Аутор: Растислав Стојсављевић, професор геополитике
У ратним вихорима и новим геополитичким прекомпоновањима свака држава гледа да извуче најбоље за себе и свој интерес. Долазак сваког државника који представља једну од светских велесила у Србију представља „мач са две оштрице“. А Француска свакако јесте нуклеарна сила, стална чланица Савета безбедности Уједињених нација са правом вета. Уз Немачку – водећа држава Европске уније.
Шта год јавност у Србији (и шире) мислила о председнику Француске Емануелу Макрону, морамо имати у виду да је он дошао у државну, а не приватну посету Србији. Требало би се присетити његове прошле посете нашој земљи пре пет година, када је положио венац на гроб Милунке Савић и неколико минута причао на српском језику. То су ипак лепи гестови достојни поштовања, иако морамо имати у виду да Француска на Балкану има свој интерес, па су покушаји „омекшавања Срба“ од стране француског председника разумљиви.
Француска има своје интересе на Балканском полуострву и у Југоисточној Европи у последњих неколико векова, још од Наполеона који је држао северни део источне Јадранске обале, преко Милана Обреновића и Петра I Карађорђевића који су се директно наслањали на француску политику и у њој тражили савезника. Савезник нам је била у оба светска рата, са мноштвом замерки или примедби који бисмо могли упутити.
Упркос томе, морамо се сетити једног Франша Д’Епереа, француског генерала који је раме уз раме са српском врховном командом ослобађао Србију 1918. године. Управо због оваквих гестова у Србији је укорењена макар благонаклоност према Франвуској. Љубав је постојала до 1999. године. Престала је злочиначком политиком Жака Ширака и француским учешћем у бомбардовању наше земље. Тада су и спаљене неке од француских војних застава које смо добили по завршетку Првог светског рата.
Слабљењем позиције Немачке у савременој Европи после одласка Ангеле Меркел, у свом другом мандату Макрон се својски труди да се наметне као лидер Европске уније. Излазак Уједињеног краљевства из Европске уније му је такође дао ветар у леђа. Стиче се утисак да Макрон ојачава своју позицију из два разлога. Први је спољнополитички. Цео свет чека исход америчких председничких (и конгресних) избора у новембру. Уколико остане актуелна администрација и Камала Херис постане прва председница у историји САД, Емануел Макрон и Француска могу да се наметну као главни партнер свом прекоокеанском савезнику. Уколико се у Белу кућу врати Доналд Трамп, може се очекивати исти однос према Француској и другим чланицама НАТО савеза као и за време његовог првог мандата: неповерење, притисци и веће наметање ставова. Из тог разлога Макрон мора да ојача своју позицију, пре свега у европским оквирима, како би колико-толико био достојан савезник новој америчкој администрацији.
На унутрашњем плану Макрону такође ситуација није најсјајнија. Иако је добио други мандат као председник, није добио већину на парламентарним изборима и мораће да прави коалицију са странкама либералне политичке оријентације. Поставља се питање и новог премијера са којим ће Макрон морати да сарађује. Како би се побољшала ситуација на унутрашњем плану, француском председнику је потребан успех и склапање добрих послова са другим државама.
Исказивање подршке Србији на њеном путу у Европку унију је уобичајена реторика без много конкретних резултата. Из године и годину стиче се утисак да смо од те Европске уније све даљи и да тапкамо у месту. У економској и ратној кризи у којој се налази Европска унија, можда и није лоша ситуација сачекати мало и видети како се ствари одвијају. Уосталом, трационално лоши односи између Београда и Загреба не уливају наду ни поверење да би Хрватска дала зелено светло уласку Србије у неко догледно време. Тако да се чини да се све изјаве подршке уласку Србије у Европску унију користе у недостатку јаче подршке нашој земљи кроз политичке и економске мере.
Такве подршке у оваквој геополитичкој ситуацији у Европи и свету тешко да може и бити. Рат у Украјини траје већ две и по године, без назнака да ће се ускоро завршити. Тај рат исцрпљује обе стране (Русију и НАТО), које све мање имају разумевања за државе које би желеле да остану по страни или да развијају своје политичке и економске везе са свима. Ћутање Русије о везама Србије са државама политичког Запада не значи нужно да она има пуно разумевање према политици Београда, већ сваки њихов потез или реторика против Србије дали би за право Западу да покажу како је и последња држава у Европи стала против Русије. Отуда су изјаве Марије Захарове против председника Србије Александра Вучића пре више од годину дана заташкане од стране Москве, чак и уз пригодно извињење, иако нема никакве сумње да Захарова говори оно што званични Кремљ мисли.
Све ово можемо повезати са посетама европских званичника Србији. Један од циљева је да се покаже да је Србији место на Западу без конкретних потеза приближавања и да се Москва испровоцира на саопштења или званичне дипломатске ноте које би показале да односи између Београда и Москве и нису баш толико добри. С тиме је повезан и нови гасни аранжман који би Србија требало да договори са Русијом. Постојећи уговор важи до марта идуће године, а преговори су најављени за крај септембра.
Ипак, Москва је реаговала. Званични позив председнику Вучићу за одлазак на састанак БРИКС-а је одговор на посете европских званичника Београду, од којих је последња била посета француског председника. Има још месец и по дана да се види да ли ће Србија послати своје представнике у Казањ, и, ако буде послала, ко ће то бити. Одлазак неког од министара или премијера Владе Србије би био мудар и умерен одговор на позив из Москве.
Колико је упитна потпуна подршка француског председника Србији говоре и изазови које Србија има већ годинама. Терор власти у Приштини се наставља и чини се све да српски народ напусти своја огњишта. Ово је тзв. тихо протеривање: нема колона, трактора и осталих грозних призора којима смо сведочили пре скоро три деценије. Србима се ускраћују основна људска права. Француска о томе ћути, а представља једну од држава које воде преговарачки процес између Београда и Приштине.
Значајна компонента Макронове посете Србији је и куповина француских авиона. Прелиминарни договори су направљени, споразуми потписани. Остаје да се види када ће авиони заиста стићи: не само летелице, већ и комплетна ремонтна логистика. У перспективи већ се са француском разговара и око нуклеарне енергије, чији би Србија такође могла бити купац. Французи имају сопствену технологију коју би могли уносно продати. Оваква врста договора је питање да ли ће се направити до краја Макроновог мандата и свакако зависи од даљег тока рата на истоку Европе.
Уговори који су потписани око продаје француских авиона Србији су јасно и прецизно дефинисани. Тиме Србија улази у један од тзв. „кругова поверења“ где би могла да сарађује око ремонта, куповине и продаје делова ових авиона с осталим државама које су их такође купиле од Француске. Овде се пре свега мисли на Турску. Такође, уговорима је Србија обавезана да знање о технологији неће преносити државама које нису део ових споразума. У геополитичком смислу ово би могло да значи веће приближавање Србије Западу уз још једно ћутање Москве. Србија ту себи гради позицију куповином технологија из свих крајева света. Војне технологије су у претходним годинама стизале и из Пекинга и Москве са сличним уговорима.
Чињеница је да се маневарски простор сужава. Како рат на истоку Европе наставља да траје, чини се да се чека да се види шта ће се десити у новембру на америчким изборима. Даља подршка држава Запада Украјини зависи од тога. Чини се да ситуација може да превагне на обе стране и да ствар може да измакне контроли. У случају да се ратна срећа буде окретала према Москви, Француска ће бити држава која ће све мање имати разумевања за позицију Србије. Иако је потпуно нелогично да се једна држава политички сврста на страну Европске уније и НАТО, иако није њихова чланица, један од аргумената политичког Запада је да ако Србија хоће да постане чланица Европске уније мора да усагласи своју политику са истом. Ту се поставља питање где се завршава реторика а почиње делање. Јер и Србија може да наступи не сасвим искрено према највећим државама Европе као и оне према њој. Не мењати реторику у последњих више од две деценије, али чинити минимално што би прилагођавајући се таквој политици наштетило националне интересе. Зашто би усаглашавали политику са онима који ћуте на страдања Срба на Косову и Метохији? Ма колико притисци били јаки.
Претодних десет година стиче се утисак да Србија игра своју геополитичку игру на ивици провалије – довољно дрска да се супротстави и најјачим силама света али и да попусти када се види да је тај притисак прејак и да би могао имати озбиљне последице по нашу земљу.
Чињеница је да је Србија економски зависна од држава Европске уније. Већина увоза и извоза нам зависи од њих. Поготово је та зависност већа са нарушавањем односа Запада и Русије. Географски положај Србије је такав да је окружена НАТО државама са многим нерешеним питањима. Москва декларативно има разумевања према позицији Београда. Поставља се питање колико је то у пракси. Сам Путинов позив да се дође на састанак БРИКС-а ставља Србију у неугодну позицију према државама Запада. Свакако да би на тај самит требало отићи и показати Западу да своје позиције чувамо. Јер кад може једна Турска, која је чланица НАТО да отворено говори о приступу БРИКС-у, имајући у виду разлике у јачини две државе у сваком смислу, Србија би требало барем на одређеном дипломатском нивоу да буде присутна као посматрач.
После новембра месеца очекује се да ће доћи до расплета по многим питањима и горућим проблемима у свету. У случају победе Камале Херис, Француска ће оберучке усагласити своју политику са САД и чини се да ће Србија бити приморана да прави јаче уступке уколико рат у Украјини не ескалира. Уколико дође до проширења интензитета сукоба, геополитичке последице је немогуће предвидети, већ се једино надати да ће Србију тај ратни вихор мимоићи. У случају победе Трампа, вероватно ће стисак држава Европске уније на Србију мало попустити, Трамп се неће толико бавити Југоисточном Европом, америчка дипломатија ће ићи у правцу покушаја отопљавања односа са Русијом и неке врсте договора. То би Србију требало да радује.
Потпуно је другачија ситуација на Блиском истоку. Трампова администрација ће појачати подршку Израелу и тиме евентуално вршити притисак на Београд да се Вашингтонски споразум испоштује до краја, а то значи пребацивање амбасаде Србије из Тел Авива у Јерусалим. О овим стварима је још једном говорио пре неки дан и Ричард Гренел. Овакав развој ситуације био би јако неповољан за Београд, пре свега због очувања добрих односа са муслиманским државама на Блиском истоку и евентуалне претње вехабијских покрета на Балкану.
Једна од претњи доласком Трампа је притисак на Србију због потписивања бесцаринског трговиснког споразума са Кином. Евентуалним повратком Трампа у Белу кућу очекује се жешћа америчка дипломатска реторика према Кини. А сигурно и неки конкретни потези.
Стиче се утисак да ће се евентуалном променом америчке дипломатије смањити утицај Француске у Европи. У ствари, ниједној европској држави се неће дозволити да има неки већи утицај. Стога Макрон довољно јача своје позиције за случај да САД не добију прву председницу у својој историји. Србија, забринута око својих вишегодишњих проблема, делује као држава на коју Француска може вршити велики утицај. У том случају се поставља питање докле ће Француска, као и остале државе Европске Уније, вршити само притисак на Србију и да ли ће у једном тренутку да покажу разумевање а камоли да подрже Србију и Србе да реше своје проблеме у окружењу. Чини се да ће у овим геополитичким околностима то бити тешко оствариво. Стога, може се закључити да је Макронова посета Србији имала деклеративну форму како би он ојачао своју позицију. Колико ће Србија од тога имати користи, оптимизма је све мање. Макрон други пут међу Србима!