Аутор: Растислав Стојсављевић, професор геополитике
Синтагма „најважнији избори у последњих неколико деценија“ може да звучи као медијски натпис који хоће да привуче већи број читалаца, или да по већ устаљеној пракси доведе до сензационализма и драме како би привукли пажњу.
Међутим, ови избори су заиста најважнији у САД у XXI веку. Неизвесност која их прати и поларизација две странке, супротности које никад нису биле израженије могу се једино поредити са председничком трком из 2000. године када је Џорџ Буш млађи победио Ала Гора.
Мора се имати у виду да уколико председник САД жели да има чврсте полуге власти, мора да има на својој страни Конгрес. Ово законодавно тело састоји се из горњег и доњег дома. Горњи дом је Сенат. Има сто сенатора (из сваке савезне државе по два) и они имају мандат на шест година са могућношћу неограниченог броја избора. Сваке две године истекне мандат трећини сенатора па се бирају нови или настављају стари. Тренутна ситуација у Сенату је да демократе имају већину, 51 према 49 (са тим да су четворица сенатора независни али подржавају демократе). Када се погледају савезне државе у којима се бирају сенатори, јасно је да демократе бране већи број места (23-11), стога ће им бити теже да задрже већину. Реална процена је да ће после ових избора ситуација бити 50-50 или ће републиканци имати већину 51-49. Уколико буде једнак број сенатора на обе стране, нови копредседник при нерешеном гласању даваће свој глас. Он председава овим телом, али нема право гласа уколико једна од страна има већи број гласова.
На овим изборима бирају се и стари/нови чланови доњег дома Конгреса – Представничког дома. Ово тело има 435 чланова са правом гласа и шест чланова без права гласа из америчких организованих неинкорпорисаних (зависних) територија. Савезне државе овде имају број сенатора према броју становника. Ово значи да највише чланова Представничког дома имају савезне државе Калифорнија, Њујорк, Тексас, Пенсилванија, Флорида итд. Мандат сваког члана овог тела је две године са могућношћу неограниченог броја поновних избора. Разлика између избора ових чланова и чланова Сената је у томе што се сенатори бирају на нивоу читавих савезних држава, док се чланови Представничког дома бирају на нивоу тзв. конгресионалних дистрикта. То на пример значи да ће Калифорнија имати оба сенатора из редова Демократске странке, али ће од педесет три члана Представничког дома имати најмање дванаест из редова Републиканске странке јер њих бирају мање урбани дистрикти где је гласачко тело махом републиканско. Обрнута ситуација је у Тексасу. Они имају оба сенатора из редова Републиканске партије, ове изборе се бира један сенатор и предност по анкетама има актуелни сенатор републиканац Тед Круз у односу на изазивача из редова Демократске партије Колина Алреда. Али од тридесет осам чланова Представничког дома који долазе из Тексаса, сигурно ће барем петнаест њих бити из редова „плавих“ јер ће урбани конгресни дистрикти Далас, Остин, Хјустон, Сан Антонио и Корпус Кристи гласати за кандидате Демократске партије.
Значајно је напоменути да се на овим изборима бирају и чланови Сената и чланови Представничког дома сваке савезне државе, један број гувернера, градоначелника, савезних и окружних судија и др. Тако да просечан амерички гласач добије подужи списак имена које треба да заокружи.
Гласачки систем у САД за председника је јединствен у свету и потпуно другачији него код нас. За председника се не гласа непосредно и први човек Америке се не постаје већим укупним бројем гласова (тзв. popular vote). Чак се и десило пет пута у америчкој историји да је председнички кандидат имао већи број укупних гласова од свог противкандидата, а да је изгубио изборе. То се десило Хилари Клинтон 2016. године, Алу Гору 2000. године и три пута у XIX веку. Зашто се ово дешава? У САД постоји једно тело које се зове електорски колеџ који садржи 538 чланова. Чланови, тј. електори су распоређени по савезним државама. Свака држава има одређени број електора према броју становника. Најмањи број који може да има нека савезна држава је три (без обзира на број становника). Амерички главни град Вашингтон има три електора иако није савезна држава. Председнички избори не одржавају се у америчким зависним територијама (Порторику, Девичанским острвима, Америчкој Самои, Маршалским острвима, Северним Маријанским острвима и Гуаму). Председнички кандидат мора да освоји просту већину електора (270) да би добио председничке изборе, тј. да буде сигуран да ће већина чланова Електорског колеџа гласати за њега почетком децембра. У свакој савезној држави иде гласање по принципу да победник односи све (winner takes all). Довољно је да један председнички кандидат освоји макар и један глас више и има релативну већину и у том случају он узима све електора из те савезне државе. Изузетак је Џорџија где кандидат мора имати апсолутну већину, дакле преко 50% гласова. Дешава се да се то не деси, као на изборима 2020. године јер има више кандидата на које се не обраћа пажњу али и они узму који проценат гласача, па се тада у тој савезној држави одржава други круг избора где учествују само два кандидата која су узела највећи број гласова.
За већину држава се сад већ зна како ће гласати. Неке савезне државе већ годинама и деценијама гласају за Републиканску странку (црвене државе), а неке за Демократску странку (плаве државе). Државе Североистока САД су махом плаве, тзв. плави зид (blue wall), док су државе Америчког југа махом црвене, тзв. републиканска тврђава (republican stronghold). Постоје државе које су тзв. колебљиве (swing states или battleground states) и оне гласају за обе стране у зависности од избора. Из тог разлога се председничка кампања фокусира на државе где тзв. неодлучни гласачи не гласају аутоматски за кандидата странке чији су регистровани гласачи већ могу и за неког другог кандидата. На овим изборима се издвојило седам неодлучних држава: Пенсилванија, Мичиген, Висконсин, Северна Каролина, Џорџија, Невада и Аризона. Чини се да је Пенсилванија кључна држава (key state) јер носи највећи број електора и у већини случајева је управо гласала за кандидата који је касније изабран за председника.
У кампањама оба кандидата доминирају углавном домаће теме. Републиканци и конзервативни медији замерају Бајденовој администрацији и председничком кандидату Демократске странке Камали Херис која је и актуелна потпредседница да не показују довољно подршку Израелу у рату против Хамаса и Хезболаха. Украјину ретко ко помиње, једино је у ранијој кампањи кандидат Републиканске партије Доналд Трамп говорио да може завршити рат у Украјини за неколико дана, што није реално.
Домаће теме које преовладавају у кампањама су питање инфлације, цене намирница, трошкова живота, горива и стамбена питања. Ставови оба кандидата се разликују по питању илегалних миграната. Херисова заснива кампању на либералнијем приступу према мигрантима који највише долазе из Мексика и других држава Латинске Америке, док Трамп базира кампању на строжијој примени закона, контроли и депортацији миграната из САД. Питање абортуса се мање помиње него прошле године, али је евидентно да ће Херисова да се залаже да се на федералном нивоу донесе закон да се абортус легализује, док Трамп сматра да би то требало оставити на одлучивање свакој савезној држави, каква је и сада ситуација.
Уколико победи на изборима, Трамп ће бити други председник у историји САД и први републиканац који је имао два раздвојена председничка мандата. Једини у историји је те мандате имао демократа Гровер Кливленд (први мандат: 1884–1888. и други мандат 1892–1896).
Ови амерички избори могу у највећој мери утицати на светску геополитику. Чини се да сви конфликти, сукоби и неспоразуми чекају да виде ко ће бити нови становник Беле куће. Демократска администрација перципира Русију као главног геополитичког противника па се може очекивати да уколико Херисова постане прва председница у историји САД да ће се наставити политика Бајденове администрације у безрезервној подршци Украјини и борба на свим фронтовима против Москве. Очекује се да ће Херисова подржати нове наметнуте родне идеологије и ојачати лево-либералне струје, радикалне феминистичке покрете итд.
Повратак Трампа у Белу кућу допринео би барем мало смиривању сукоба у Украјини, могући договор са Путином и притисак на америчке савезнике у НАТО у Европи на већа финансијска издвајања за војску. Трамп ће додатно ојачати АУКУС, војни савез са Уједињеним краљевством и Аустралијом јер ће његова администрација истакнути Кину као главног геополитичког противника. Уколико победи, за време његовог другог мандата може се очекивати да САД додатно ојача везе са Тајваном, сагради војне базе у Вијетнаму и пренесе тежиште сукоба на Пацифик. Победа Трампа би нанела ударац тзв. „дубокој држави“, тј. финансијским и медијским моћницима у САД или како их Трамп назива „мочвари“. Трампове присталице се надају да ће нови председник исушити ту тзв. мочвару, вратити САД себи, појачати изолационистички приступ и решити нагомилане проблеме који су настали за време актуелне америчке администрације.
Уколико се погледа наш регион, јасно је да неће бити већих промена у америчкој спољњој политици ко год победио на изборима. Трампова администрација је имала за нијансу прагматичнији приступ према Косову и Метохији кроз личност Ричарда Гренела. Питање је да ли ће Гренел имати неку улогу у новој администрацији уколико Трамп победи. Уколико Херисова настави администацију Џозефа Бајдена могу се очекивати већи притисци по питању Косова и Метохије на Србију, али и прагматичнији приступ према односима Србије са Кином. Трампова администрација ће имати много мање разумевања по питању добрих односа Србије и Кине. Не очекује се да ће било која страна имати веће разумевање према Републици Српској и подршка званичном Сарајеву ће се несметано наставити. С друге стране Трамповој администрацији одговарају да државе Европске уније буду што слабије, финансијски и политички, па се може очекивати да амерички преговарачи буду више укључени у дијалог у Босни и Херцеговини и на Косову и Метохији. Херисова администација би то препуштала као и до сада Немачкој и Француској јер им је потребна њихова подршка у рату у Украјини.
Једним делом због америчких избора погоршана је ситуација на Блиском истоку. Нема сумње да би лидер Израела Бењамин Нетањаху у Белој кући од јануара волео да види Трампа и умногоме и провоцира сукоб са Хамасом и Хезболахом како би искористио суздржаност актуелне америчке администрације чији је Херисова део како би показао америчким гласачима да их САД не подржава довољно. Херисова је овде у проблему јер знатан део америчког муслиманског гласачког тела живи у Мичигену, у околини Детроита. Мичиген је једна од неодлучних држава и ако један део америчких муслиманских гласова буде апстинирао, то повећава шансе Трампу да добије све електоре у тој савезној држави. Стога је за очекивати да ће америчка подршка Израелу да се повећава после петог новембра који год буде исход гласања. Позитивна ситуација за Херисову би била уколико се тај сукоб не би додатно проширио и распламсао до првог уторка у новембру. Таква ситуација је тренутно потпуно непредвидива.
Зашто први уторак у новембру? Наиме, тада је последњи дан за гласање на изборима у САД. Тзв. рано гласање кренуло је пре неколико дана у већини савезних држава. Грађани могу гласати путем поште или физичким одласком на бирачка места. Уторак је дан када се гласа и на тзв. међуизборима (mid-term) када се у парној години у новембру између двоје председничких избора бира само трећина Сената и цео Представнички дом. Уторак је дан за гласање и на тзв. унутарстраначким изборима (прајмарисима), када странке бирају који ће кандидат у оквиру њихових редова трчати трку за председника.
Уторак је у XIX веку био пијачни дан на америчком Средњем Западу. Фармери су тада силазили са својих фарми у урбаније центре да продају и купе производе, а потом се враћали на своје фарме. На пијачни дан се искоришћавала прилика да се гласа, за разлику од избора у Европи када се гласа викедном, углавном недељом. У САД не постоји тзв. „изборна тишина“. Кандидати имају кампању и на сам последњи дан за гласање.
Америчке изборе и њихов исход одлучиће они чији гласачи изађу на гласање у већем броју. Да ли демократски гласачи у урбанијим центрима, афроамериканци и хиспаноамериканци или републикански гласачи белци у мање урбаним центрима, тј. у метрополитанским подручјима око градова.
Тензије могу настати уколико једна од две противничке стране не призна резултате избора или уколико се докаже да је један део гласача имао право гласа, а да нису држављани САД. Овакви тонови и оптужбе се тренутно чују у Вирџинији и Аризони и тичу се давања права хиспаноамериканцима који нису држављани да гласају за, претпоставља се, Камалу Херис. Ово је проблем у Аризони јер је колебљива држава, а Вирџинија може бити потенцијално изненађење, као што је била Џорџија 2020. године.
Свака врста тензије и сукоба у време бројања гласова може бити окидач да у другим деловима света порасту сукоби јер би се покушала искористити прилика док су САД заузете проблемима у „свом дворишту“.
Нема сумње да ће се резултати избора проширити на читав свет. Која идеологија буде победила у САД на овим изборима, имаће додатну снагу. Остаје да се види да ли ће победити конзервативна, традиционална и породична Америка коју заступа Доналд Трамп или жабокречина која се огледа у његовој противкандидаткињи.