БЕЛИ ЧИН – МЕСТО САВРШЕНЕ ДОМАЋЕ ХРАНЕ

БЕЛИ ЧИН – МЕСТО САВРШЕНЕ ДОМАЋЕ ХРАНЕ

Прочуло се у планинарским круговима да су планинари стекли нови дом под фрушким падинама – ресторан „Бели чин”. То је иначе термин по ком и сам Беочин носи име, одн. по униформи са елипсастим чиновима које су носили лекари-монаси. Замишљали смо ресторан на обали Дунава, али је заправо на путу ка Манастиру Беочин, и то након што се прође (код инфлуенсера популаран) Шпицеров дворац и окретница аутобуса. У октобру 2020. ће бити десет година постојања овог ресторана.

Покренуо га је Владан Томић на породичном имању када је завршио своју спортску каријеру. Играо је ватерполо од „Војводине”, „Звезде” и „Бечеја” до Холандије и четири прволигашка клуба у Немачкој. Након тога је овде потражио свој мир и покренуо ресторан. Од баште за поврће настала је башта за госте. Додуше, уз ред столова хладовину праве привезани струкови пуни плодова парадајза. Семе потиче ту из села, старо је 30 година и оживљава га сваког пролећа, те добија плодове тешке од 600 гр до килограм. Уз лепо двориште, ресторан има салу из три дела опремљену у етно стилу, уз додатак спортских реквизита и слика. Ту је и једна хармоника која има своју причу.

У ресторану кува баш власник. Ради то срцем и душом, користећи школовање, искуство из иностранства и искуство своје мајке и других врсних домаћица. Кување је учио у Новом Саду, уз данас познату генерацију кувара коју је извео Тома Мутавџић, некадашњи Титов кувар. Признаје да је припрема намирница велики део посла, у томе му помаже једна помоћница. Овај део организовања научио је у иностранству. Није му тешко да устане у 5 изјутра и обиђе све новосадске пијаце и беочинске сељаке не би ли набавио све штo је потребно. Каже, овај ресторан је тек пета сеоска „кафана” у овом месту и жеља му је да опстане.

Најчешћи гости ресторана „Бели чин” су породице. Доста долазе посетиоци из Београда, нарочито ове године када се због епидемије мање путује у иностранство. Планинарске акције у овом делу Фрушке горе завршавају се овде на укусном ручку или пићу. Дођу понекад и странци, било је и амбасадора. Такође, ходочасници који долазе у манастир редовно свраћају јер је ресторан на 700–800 метара од храма. Због тога средом и петком Владан припрема бар по једно посно јело.

Уз укусна јела, наравно, иду и проверена локална вина. Одушевио нас је козји сир који је одлежао у црном вину, а припрема га произвођач у оближњем селу. Настоји да понуда буде баш локална, домаћа и аутентична, риба, јагњећи, јарећи и телећи сач као и печење. Буде ту и роштиља кад су организована славља, али роштиљ му није најважнији део понуде јер је пре свега тешко набавити квалитетну и свежу сировину. Не изостаје ни доручак уз свеже пите и остало. Увече а нарочито викендом, ресторан се затвара јер нема потребе за радом до касно у ноћ.

Праве се овде и домаћи ликери и вишњевача, сокови од зове, нане, вишње, боровнице, као и слатко од боровница и купина, пекмез од шљива и кајсија, ајвар и пинђур. Сем што се могу поручити у ресторану, ове домаће чаролије се могу купити и понети. Каже власник, најважније је да гост оде задовољан, то је угоститељу награда као извођачу аплауз у позоришту. Кад гост однесе добар глас и дође поново, то је за поштовање.

Нуди „Бели чин” и смештај до 8 особа, тако да гости могу да прошетају, спавају, једу, одморе се и „ресетују” у природи Фрушке горе. Снаге и воље има за проширење, тако да једног дана можда буде и додатних вајата за смештај. Поседује паркинг за аутомобиле али и за аутобус. Што се природе тиче, каже Томић да је Срем можда мало запостављен по слави, али да сремски пејзажи ни мало не заостају нпр. за француским или тосканским. Наравно, и сам љубитељ природе, истиче да су планинари увек добродошли, те да имају направљено место за чишћење обуће као и место да налепе планинарске налепнице својих друштава.

Да подсетимо и то да Беочин има лепу пешчану плажу на Дунаву удаљену свега 17 км од Новог Сада, а да се у Манастиру Беочин налази чудотворна икона Пресвете Богородице којој се верници моле али и враћају да захвале. Много разлога да се дође.

 

Текст и фото: В. Раонић;