U vremenu sve češćih unutrašnjih političkih kriza, jedna pojava zaslužuje posebnu pažnju – sve prisutniji anarhistički pokreti koji ciljano podrivaju institucionalni poredak. Iako su ideološki često obavijeni romantičnim idejama o slobodi i jednakosti, praksa pokazuje da njihovo delovanje vrlo često vodi ka haosu, paralizi državnih funkcija i – što je naročito opasno – ekonomskom slomu.Anarhistički pokreti retko se organizuju kao formalna politička snaga. Njihovo dejstvo se ogleda u direktnim akcijama: blokadama institucija, nasilnim protestima, uništavanju javne infrastrukture, pa i sabotiranju ključnih ekonomskih procesa. Od Atine preko Sijetla do Buenos Ajresa, beleženi su slučajevi kada su anarhističke grupe tokom protesta napadale državne zgrade, uništavale podatke i paralisale gradske servise, sve pod parolom borbe protiv „represije sistema“.Problem je što ta borba često rezultira upravo onim što najviše pogađa građane – kolapsom javnih usluga, gubitkom radnih mesta i padom investicione sigurnosti. Investitori beže iz zemalja u kojima vlada pravna nesigurnost. Privreda se povlači kada se institucije uruše ili budu dovedene u pitanje.Primer Grčke iz perioda posle 2008. jasno pokazuje koliko anarhističke ideje, kada pređu prag ideologije i postanu akcija, mogu dodatno pogoršati krizu. Tamo su, u jeku štednji i nezadovoljstva, anarhističke grupe podsticale nerede, palile banke i sukobljavale se s policijom. Rezultat? Još veće zaduženje države, još manje poverenja u sistem, još dublja ekonomska kriza.U Srbiji anarhizam nije izražena ideologija ali je primetno širenje anarhističkih metoda pre svega u negiranju nadležnosti državnih institucija,nepriznavanje legitimiteta države,destabilizaciji javnog reda i mira,pozivanja na građansku neposlušnost i štrajkove, ,zagovaraju i organizuju neformalne oblike upravljanja zajednicom(plenumi,zborovi).Posledice po političku stabilnost i ekonomsku sigurnost građana mogu biti katastrofalne.Iako je legitimno kritikovati korupciju, nepravdu i političke zloupotrebe, rušenje sistema bez alternative nije rešenje. Država, sa svim svojim manama, ipak obezbeđuje pravni okvir, javne usluge, zaštitu prava i ekonomski poredak. Bez institucija, ostaje samo vakuum koji brzo popunjavaju ekstremizam, kriminal ili potpuni kolaps.U vremenu kada se suočavamo sa složenim globalnim izazovima – od inflacije, preko energetskih kriza , migracija i recesija– anarhističke poruke ne nude odgovore. Naprotiv, njihovo insistiranje na negaciji i opstrukciji svega postojećeg vodi nas još dublje u nesigurnost.Zato je važno razlikovati konstruktivnu društvenu kritiku od destruktivnog aktivizma. Reforma sistema je potrebna – ali ona mora doći iznutra, kroz dijalog, zakon i institucije. Sve drugo vodi u haos u kojem najviše gube oni koje anarhisti navodno brane – obični građani.
