta, što je veoma dobro, naravno. Ali, sa druge strane, za osobe sa hendikepom i za našu Konvenciju postoji Fond koji ima pet miliona dolara, dakle hiljadu puta manje. Mi smo to istakli kao veliki problem i hoćemo da promenimo to. Formirali smo donatorski koordinacioni mehanizam, kojim pokušavamo da motivišemo što više donatora, ali i da kreiramo preduslove za budžetske alokacije u okviru nacionalnih planova i budžeta da bi se stvorio prostor za ipmlemntaciju Konvencije i prava osoba sa hednikepom, uopšte.

U vašoj biografiji su, između ostalog, brojna istraživanja, ali i podatak da je ste bili konsultant za Svetsku banku čime dajete sjajan primer i razbijate predrasude da osoba sa invaliditetom ne mogu postići ono što zamisle. Jeste li imali neka neprijatna iskustva u svom radu? Koje su to neke neprijatnosti sa kojima ste se suočavali u vašoj karijeri?

Jesam naravno. To uvek mora da postoji, ali to nije ništa dramatično. Imao sam par neočekivanih iskustava na univerzitetu u Čikagu. Imao sam direktorku koja nije bila korektna, ali to, ponavljam nije bilo ništa što me je omelo. Moja  karijera je uvek išla pozitivno, imao sam mnogo uspeha kako u svom radu u Srbiji, tako i u Čikagu i evo sada u Njujorku.

Foto: Nemanja Banović

Vi ste patili od „slip apneje“ koju vam je, za razliku od američkih lekara, dr Novak Vukoje uspešno rešio. Kako komentarišete to da ste u Srbiji uspeli da rešite ovaj problem, a da u Americi niste mogli? 

Potpuno je različit pristup u medicini. Tamo je sve kapitalizam. Meni su davali aparate za disanje, i to bi mi menjali na mesec dana ako treba, jer bih bio njihov klijent. Dr Vukoje mi je sa jednim angažovanjem skratio resicu u grlu koja je potpuno oslobodila disne puteve i tako rešio moj problem. Tamo se to ne radi jer ne košta ništa, a ako bih koristio mašine ja njima donosim prihod. Čisti kapitalizam. Evo već tri četiri godine ima od tada i zaista sam dr Vukoju veoma zahvalan.

 

 

Za Vojvođanske vesti Nedeljka Borojević

PODELI

POSTAVI ODGOVOR

Molimo vas da se u komentarima držite teme teksta. Redakcija Vojvodjanskih Vesti zadržava pravo da – ukoliko ih proceni kao neumesne – skrati ili ne objavi komentare koji sadrže osvrte na nečiju ličnost i privatan život, uvrede na račun autora teksta i/ili članova redakcije kao i bilo kakvu pretnju, uvredu, nepristojan rečnik, govor mržnje, rasne i nacionalne uvrede ili bilo kakav nezakonit sadržaj.

Komentare pisane verzalom i linkove na druge sajtove ne objavljujemo. Vojvodjanskih vesti nemaju nikakvu obavezu obrazlaganja odluka vezanih za komentare i njihovo objavljivanje.

Mišljenja iznešena u komentarima su privatno mišljenje autora komentara i ne odražavaju stavove redakcije Vojvodjanskih Vesti.

Smatra se da ste slanjem komentara potvrdili saglasnost sa gore navedenim pravilima.

Administratorima Vojvodjanskih Vesti se možete obratiti ovde: admin {at} vojvodjanskevesti {dot} rs.