Upravo okončana poseta novoizbranog predsednika Crne Gore Jakova Milatovića Srbiji nadilazi uobičajene domete diplomatskih postignuća i rezultata. Dabome, ovde po sredi nije bio hod utabanim stazama, već se krenulo iz ozbiljnog minusa i sa nizom opterećujućih faktora za koje nisu ni krivi ni odgovorni ni Milatović ni Vučić. Bez obzira na niz nerealnih očekivanja koje imaju delovi javnog spektra kako u Srbiji tako i u Crnoj Gori, treba realno sagledati političku realnost i odati predsednicima dveju država priznanje za, na prvi pogled možda male, ali izuzetno važne iskorake koje su načinili. Najpre, nakon godina zategnutih odnosa, proterivanja ambasadora Srbije iz Crne Gore, ugrožavanja egzistencije SPC u Crnoj Gori… imamo konačno posetu Beogradu predsednika Crne Gore koja počinje i završava se u krajnje prijateljskoj atmosferi i iz čijeg se tona i ukupnog ambijenta iščitava da je reč o susretu predsednika dve države koje su mnogo više od suseda i trgovinskih partnera. Crna Gora i Srbija prepletene su savezništvima, krvnim i dinastičkim vezama, istorijom, tradicijom, kulturom, jezikom, verom… Njegošem, Pekićem, Kišom, Đokovićem… i duh i ton susreta dvojice predsednika u velikoj meri podsetio je na ove, neumitne fakte. Naravno da niko nije mogao da očekuje da Milatović pozove na povlačenje priznanja tzv. Kosova jer da je tako govorio centri moći bi se postarali da nikad ni ne postane predsednik. Ono što od njega očekuje 60% građana koji su glasali za njega u drugom krugu predsedničkih izbora, a i veliki broj onih koji su glasali za druge opcije ili nisu izašli na izbore, jeste revitalizacija i radikalno poboljšanje odnosa sa Srbijom. Milatoviću treba odati priznanje da se u ovoj fazi odgovorno odnosi prema svojim biračima i prema sopstvenim predizbornim obećanjima. Nakon Brisela, usledila je poseta Beogradu i to je za pohvalu. Polaganje venca na Avali u znak sećanja na zajedničke borbe Srbije i Crne Gore kroz istoriju, takođe je gest vredan pažnje. Poziv Stoltenbergu da se tokom posete Crnoj Gori pokloni i nevino stradalima u Murinu je hrabar i državnički potez. Konsenzus dvojice predsednika da valja hitno razmeniti ambasadore minimum je od koga se mora početi, jer je apsurdno i nenormalno da dve stare saveznice nemaju ambasadore. Vučić, oprhvan golemim problemima na Kosovu i Metohiji, uspeo je da stavi potpuni politički fokus na Milatovićevu posetu i da na svaki način stavi do znanja da Srbija istinski poštuje i uvažava Crnu Goru kao i novog predsednika koji srpskom faktoru u Crnoj Gori, a i Srbiji pristupa umnogome drugačije od prethodnika. Takođe, umeo je efikasno da odgovori na pitanja čija je suština večita zamena teza.
Na posletku, buka i bes oko Svetozara Marovića najpre odražava frustracije onih u obe zemlje kojima se ne dopada obostrano približavanje. Jer, zamislite koliko graje oko Marovića, a niko se ne pita šta je sa Marovićevim šefom? Pa ako Marovićev šef uživa u svim blagodetima polupenzionerskog života u svojoj državi, zašto Marović ne bi imao svoje mesto pod Suncem u turobnom izbeglištvu!
Related
