АПАТИН

АПАТИН

Први сусрет са овим градом на северу Војводине започиње у прелепом здању Градске куће, где од г. Немање из ТО Апатин сазнајемо да је 2011. овај градић прославио један миленијум свог постојања. Градску кућу је пројектовао познати Апатинац Ференц Рајхл у стилу еклектицизма са примесом сецесије. Иначе, туристима најпознатије здање овог архитекте свакако је Рајхлова палата у Суботици.

Наиме, први крунисани мађарски краљ Иштван је 1011. године је веспремским опатицама подарио један посед, тачније, речну аду на Дунаву. Од речи опатија, језичким модификацима град добија садашњи назив. У 15. веку ово бива посед деспота Стефана Лазаревића. Након продирања Турака, Апатина дуго нема на карти. Средином 18. века Марија Терезија одлучује да овде насели Немце како би разбила постојећу структуру мађарског становништва које је постицало сталне немире. Тако кметови из околине Улма добијају одређену слободу уколико пристану на пресељење. Дунавом су путовали бродовима који су звали улмске кутије. Дунав је био неуређен за пловидбу, то је протицало уз много напора, уз вучу бродова са копна итд. Тако је никло насеље уз Дунав, који је често мењао свој ток, тако да је данашњи Апатин померен мало даље од реке због честог плављења.

Уз ове досељенике стижу и њихове занатлије: бродоградитељи аласи, тесари, ткачи свиле, пивари, пекари, произвођачи опеке. На етикети Апатинске пиваре стоји година 1756. а њен изглед подсећа на архитектуру немачких градића. На жалост свих нас, иако поседује леп ресторан са терасом, Aпатинска пивара није отворена за пријем туриста. Њоме тренутно управља канадски фонд Molson Coors.

Даље, Први и Други светски рат поново мењају структуру становништва. Апатин бива ослобођен након Батинске битке након чега овде стиже становништво из Лике. И сада у шали кажу да је то највећи лички град након Чикага. Стицајем околности, Апатин је добио једну статуу најпознатијег Личанина Николе Тесле, која је била наручена на друго место.

Недалеко од здања Градске куће, у пешачкој зони је римокатоличка црква Успења Маријиног. У њој се налази јединствена скулптура црне Богородице са Христом од ебоновог дрвета. Црна Мадона привлачи велики број ходочасника са запада. Уз Мадону су људи раније често остављали донације у виду заветне плочице од племенитих метала направљене у облику делова дела тела за које је било потребно излечење. (Овакав обичај постоји и у неким православним храмовима, наишли смо на податак да се те плочице зову вотиви. Видели смо их пред иконом Богородице бођанске).

Поред католичке цркве камени кип Светог тројства и трново дрво високо чак 15 метара (дрво од ког је направљен Христов венац) које су ходочасници донели из Јерусалима у 18. веку. Гром га је погодио у августу 1995. Поново је оживело иако је једно време било мртво и спремно за уклањање.

Светски познати Апатинац је композитор Абрахам Пал чији се клавир и сада налази у апатинској музичкој школи. Каријеру је изградио у филмској музичкој индустрији у Америци где је као Јеврејин побегао од нацизма. Потом је живео у Хамбургу где сада постоји кућа за производњу најбољих клавира „стенвеј”.

Даља шетња пешачком зоном зауставља нас пред кућом племићке породице фон Турски. Очекује се да она засија у будућем периоду те Апатин добије градски музеј.

Једно од већих изненађења у Апатину је да се православна црква налази изван уже градске зоне, на обали Дунава. Храм је посвећен Сабору светих апостола. Грађен је од 1998 до 2002. Камен темељац је донет из Студенице а архитекта храма је био наш чувени др Предраг Ристић (Пеђа Исус) који нас је напустио у августу 2019. оставивши иза себе око 100 нових или реконструисаних архитектонских бисера, од којих чак 14 већ потпуно сравњено у ратовима 90-тих, укључујући њему омиљени храм у Славонском Броду.

Осликавање цркве изнутра је тек недавно завршено а у мозаик брода је уграђен необичан украс облика пропелера брода. Кажу нам Апатинци да је овај храм у српско-византијском стилу први храм који путник угледа кад бродом путује са запада ка истоку (мада нас је један дунавски заљубљеник исправио да прве такве куполе путник види у Сентандреји, тако да овај апатински може да буде први у Србији и православим земљама уопште).

На обали Дунава је и пристан за бродове, као и бродоградилиште, док је са друге стране заштићени резерват Копачки рит. Кажу нам да Апатин има све природне благодети европског Амазона, једино комарци представљају малу непријатност. Нема их преко дана, те смо уживали у рибљој чарди и добром вину, после чега је вожња бродом била и својеврсно дремкање и то симболично на половини тока Дунава између извора и ушћа. Захвални смо агенцији Фламинго травел из Београда на откривању лепота и историје Апатина и Бездана.

Текст и фото: В. Раонић;