Severni Banat. Prašnjavi, zemljani drum u podnožju nasipa, vodi do nje. Poneki je znaju kao Stara Tisa, poneki kao Batka (mađ. Bátka), a mnogi nisu ni čuli za nju…
Nije ni čudo, to je samo deo starog korita vojvođanske lepotice, reke Tise, koji se pravljenjem veštačkog nasipa, iliti po vojvođanskom – dolme, negde između Padeja i Ostojićeva, izmenio. Ostao je stari tok sa vodom, ribom, šumom…
Da li je to stvarno samo deo starog toka reke Tise, ili ima još nečeg u celoj toj priči, o tome ću drugom prilikom…
Upoznao sam je sa nekih svojih desetak godina, kada sam sa roditeljima išao kod Miloša, na salaš… Kuća, ona stara, vojvođanska, sa velikim basamkom, isto tolikim gongom, i soklom, čini mi se, crvene boje. Okolo svuda zelenilo. Trava, živina koja se šepurila svuda okolo, i naravno, đeram.
U blizini je bila i Mrtva Tisa. Tada je za dva Miloševa sina i mene to bila prašuma, sa drvima visokim do samog neba, puna šiblja, kroz koje smo se opet rado provlačili, ne bi li stigli konačno do vode i zabacili pecaljke, napravljene od mladog jasena i sa guščijim perom kao plovkom. Tu sam ulovio i prvu ribu. Takvu sam Batku zapamtio.
Ostala je ona tu, u margini sećanja, ali od tada je više nisam posećivao…
Sad skoro, predložio mi kum Mića, pošto sam lud za fotografijom i prirodom, da će me odvesti na jedno mesto, gde se čuje samo šum vetra, koji se češlja kroz predele trske, nepokošene trave… Hoće u Batku.
Skoro zaboravljena, evo prilike da je ponovo posetim, posle dobrih tridesetak godina. Opet onaj prašnjavi drum, u podnožju dolme. Sa leve strane Tisa, a sa desne, vojvođanska plodna polja.
Naravno, odužio se put zbog pogleda na Padej, na plodna zemljišta išarana prolećnim bojama tek izniklih žitarica. Posle nekih 6 kilometara ( nisam se setio da merim razdaljinu) ostavili smo dolmu iza nas i polako, što zbog lošeg puta, a najviše da ne bismo uznemirivali stanovnike ovih prostora, krenusmo prema staroj dolmi. Nešto puta pored njiva, pa onda kratak uspon i krivina, i gore smo.
Evo me opet posle toliko vremena… Dolma, najviši vidikovac ovog dela Banata, pruža mogućnost pogleda od 360 stepeni. Plodna ravnica, ševar, voda… Gde je ona prašuma nestala? Nema je više.
Po koje mlado stablo, pred kojim su još godine rasta do onog nebeskog drveta… Šiblje je tu, i trska među kojom se šepure čaplje one sive i bele. Tu su još patke, fazani… Pravo društvo, zar ne? Mogu se videti ovde sokolovi, labudovi, srndaći, pa čak i lisice i divlje svinje. Sva vojvođanska fauna na jednom mestu, fali još samo velika droplja.
A salaš? Nema ga više, kao ni đerma. Ostao je samo deo basamka, beton, koji samo podseća na stepenice. Do pre par godina tu je negde bila jedna velika topola koja je bila upisana na vojnim topografskim kartama. O tome kolikog je obima bila svedoči to da je čovek mogao da prođe kroz nju. Kroz sredinu topole je bila velika rupa nastala od silnih udara gromova. Na kraju, zbog toga je topola i pala sama od sebe pre nekoliko godina.
Ostala je priroda, ona koja i dalje mami svojom lepotom, jedan mali, ali vredan kutak u severnom Banatu, koji se lako može naći. Kutak koji i dalje nudi mir i tišinu, prirodu kakva se retko gde može pronaći u današnje vreme, a da nije zaštićena. Posetite je i uživajte u zalasku sunca i u jednom drugom svetu, koji se tek tada budi.
Čovek mora da ima mesto koje je samo njegovo. Kad negde odlazi, da ima gde da se vrati. I „u tome je sve: vraćati se. S jedne tačke na zemlji čeznuti, polaziti i ponovo stizati. Bez te tačke za koju si vezan, ne bi voleo ni nju ni drugi svet. Ne bi imao odakle da pođeš, jer ne bi bio nigde. A nisi nigde ako imaš samo nju. Jer tada ne misliš o njoj, ne čezneš, ne voliš. A to nije dobro. Treba da misliš, da čezneš, da voliš. Onda spremi se na put“.
Za Vojvođanske vesti: Predrag Božin, fotograf i autor bloga Iz mog ugla
27. novembar 2024.