Ауторски текст др Александра Раковића за сајт КЦНС на тему „Јаков Милатовић и српско питање“

Аутор: др Александар Раковић, историчар   Фото: УНС

У другом кругу председничких избора у Црној Гори (2. април 2023) Јаков Милатовић је до ногу потукао Мила Ђукановића. Ваљда би требало да је овим окончана србофобија коју је Ђукановић од 1997. устројио као државни пројекат Црне Горе и спроводио је током деценија када је ова државица била његов лични феуд и антидржава Републици Србији и Краљевини Црној Гори.

            Милатовић победу не би остварио без гласова српског народа у Црној Гори. Тиме је заокружен победнички циклус Срба у Црној Гори који је започет 30. августа 2020. а настављен низом победа на локалним изборима током 2021. и 2022. када је Демократска партија социјалиста изгубила власт у скоро свим градовима.

            Иако би било логично очекивати да ће српско питање у Црној Гори бити решавано на праведнији начин, ипак је прерано за оптимизам. Већ постоји негативно искуство са Здравком Кривокапићем јер је 2020. позицију премијера Црне Горе злоупотребио против Демократског фронта који га је добронамерно ставио на прво место листе победничке коалиције „За будућност Црне Горе“.

            С те позиције на листи ове српске коалиције Кривокапић је изабран за председника Владе Црне Горе, а ниједно српско питање није у његово време до краја решено – чак ни црквено. Наиме, иако су у корист Српске православне цркве измењени чланови Закона о слободи вјероисповијести, Кривокапић није хтео да потпише већ усаглашени текст Темељног уговора са Српском православном црквом. Он је чак четири пута слао разноразне друге верзије да збуни Свети архијерејски синод Српске православне цркве.

            Треба имати у виду да је у Кривокапићевој пратњи – када је 27. маја 2021. дошао у Београд да одбије потписивање Темељног уговора с патријархом српским Порфиријем – био и тадашњи министар економског развоја Јаков Милатовић. Иако Милатовићева министарска позиција није имала баш никакве везе с црквеним питањем, његово присуство у Београду очигледно је требало да пружи подршку Кривокапићу.

            Темељни уговор са Српском православном црквом потписао је 3. августа 2022. у име Владе Црне Горе премијер Дритан Абазовић. Притом, Абазовић је рекао патријарху српском Порфирију да ће потписати Темељни уговор чак и ако након тога буде изгласано неповерење његовој влади. За разлику од Кривокапића, Абазовић се показао као особа која држи до речи. Влада Црне Горе је Темељним уговором признала историјски континуитет и правни легитимитет Српској православној цркви у трајању од осамсто година. Абазовићева влада је пала, али Темељни уговор остаје на снази и може се мењати само у случају обостране сагласности потписница.

            Нови контекст, након председничких избора, не може се сагледавати без узимања у обзир чињенице да је Милатовић био Кривокапићев избор за министра у Влади Црне Горе. Баш тада се Милатовић први пут појавио у јавности као потпуни новајлија. Дакле, он такође долази на функционерско место на таласу победе Демократског фронта 30. августа 2020.

            Ако се Милатовић определи да у Кривокапићу тражи узора, постоји бојазан да би у односу према српском питању у Црној Гори, али и према Србији и Републици Српској, могао да буде пуки настављач Кривокапићеве лоше политике која је српским интересима забијала нож у леђа – и када је реч о признању тзв. Косова и када је реч о стигматизовању Срба у оквиру наратива да је у Сребреници почињен геноцид. Таква бојазан већ нам се указује пред очима.

            С тим у вези треба посматрати Милатовићеве прве изјаве након победе на председничким изборима. Наиме, Милатовић је постао светски рекордер у исказивању лојалности Бриселу и Вашингтону преко напада на српску државу. Милатовићу је требало само три до пет дана да призна тзв. Косово, каже да је у Сребреници почињен геноцид и подржи НАТО у који је Црна Гора увучена против воље својих грађана.

            Милатовић је 5. априла 2023. у интервјуу за хрватску Телевизију Нова рекао да је Косово међународно призната земља и да је то ситуација која је завршена што се тиче Црне Горе. Међутим, то што је рекао није тачно. Наиме, тзв. Косово није признато у Уједињеним нацијама, а једнострану сецесију тзв. Косова од Републике Србије не признаје натполовична већина држава у свету.

            У истом интервјуу за ову хрватску телевизију Милатовић је казао да ће његова прва званична посета бити посета Бриселу а потом Љубљани, те да би тек после могао да се одазове позиву Александра Вучића и посети Београд. Милатовић је поручио и како очекује снажну подршку Хрватске и Словеније на путу ка Европској унији. Нагласио је и да ће Црна Гора с њим на челу „постати још кредибилнији партнер“ у НАТО алијанси.

            Даље, Милатовић је у интервјуу за сарајевску Ал Џазиру 7. априла 2023. изјавио да се у Сребреници догодио геноцид, да је међународни суд ту био врло јасан, те да је његова „позиција у том смислу врло јасна, а црногорски парламент је такође донео једну резолуцију када је у питању Сребреница“. И у том интервјуу Милатовић је потврдио да не спори чињеницу да је Косово независна држава, још једном је најавио да ће јачати позицију Црне Горе у НАТО пакту и подвукао је да је Русија извршила агресију на Украјину.

            У разговору за Обзор, недељно издање загребачког Вечерњег листа, Милатовић је 10. априла 2023. рекао како у Црној Гори „нитко није за повратак заједнице са Србијом“. Овај исказ је неистина коју је Милатовић изговорио јер је, према истраживању ЦЕДЕМ-а (2022), око 23,5% грађана Црне Горе за уједињење са Србијом – или у унитарну државу или у федералну државу, и то у време када о тој теми не постоји ни кампања ни дискусија.

            Дакле, новоизабрани председник Црне Горе Јаков Милатовић склон је да преко загребачких и сарајевских медија шаље поруке које стоје насупрот националним интересима српског народа и српске државе. Самим тим, ове Милатовићеве поруке су и против тежњи српског народа у Црној Гори који је за њега и гласао.

            Тек треба да видимо шта значи када Милатовић за београдску опозициону штампу каже да је Србија за Црну Гору „више од економије“ (Недељник, 13. април 2023) и „боље је бити део Отвореног него затвореног Балкана“ (НИН, 20. април 2023). Од речи до дела дуг је пут. Надамо се да није реч о бацању прашине у очи. Уосталом, пријатељски потези (видећемо да ли и братски?) према Србији зависиће тек од наредне власти када је упостави „Европа сад“.

            Ако све ово узмемо у обзир, било би логично да председник Републике Србије Александар Вучић не жури са званичним позивом Милатовићу да посети Србију. У праву је председник Републике Српске Милорад Додик када каже да је Милатовић својом изјавом о „геноциду у Сребреници“ увредио Србе и Републику Српску. Ништа се неће догодити ако би Вучићев позив Милатовићу уследио за годину дана па и више.

            То не значи да би Милатовић био ускраћен за прилику да и раније посети Београд ако би се у главном граду Србије одржао неки регионални сусрет на нивоу председника или председника влада.

            Дакле, Милатовићеви даљи потези биће још јаснији када „Европа сад“ након следећих парламентарних избора (11. јуна 2023) преузме власт у Црној Гори. Уколико „Европа сад“, Демократска Црна Гора, УРА и мањинске странке буду имале натполовичну већину за формирање наредне власти, сасвим је могуће да Демократски фронт не буде позван да на министарском нивоу учествује у будућој влади Црне Горе.

            Изостанком Демократског фронта и представника српског народа наредна влада Црне Горе би најизвесније могла да занемарује српско питање и релативизује српски идентитет Црне Горе. Таква антисрпска политика била би по српство једнако опасна као и србофобија коју је спроводила Демократска партија социјалиста. Наиме, свака релативизација води ка негацији, па би и релативизација српског идентитета Црне Горе водила у негацију Срба као једине историјске нације у Црној Гори.

            Како би разумео шта је српско питање у Црној Гори, Милатовић би требало да има у виду да су Срби створили Црну Гору као националну државу српског народа. Стога Срби у Црној Гори не смеју бити само гласачка машинерија и улични борци, да их употребљава како ко стигне, а после да их се одриче и на њих више не осврће.

            Поред тога, Милатовић би морао да зна да би за решавање српског питања у Црној Гори било важно да српски језик поново буде службени, да се у државну употребу врате историјски српски симболи Краљевине Црне Горе и да се у поредак Српске православне цркве не сме задирати.

            Милатовић и Европа ће имати историјску шансу да поново учине братским односе Црне Горе са Србијом и Републиком Српском. То би била добра прилика да Милатовић у пракси искаже захвалност коју је вербално већ дао Демократском фронту и српском народу за борбу против Мила Ђукановића и његовог сегрегационистичког режима. Срби ће остати и опстати, а НАТО је пролазан.