Представа је рађена у копродукцији СНП-а и агенције БеоАрт, а инспирисана је приповеткама Иве Андрића.
Ауторка текста и редитељка је Ана Ђорђевић, а главна улога поверена је младој глумици Милици Трифуновић. Поред Милице играју и Ненад Пећинар (Мелентије), Биљана Кескеновић, првакиња сомборског Народног позоришта (Анђа), Душан Матејић из нишког Народног позоришта (Јакша), Милован Филиповић (Лале), Јована Мишковић (Савета) и Милица Грујичић (Јелица).
Сценограф је Борис Максимовић, костимографи су Марина Сремац и Сенка Раносављевић, композитор Драган Максимовић, сценски говор Дијана Маројевић.
Из мноштва ликова Андрићевих прича, редитељка Ђорђевић је, поред Анике, жене ванредне лепоте која је одлучила да се „објави“ и „отвори кућу мушкарцима“, фокус ставила на локалног проту и његовог сина Јакшу, који кроз љубавну везу са „женом отпадницом“ и сам тражи излаз из обрасца живота у који га гурају отац и окружење. „У провинцијалном друштву свака различитост, свако одступање од норме, увек се сматрало озбиљном претњом. Из тог страха од сваког облика посебности је и настао ‘морал’ по којем је добро само оно што је ‘нормално’, што не узнемирава“, истакла је редитељка („Дневник“, 4. септембра 2017).
„…Кризу у Аники и њеним временима не изазивају природне катастрофе широких размера, разорни ратови или егзистенцијална угроженост становништва. Једна личност, само једна личност и то жена, изазива кобну заразу која прети да растури домове, и то додаје целој кризи још једну димензију – завист у односу на толику личну моћ…“ (реч редитељке)