Tribina „Aleksandar Ranković i Brionski plenum 1966. godine – iz drugog ugla”, održana je u ponedeljak 15. oktobra u klubu „Tribina mladih” Kulturnog centra Novog Sada. Autor i predavač bio je msr Ognjen Karanović, istoričar.
Na početku veoma posećene tribine, Karanović je istakao da ovo predavanje predstavlja pokušaj sagledavanja Brionskog plenuma iz ugla nepoznatog široj javnosti.
– U Jugoslaviji se situacija na političkom, ekonomskom i međunarodnom planu veoma zaoštrila posle 1962. godine kada se Josip Broz Tito odlučio za drugačiji koncept razvoja zemlje koji se veoma razlikovao od koncepta koji su zastupali Aleksandar Ranković i neke druge ličnosti u vrhu Saveza komunista SFRJ. Konkretno, Tito se opredelio za Kardeljev koncept države – rekao je Karanović.
Taj koncept podrazumevao je postepeno odumiranje države, a pre toga, odumiranje službe državne bezbednosti i SKJ. Svaka zemlja koja želi da opstane mora da ima svoju efikasnu državnu bezbednost, a od 1944. godine, kada je formirana OZNA, pa sve do 1966. godine, službu DB-a personifikovao je Aleksandar Ranković.
Posle Osmog kongresa 1964. godine, gde se prvi put javno nacionalno opredelio kao Hrvat, Tito je objasnio delegatima da će SFRJ krenuti drugačijim putem – decentralizacije i debirokratizacije. To će, kasnije, značiti slabljenje države na račun republičkih federalnih jedinica, odnosno, put u konfederaciju.
Od 1965. godine, na čelu Uprave DB-a bio je Milan Mišković, uticajni „bezbednjak” iz Hrvatske, inače rođeni brat generala Ivana Miškovića koji se od 1963. godine nalazio na čelu KOS-a, odnosno, Uprave Vojne bezbednosti. Dakle, dva rođena brata kontrolisala su vojnu i civilnu bezbednost. Obojica su bili ličnosti od najvećeg poverenja Ivana Steve Krajačića, jednog od najbližih Brozovih saradnika.
Ranković već tada nije imao više dodira sa državnom bezbednošću. Posle razgovora sa srpskim rukovodiocima, februara 1966. godine, Broz je počeo da priprema „slučaj protiv Rankovića”. Osetio je da kod predstavnika Srba ne postoji veliki otpor toj ideji.
Zakazana je sednica u čijoj pripremi Ranković prvi put nije učestvovao. Tito je dve nedelje uoči Plenuma rekao da pored prisluškivanja postoje i velike deformacije u radu DB-a i da je sada trenutak da se to razreši. Ranković se iznenadio da se neko usudio da prisluškuje Broza i ponudio svoju pomoć u utvrđivanju činjenica. Docnije, kada je shvatio da se te optužbe odnose upravo na njega, doživeo je srčani udar.
Oporavio se i pojavio na toj sednici zajedno sa još dvojicom optuženih, Svetislavom Stefanovićem i Vojinom Lukićem. Iza njih, na zasedanju su sedeli visoki oficiri DB-a sa otkočenim pištoljima. Ranković je na početku sednice, decembra 1966. godine, bio optužen za nacionalizam i šovinizam, a posle pauze u nastavku iste te sednice je aboliran. To je bio najsigurniji znak da je „politički mrtav”.
– Nikada nije potpuno razjašnjeno iz kojih razloga su Rankovićeva „politička smrt” i struktura državne bezbednosti Jugoslavije bile prihvatljiva tzv. „srpskom rukovodstvu” unutar komunističkih elita Brozove države – rekao je Karanović na kraju tribine.
