Геополитички изазови Републици Српској
Аутор: др Александар Раковић, историчар
Република Српска је држава српског народа у Босни и Херцеговини. Идентитет државности Републике Српске истоветан је идентитету државности Републике Србије. И Србија и Српска државни идентитет црпе из државног идентитета Краљевине Србије. Попут Републике Србије, Република Српска има пуно геополитичких изазова који су условљени њеним границама и територијом која подсећа на кифлу, затим положајем у Босни и Херцеговини који чини да Република Српска има изражен меки трбух, а такође и одмеравањем снага међународних фактора на простору бивше Југославије.
Дејтонско-париским мировним споразумом из 1995. којим је завршен Грађански рат у Југославији (1991–1995) призната је Република Српска као државни ентитет у оквиру Босне и Херцеговине на 49% њене територије. Притом је Република Српска била приморана да препусти Федерацији Босне и Херцеговине западне делове Босанске Крајине (који су 1995. страдали у хрватској акцији етничког чишћења „Олујаˮ и хрватско-муслиманским изданцима те злочиначке акције) и делове Српског Сарајева које су Срби напустили у марту 1996.
Затим је 5. марта 1999. одлуком Арбитражног трибунала за спор око међуентитетске границе у области Брчко формиран Дистрикт Брчко чиме је географски мост око Брчког, између Семберије и Босанске Крајине, 2000. изузет из изричите територијалне надлежности Републике Српске која никада није признала ову одлуку. Дистрикт Брчко је данас под заједничком управом Републике Српске и Федерације Босне и Херцеговине. С тим у вези, и надаље треба инсистирати да је Брчко део Републике Српске.
Изузимање Брчког требало је да продуби муслиманско-хрватски клин на ткиву српског народа у Посавини. Ово је био изричитији и опакији пример од наметнутих клинова створених у Дејтону, према којима се територија Федерације Босне и Херцеговине линијом Сански Мост–Кључ–Босански Петровац усеца између Приједора и Мркоњић Града у Републици Српској. С јужне стране Мркоњић Града и Шипова, према Републици Српској усецају се и муслимански простори Јајца и Доњег Вакуфа. На истоветан начин су Тешањ с једне стране и муслиманска Грачаница с друге стране направили клин око Добоја, а Градачац и околина клин према Модричи и даље ка Брчком.
Дакле, ткиво Републике Српске – од Посавине па целом дужином Босанске Крајине према Федерацији Босне и Херцеговине – изрезбарено је углавном муслиманским клиновима. То чини Републику Српску рањивом за одбрану у случају агресије муслиманских снага. Опасност по Републику Српску представљају и насеобине радикалних исламиста које настају у Федерацији Босне и Херцеговине, дуж границе са Републиком Српском. Притом, бивши хрватски председник Стјепан Месић запретио је да би хрватска војска могла да упадне у Брчко ако би Република Српска прогласила независност.
Но, ситуација није наивна ни у источним деловима Републике Српске, где најдужи и најпознатији муслимански клин год Горажда – формиран 1995. у Дејтону – нагриза комуникацијску везу између Подриња и источне Херцеговине у Републици Српској. С тим у вези би посебну опасност могао да представља могући муслиманско-албански клин у формирању с центром у Новом Пазару, који би у неповољном развоју ситуације по Србе, могао да се прошири према Горажду, чиме би се запретило пресецањем везе између Србије и српског Подриња с источном Херцеговином и Црном Гором. Иако овакав негативан расплет није на видику, треба разматрати и најнеповољније расплете, а имати и одговоре који би утицали на противника да одустане од таквих покушаја.
Само на простору источне Херцеговине, граница Републике Српске коректно је повучена и према њој нема претећих клинова. Међутим, за разлику од источних делова Републике Српске у Подрињу – од Бијељине до Вишеграда – који имају сигурно залеђе Републике Србије, источна Херцеговина имала је петнаестак година несигурно залеђе према Црној Гори (2006–2020). Прилике су након пада Ђукановићевог режима (2020) знатно боље и по Србе у Црној Гори и по Србе у Херцеговини.
Сада се не може очекивати црногорско забијање ножа у леђа источној Херцеговини. Да би се с те стране отклонила свака опасност за Републику Српску, нужно је до краја се обрачунати са свим остацима бившег Ђукановићевог режима. Прилике можемо сматрати стабилизованим тек када источна Херцеговина буде имала у Црној Гори сигурно залеђе као што га има Подриње у Републици Србији.
Када је реч о комуникацијама, веома је важно комплетирати мрежу аутопутева и брзих путева који спајају Србе. С тим у вези, од суштинске важности је изградња дела аутопута на линији Добој–Брчко–Бијељина, којим би у потпуности био комплетиран аутопут Београд–Бањалука. Поред ове комуникације која би омогућила да се од Београда до Бањалуке и даље до Приједора стигне без изласка из српских земаља, врло је важно изградити и брзи пут Бијељина–Требиње који, према пројекту, заобилази муслимански део Горажда. Дакле, да се у потпуности заобиђе опаки муслимански клин, а да се уопште не излази из Републике Српске. Такође, изградња дела аутопута Пожега–Подгорица чинила би комплетном брзу комуникацију од Београда до Бара, на чијој обали је 1878. Црна Гора „вјенчана са српским моремˮ. Изградња аеродрома у Требињу такође би суштински зближила Србе.
Уколико би се сва ова решења постигла, могли бисмо да кажемо да смо српским комуникацијама одговорили геополитичким изазовима Републици Српској, макар када је о том пољу реч и у мери којом је то могуће. Било би добро да је само о томе реч, али нажалост није.
Међу геополитичке изазове спада и одговор на одузимање надлежности Републици Српској, јер западна међународна заједница тиме има план да претвори Републику Српску у празну љуштуру. Према тим намерама, Република Српска би изгубила своју суштину и био би отворен пут јавно исказаним ставовима муслиманских фактора у политичком Сарајеву – које оличавају Бакир Изетбеговић и бивши реис-ул-улема Мустафа Церић – да Република Српска прво искључи српско име из свог назива, а потом се у потпуности утопи у унитарну Босну и Херцеговину.
Истоветне погледе као и политичко Сарајево, имала је и Црква у Хрвата. Наиме, након редовног заседања Бискупске конференције Босне и Херцеговине у Сарајеву (27–29. октобар 2005), римокатолички бискупи су 29. октобра 2005. упутили предлог под насловом „Босна и Херцеговина – извор нестабилности и пријетња миру, или будућа чланица Еуропске унијеˮ.
Кардинал Винко Пуљић, врхбосански надбискуп, упознао је јавност да је Бискупска конференција Босне и Херцеговине за овај предлог добила подршку Ватикана. Овим документом Римокатоличке цркве, којим је тражено друштвено-правно преуређење Босне и Херцеговине, предложено је укидање оба ентитета: Републике Српске и Федерације Босне и Херцеговине.
Римокатолички бискупи су сматрали да је Дејтонски споразум (1995), којим је Босна и Херцеговина подељена на два ентитета, „озаконио закон јачегаˮ. Бискупи су подвукли да је одлука о установљењу два ентитета, Републике Српске и Федерације Босне и Херцеговине, била неправедна за Хрвате, који чак „немају ни права мањинеˮ и све их је мање јер се из Хрватске и дијаспоре углавном не враћају кућама у Босни и Херцеговини. Стога их, подвукли су бискупи, у Федерацији Босне и Херцеговине прегласавају Бошњаци, а у Републици Српској већина коју чини српски народ увек доноси одлуке у складу са својим интересима.
Стога су римокатолички бискупи у Босни и Херцеговини предложили укидање оба ентитета и увођење четири регије према географским, економским и мултиетничким критеријумима с центрима у Сарајеву, Бањалуци, Мостару и Тузли. Кардинал Пуљић је касније признао да је инспирацију за унутрашњу прекомпозицију Босне и Херцеговине имао у аустроугарској административној подели окупиране покрајине. Био је и 2014. разочаран што је предлог Бискупске конференције Босне и Херцеговине из октобра 2005. пропао јер га нико није прихватио, па чак ни Хрватска ни лидери босанско-херцеговачких Хрвата.
Због ових опаких намера муслиманске политичке елите с центром у Сарајеву и Цркве у Хрвата, које извесно или подржава или може подржати утицајан део западне међународне заједнице, потребно је наставити с процесом повратка надлежности Републици Српској, које су јој током протеклих деценија одузимали тзв. високи представници (окупациони гувернери) и Уставни суд Босне и Херцеговине. Тај процес привремено је обустављен вољом власти Републике Српске, док се не стишају глобалне прилике настале услед руске специјалне војне операције у Украјини која је почела у фебруару 2022, а трајаће годинама.
Повратак надлежности Републици Српској омогућава да она снажније дочека коначни расплет прилика у Босни и Херцеговини, који ће се указати када се на глобалном геополитичком нивоу успостави баланс између Запада, Русије и Кине. Такав баланс је на видику иако његово остваривање може трајати годинама.
Власти Републике Српске већ су исказале намеру да – ако се наставе притисци политичког Сарајева, тзв. високог представника и западне међународне заједнице – Република Српска иступи из Босне и Херцеговине. С тим у вези, Република Српска би требало да има три варијанте за свој статус, а употреби их у складу с могућностима и геополитичким приликама.
Варијанта А подразумевала би повратак свих надлежности које је Република Српска добила Дејтонско-париским мировним споразумом (1995) када је дефинисана као државни ентитет у оквиру лабаве уније Босне и Херцеговине. Међутим, пошто такав повратак надлежности неће бити могућ, онда би логичан корак било активирање варијанте Б – раздруживање Републике Српске из Босне и Херцеговине, односно стварање самосталне Републике Српске.
Што се тога тиче, самостална Република Српска морала би бити само прелазно решење које би могло трајати привремено, а ако је могуће сасвим кратко. Уколико би геополитичке прилике то дозволиле, у најкраћем могућем року Република Српска би, према варијанти В, требало да се уједини са Републиком Србијом – било да се утопи у садашњи оквир Републике Србије или да уједињеној Србији приступи као федерална јединица. Са становишта народа боље решење би било да се Република Српска безусловно присаједини Републици Србији, као њен интегрални део.
Али, део политичке елите Републике Српске би извесно желео да задржи привилегије које је већ створио, а којих не би желео да се одрекне. Те привилегије остварују се преко државног апарата Републике Српске, посебно владиних и парламентарних органа, као и локалних администрација. Већ сада смо од неких од њих приватно чули да Србија и Српска треба да функционишу као Грчка и Кипар. То је сасвим погрешно.
Република Српска не може и не треба да буде самостална држава – осим сасвим привремено. Она нема ни географске, ни економске, ни безбедносне критеријуме да буде самостална држава. Република Српска зависи од Републике Србије која је гарант безбедности Републике Српске. Доктрина одбране Републике Србије подразумева и одбрану Републике Српске.
Међутим, ако превагне тај део политичке елите у Републици Српској, а не онај који је за безусловно присаједињење Србији, логично је да би та политичка елита морала да направи компромис с народом Републике Српске који би огромном већином био за то да се Српска безусловно уједини са Србијом. Дакле, то би онда било уједињење на федералним основама. Република Српска би задржала своје органе у оквиру заједничке државе са Републиком Србијом.
Поновимо, Србија и Српска су, и једна и друга, према свом идентитету – Србије. Обе Србије треба да буду јединствена Србија. Уосталом, председник Републике Српске Милорад Додик најављује да је „21. век – век српског уједињењаˮ. То у наредним годинама треба да буде носећа порука јавности Републике Србије и Републике Српске. С тим у вези је и логично да Црна Гора такође буде део јединствене српске државе, у складу с Његошевом визијом „све Србије од Дунава до мораˮ (Горски вијенац, Беч 1847, страна 3).
Република Српска је остварени сан српског народа да утврди српску државност западно од Дрине. С тим у вези, тема српског уједињења у 21. веку је и легална и легитимна и нико нема права да нам забрани да мислимо, говоримо и пишемо о бољим решењима за будућност српског и постјугословенског простора.