Zeko zekane, butkice ti mekane…

U jednom selu, u podnožju stenovitih planina, kraj guste borove šume živeo je starac Fočo, od stotinu ljeta, nije baš stotinu, ali blizu je. Slika krajolika ne bi bila kompletna da uz sve šume i planine ne dodamo more, koje je se svojim plavetnilom raširilo svuda oko nas. 

Fočo se ceo život nosio sa kuvarskim veštinama, detaljno ih je kroz mukotrpan rad usavršavao. Još kao detetu bilo mu je jasno da je život kao priprema hrane. Nekada zbog gladi, a posle…

E, sada dodaš malo ovog, malo onog, zavisi gde se nalaziš, čulo ukusa je jedno od najjačih. Zamislite samo razliku između, krupne morske soli, sitne morske i nostalgične tuzlanske soli. Nije razlika samo u nazivu, ipak so je so. Život nas uči razlikama, recimo po Foči je najlepša krupna morska so, koja se zbog svoje strukture kristala sporije rastvara u jelu, intenzivnija je po ukusu, ali zahteva veliko iskustvo da  je u pravom momentu dodamo jelu. Hm, začin koji svakodnevno koristimo, bez kojeg ne možemo da funkcionišemo, koji koristimo da kroz vremensko razdoblje prikažemo poznanstvo. Nekad su ljudi, kada su hteli da naglase koliko dugo se poznaju, govorili: „Džak soli smo zajedno pojeli“.  Različita jela, različite soli, različiti ljudi.

Fočo je još kao mladić službovao po krčmama, prvo je iznosio smeće, potom je prao tanjire i lonce, zatim je pripremao povrće, da bi došao do glavnog kuvara trebalo je puno godina da prođe. Svakim danom je učio sve više, ljubav se rasplamsala, ukusi su se utančili, razlike su postajale jasnije, veće, sočnije.

Kako u pričama biva, negde daleko u belom svetu, Fočo je kupio staru kuću nalik na salaš, na obali mora, valjda ga je nostalgija vukla, pa je uposlio i mene Đuru, konobara starog. Preuredio je kuću u restoran po svom ukusu, sa najlepšom baštom i najboljom hladovinom od loze sa sve starim maslinama  koje su vekovima gledale na kuću, stene i more, tu iz dvorišta, popločanog kamenom sa obližnjeg majdana. Stara terasa je postala nalepši vidikovac u kraju!

Sunce se pripremalo da probudi još jedno jutro. Dvorištem odzvanja čarobni zvuk, meni je ličilo na neki Marš. Štikla na kamenoj podlozi peva kao Sirena iz mora, odlučni koraci davali su ritam buđenja dana, sunce je taman krenulo da izlazi iz mora, kada ga je na vratima restorana zasenila  Ona! Bilo je to praskozorje jednog novog jela, novog začina, života ili grčke tragedije?

Dok se polako spuštala ka stolici, kao slučajno sevnula joj je je noga, cela prostorija se obasjala belinom. Kosa joj je prekrivala ramena i blago spuštala niz telo, prelivajući zlatne boje jutarnjeg sunca na crnu haljinu otvorenih leđa. Morao sam paziti da je ne počupam, dok sam joj pridržavao stolicu da sedne. Hteo ili ne pogled iz „ptičije perspektive“ otvorio mi je dan! Uzela je cigaretu, stavila ju je u muštiklu. Brzo sam joj prineo plamen upaljača, miriši diskretno, činimi se na Angel, zadrhtala mi ruka, a ona mi je uzvratila sa kratko : “Hvala“.

Gauloises na mušikli, jasno mi k`o dan, femme fatale, ko što bi njini rekli, a po naški… Nevolja!

Znala je gde cilja, tražila je Zeca u sosu i flašu crnog vina, koje je fermentisalo u hrastovom buretu. Fočo mi je doneo ono vino, koje je kupio kada je došao na Ostrvo, bilo je to Veneur Cotes du Rhone Rouge, Reserve 2014. Kako sam izvukao plutani čep iz boce,  prostoriju je zapljusnuo miris sveže maline, ribizle, kupine i začina, rekao bi korijandera. Po njenom uzdahu, nakon prvog gutljaja vina, znao sam. Pogodak!

Možemo dalje u pripremu. U momentu sam pomislio da ću sedeti i gledati kako Fočo diriguje orkestrom šerpi uz pratnju lončića i cvrkutom masti iz tiganja, kad ono ništa. Zec, Zec, Zec, joj gde mi je Zeko?

Još juče po bašti restorana skakutala su dva zeca, Zeka i Zekana, kako ih je Fočo zvao. Po Fočinom pogledu, bilo mi je jasno da sam ja taj koji će zekama danas biti egzekutor. Gost mora biti zadovoljen. Otišao sam do bašte i ode… Zeka.

Nastupa novi problem, vidim Fočo pravi pac, mora zec u pacu da odstoji bar jedan dan. Taj dan je bio juče. Stavlja Fočo redom: Ruzmarin, šargarepu, beli luk, maslinovo ulje, senf, šarenog bibera u zrnu, vodu bunariku, lovorov listi, balsamiko sirće, ono vino …

Gledam u Foča, suza suzu stiže, klizne iz oka niz obraz i pravo na meso od zeca. Suza ni ne dodirne meso ko svet, a već druga suza natapa zečetinu, i tako u nedogled.  Mislio sam da je od luka, ma nije,  rasplako se Fočo, žao mu zeca. Video je kako je Zeko završio, izgleda da je Zekana bila brža pa izmakla, a Zeko navikao da mu donosim kupusa, prišao i glavom platio.

Dok Fočo priprema sastojke za puter sos, ja puštam muziku, rukom nasumice uizimam Cd i puštam ga… Dobro poznata mi pesma Eric Clapton „Tears in Heaven“.

Da sada svi ne zaplačemo, moram se ubrzati.

Gospođa je ispijala vino, polako uvlačila dim cigarete i nonšalantno gledala more kroz stakleni zid restorana, dok je Fočo prelivao zečije pečenje sosom od putera i još ponečeg. Upravo taj sos od još nečeg  ističe mekoću pečenja i mami tanane ukuse zadovoljstva, još sekund i kapljica mrkog sosa, spremno je.

Iznosim gospođi jelo, diskretno joj serviram, komadi raskošćene zečetine prelivene sosom i malim kruškicama iz kiselog kompota, blago karamelizovanih u soku od Javora, postavljene tik uz rub tanjira kao salata. Zadržavam se uz sto, taman toliko dugo da mogu da osetim zadovoljtvo. Njene oči mi govore : „Pobeda“!

Pa dobro, evo ispričao sam skoro sve, poenta je u tome da je Fočo imao spremnog zeca u pacu i to onog „divljaka“ od prekjuče, meso je bilo meko k`o duša, novi začin su suze, gospođa je srećna i zadovoljna otišla sama u dan, a tragedija je u tome što ću sutra morati jesti zečiji paprikaš od mog Zekana!

Garant će mi Fočo reći : „Debeli pojeo si Zekana“!

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.