Аутор: др Растислав Стојсављевић, професор геополитике
Тог 11. септембра 2001. године цео свет је посматрао немиле сцене из Њујорка. Отимање путничких авиона у америчком ваздушном простору и њихово усмеравање на Куле близнакиње на Менхетну и на Пентагон до тада се чинило незамисливим.
Неверица и туга широм Сједињених америчких држава и неописива радост на Блиском истоку. Радости је било и у Србији. Наравно, нема никаквог оправдања за невине људске жртве и радовању њиховој погибији. Овај терористички напад дошао је две и по године после бомбардовања СР Југославије од стране НАТО пакта, предвођеног администрацијом Била Клинтона када је страдало око 2500 цивила. Из тог разлога већи део Срба је те 2001. године то сматрао праведним чином и осветом да се дешава на америчком тлу нешто што је Пентагон креирао годинама и деценијама пре тога у другим деловима света.
Први трагични удар догодио се у 8:46 сати ујутру, када је авион „Американ Ерлајнса” број 11, отет након полетања из Бостона, ударио у северну кулу Светског трговинског центра у Њујорку. Само седамнаест минута касније, у 9:03 сати, други авион, лет број 175 „Јунајтед Ерлајнса”, такође полетео из Бостона, ударио је у јужну кулу. У том тренутку је постало јасно да није реч о несрећи, већ о планираном терористичком нападу.
Док је свет у шоку пратио слике рушевина и пожара у Њујорку, у 9:37 сати је уследио нови ударац. Трећи авион, лет број 77 „Американ Ерлајнса”, ударио је у зграду Пентагона у Вашингтону, симбол америчке војне моћи. Око 10:03 сати четврти авион, лет број 93 „Јунајтед Ерлајнса”, срушио се у поље у Пенсилванији. Према каснијим сазнањима, путници су покушали да савладају отмичаре и спрече да авион стигне до своје вероватне мете у Вашингтону, највероватније Беле куће или Капитола.
Убрзо након удара, разарајућа судбина задесила је куле близнакиње. Јужна кула се срушила у 9:59 сати, након свега 56 минута горења, док је северна кула издржала нешто дуже и срушила се у 10:28 сати. У рушевинама и пламену страдало је скоро 3.000 људи, док је на хиљаде других повређено.
Тадашњи амерички председник Џорџ Буш Млађи је за напад сазнао током посете једној основној школи. Овај напад је показао америчку рањивост као последицу апсолутног примата и моћи коју је ова држава имала у војном, економском и политичком смислу у последњој деценији XX века.
Управо та моћ и ширење сукоба широм света утицала је да Сједињене америчке државе стекну бројне непријатеље широм света. Оно што ће после ових догађаја уследити је ширење још већег пламена сукоба на Блиском истоку. Администрација Џорџа Буша је већ после неколико месеци покренула низ безбедносних и војних операција са геслом борбе против тероризма.
Већ до краја 2001. године Сједињене америчке државе су напале Авганистан и талибански режим на челу ове државе. Довевши на власт проамеричку владу, америчка војска је у Авганистану боравила до августа 2021. године. Сједињене америчке државе сконцентрисале су своју борбу против тероризма против Ал Каиде. Ова организација, предвођена Осамом бин Ладеном, постала је симбол екстремистичког насиља и претња међународној безбедности. Као одговор, САД су покренуле свеобухватан рат против тероризма који је укључивао војне, политичке и обавештајне мере.
Већ у октобру 2001. године, САД су покренуле војну операцију у Авганистану под називом „Операција Трајна слобода“. Циљ је био свргавање режима талибана, који је пружао уточиште и логистичку подршку Ал-Каиди. За релативно кратко време, талибани су били протерани из Кабула, а мрежа Ал-Каиде је озбиљно ослабљена. Ипак, терористи су се повукли у планинске и пограничне области, одакле су наставили герилску борбу. Америчка стратегија није се ограничила само на Авганистан. САД су успоставиле широку међународну коалицију, појачале сарадњу са обавештајним службама савезничких држава и увеле строжи надзор унутар својих граница. Уведене су нове мере безбедности у авио-саобраћају, усвојен је Патриотски акт, а борба против финансирања тероризма постала је један од кључних приоритета.
Истовремено, САД су интервенисале и у Ираку 2003. године, правдајући акцију потребом да се елиминише потенцијална веза између Ал-Каиде и режима Садама Хусеина, као и ризик од оружја за масовно уништење. Иако су те везе касније доведене у питање, ирачка интервенција је постала део шире стратегије против тероризма. Тада су челни људи америчке администрације, али и њихових НАТО савезника пуштали у медије вест о оружју за мосовно уништење које је спреман да употреби ирачки вођа. Ирачка војска се поражена, а Садам Хусеин је после две године ухваћен, осуђен на смрт и обешен. Оружје за мосовно уништење никада није пронађено. На причи борбе против тероризма Џорџ Буш Млађи добио је свој други председнички мандат у трци против демократског кандидата Џона Керија.
Преломни тренутак у борби против Ал-Каиде догодио се у мају 2011. године, када су америчке специјалне снаге извршиле операцију у Пакистану и убиле Осаму бин Ладена, за време администрације Барака Обаме. Његова смрт представљала је симболичан тријумф за САД и велики ударац за Ал-Каиду, али није означила крај терористичке претње.
После 11. септембра уведен је низ сигурносних мера на аеродромима широм САД али и у остатку света. У свим авиокомпанијама уведено је правило да се врата пилотске кабине не смеју отварати споља и да то могу радити једино пилоти. САД су ставили хиљаде људи на тзв. „црне листе“ и забрањен им је улазак у државу због (наводне) повезаности са нападима. Рат против тероризма, како га је називала америчка администрација наставио се и наредних година. НАТО агресија на Либију и почетак „Арапског пролећа“ 2011. године, као и почетак рата у Сирији две година касније директно је повезан са покушајем САД да са својим савезницима контролишу нестабилни и богат нафтом простор Римленда.
Нажалост, терористичких напада у САД је било и касније. Најћувенији је напад током одржавања маратона у Бостону 2008. године. Неколико пута годишње у САД се дешавају масовне пуцњаве, углавном по школама и оне се могу окарактерисати као чин тероризма.
Догађаји који су се десили 11. септембра покренули су и нека друга мишљења и ставове. Мајкл Мур, један од најпознатијих америчких документарних редитеља, постао је светски познат по свом провокативном и критичком приступу друштвеним и политичким темама. Када је реч о догађајима 11. септембра 2001. године, Мур је ову трагедију посматрао не само као чин тероризма, већ и као полазну тачку за преиспитивање политике Сједињених Америчких Држава, како унутар земље, тако и у свету. Његово најпознатије дело у вези са 11. септембром је документарни филм „Фаренхајт 9/11“ из 2004. године. У њему је Мур оштро критиковао администрацију председника Џорџа Буша млађег, тврдећи да је Белa кућа искористила трагедију за увођење страха међу грађане и за покретање војних интервенција у Авганистану и Ираку. Он је истраживао наводне везе између породице Буш и саудијских званичника, укључујући и везе са породицом Осаме бин Ладена, што је изазвало огромне полемике.
Иако Муров документарни филм то није експлицитно нагласио, покренуо је лавине мишљења да је напад на Њујорк и Пентагон исцениран од стране америчке владе познат у свету под именом „операција под лажном заставом“ (“false flag operation”). Један део мишљења говори да су се зграде срушиле као последица активирања експлозива, а не ударима. исти ставови доводе у питање како је могуће да је противваздушна одбрана САД (NORAD) могла да начини такав пропуст и да не види отмице чак четири авиона у свега неколико сати. Неки теоретичари су и пласирале вести да један од авиона није ни ударио у седиште НАТО у Пентагону. Све ове тврдње је тешко проверити јер се сва владина истраживања о овим догађајима налазе под велом најстрожије тајне и тешко да ће у догледно време бити отворена за јавност.
Терористички напади су се наставили током прве деценије XXI широм Европе. Један од највећих био је 2005. године када је нападнута главна железничка станица у Мадриду. Терористички напади су се дешавали и у Лондону, Риму, Паризу, Берлину, Москви и другим местима.
Данас су у САД велика превирања. Анархо-лево-либерална агенда губи своје позиције широм САД али и света. Због тога су њихове методе све агресивније и насилније. Протести у Вашингтону, Лос Анђелесу и Сан Франциску показали су право лице тзв. „woke политике“ која све више показује знаке агресије против државних институција, али и таргетирања, понижавања и малтретирања свих оних који различито мисле. Под геслом да се боре за људска права, ове групе људи их највише и крше.
Јасно је да ће политички Запад имати своје проблеме у годинама које долазе. Потенцијални терористички напади се неће изводити од стране исламских милитантних елемената већ управо поменутих анархистичких група који ће тонући у живи песак гледати да повуку кога год могу са собом. А што се тиче 11. септембра, остаће туга за 3000 невиних жртава који су убијени махом у кулама на својим радним местима и приче храбрих ватрогасаца, полицајаца и болничара који су чинили све да спасу што више људи. Америка је после ових напада била уједињена. Питање је да ли ће то икада више бити.
Related
