Аутор: проф. др Борис Стојковски
У Србији је и ове године 21. октобар обележен као Дан сећања на српске жртве у Другом светском рату. Овај до сада најтрагичнији сукоб у светској историји, од савременика прозван Тоталним ратом, заиста се на најстрашнији начин рефлектовао и на судбину Срба. Нећемо улазити овом приликом у детаље, али довољно је поменути само неколико чињеница. Прва чињеница је ужасни геноцид у Независној Држави Хрватској, где су до данас неутврђене хиљаде и хиљаде Срба, али и Јевреја и Рома на најсуровији начин поубијане од стране усташког режима. Срби су у овом рату претрпели стравична злодела и од бугарског окупатора, те албанских сарадника нацизма и у Бачкој од мађарских окупационих власти. На крају и грађански рат који је беснео Србијом (али и не само њом) током Другог светског рата додатно је закомпликовао и онако тешку ситуацију од априла 1941. године.
Али, упркос свему овоме, 21. октобар има заиста посебну симболику и он се, не без ваљаног разлога, обележава као Дан сећања на српске жртве у Другом светском рату. Наиме, немачки нацистички окупатор тада је стрељао преко 3000 Крагујевчана, међу којима и скоро 300 ђака Прве крагујевачке гимназије. Нацисти, од раније већ на злом гласу познати у Европи по својим масовним злочинима, у окупираној Србији су увели правило одмазде „стотину људи за једног убијеног Немца и 50 за једног рањеног“. Једна уистину непотребна заједничка акција Југословенске војске у отаџбини и партизана, која није донела никакве помаке на терену у јесен 1941. године, довела је до ове стравичне одмазде. Немци су без милости одводили људе свих узраста, укључујући и децу и недужне ђаке Гимназије. Њихово стрељање у Шумарицама постало је симбол нацистичких злочина у Србији. То се посебно односи на ђаке, чија је судбина нарочито урезана у културу сећања и колективну меморију Срба.
Подсетићемо се сви овом приликом Крваве бајке Десанке Максимовић и мученичке смрти чете ђака. О овом догађају је снимљен и филм, а у обележавање годишњице ове трагедије укључени су и сам државни врх и наравно Српска православна црква. Због тога овај датум има заиста јако велику симболику, а неретко се и однос према Немцима и Немачкој мери овим догађајем и другим злочинима које су нацисти учинили у Другом светском рату, директно или индиректно преко својих савезника, првенствено усташа, Бугара, мађарских окупационих власти и балиста.
Оваква питања и њихова савремена перцепција и рецепција увек су посебно осетљива и треба увек бираним речима, крајње опрезно и озбиљно аргументовано о томе говорити. Стога на почетку даљих разматрања ваља бити сасвим поштен. Немачка је у деценијама након Другог светског рата спровела процес који су сами назвали денацификацијом. Поменућемо само суђења бројним ратним злочинцима, наравно и врло јасно одређење према Холокаусту, као и свим другим нацистичким злочинима и логорима. Када је у питању Крагујевац, представници немачке и аустријске амбасаде и овог 21. октобра, као и годинама раније, полагали су венце а из уста немачких званичника се неретко чује да се и даље сраме због нацизма и свега што је та идеологија проузроковала, наравно укључујући и стрељања у Крагујевцу. О личности Вилија Бранта и његовим потезима покајања овом приликом нећемо детаљисати, али је то свакако нешто чега се такође треба сетити.
Управо због свега реченог, немогуће је не запитати се откуд онда Немачка од 90-их година наовамо има озбиљна скретања ка беспућима сопственог колективног сећања. Неколико ствари прво падају на памет свакоме ко размишља о комплексним односима са Немачком у ХХ веку и у ове прве две декаде ХХI столећа. Најпре, ту је од почетка 90-их отворена подршка Хрватској, најпре у намери њене нелегалне и нелегитимне сецесије од Социјалистичке Федеративне Републике Југославије, а потом и у прећутном подржавању свих (нових) злочина над Србима. Од протеривања Срба са посла, протеривања Срба из Крајине, „Бљеска“ и нарочито „Олује“. Осим тога, Хрватска не само да није раскрстила са усташким наслеђем, већ је оно свеприсутно. Поздрав „За дом спремни“, црне одоре и један у најмању руку амбивалентан однос према усташтву награђени су уласком Хрватске у Европску унију, еврозону и Шенген.
Потом, вероватно најеклатантнији пример где је Немачка прекршила буквално све своје темеље на којима почива од пада нацизма јесте агресија НАТО на Савезну Републику Југославију 1999. године. Да, Немачка, предвођена коалицијом социјалдемократа и зелених, дакле странака леве и наводно пацифистичке оријентације, по први пут након 1945. године директно је напала другу земљу. И све последице нелегалне злочиначке НАТО агресије су такође подржаване до најновијих дана. Оправдање овог највећег злочина у Европи, након баш нацистичких, не мањка чак ни амбасадорки ове земље у Србији. И ту видимо још једну контрадикторност: земља која је заиста чврсто подвукла црту и од школског система надаље се обрачунала са нацизмом и ликом и делом Адолфа Хитлера, крајем ХХ века и у најновије време стаје на страну зликоваца и терориста.
Немачка од почетка пружа неподељену подршку косовско-метохијским Албанцима у њиховим сецесионистичким и терористичким намерама. Бројне су претпоставке о блискости режима Аљбина Куртија са Немачком и низ тих теорија неретко можемо да чујемо у јавности. Чињеница је да је Немачка велика подршка намерама да се на тлу јужне српске покрајине створи лажна држава, а ни економски моменат није занемарљив. На Косову и Метохији велики је број немачких компанија које раде и свакако имају озбиљне пословне интересе. Но, паралела са СС дивизијом Скендербег, њеним злочинима над Србима у Другом светском рату и албанским злоделима од 1998. године до данас исувише је јака и очигледна да би била пренебрегнута. Стога од 2008. године немачка подршка свим настојањима привремених власти из Приштине да фалсификују државност, историју и да спроводе огољени терор над Србима на Косову и Метохије не изненађује, иако позива на низ питања и размишљања.
Пре неколико месеци сведочили смо наставку пропадања међународног права. У Генералној скупштини Уједињених нација усвојена је, иако супротно свим досадашњим протоколима и пракси, резолуција најсрамније садржине у историји ове светске кровне организације. Уједињене нације које су доносиле низ резолуција о кршењу људских права, злочинима и многим другим веома тешким темама, сада су донеле резолуцију о нечему што се није ни догодило, посебно не у размери у којој се наводи у том срамотном документу. У питању је добро позната резолуција о тзв. геноциду у Сребреници, догађају који се ем није десио, ем је много тога око трагичних збивања јула 1995. године у овом граду и околини и даље нејасно. Но, неким земљама ни то није сметало да пруже подршку и да се и УН упишу у листу бешчашћа и кршења сопствених принципа. А међу коспонзорима резолуције и Немачка.
Видимо дакле на делу један невероватан коперникански обрт. Држава која је одговорна за избијање Првог и Другог светског рата, која је добрано у оба рата окрвавила руке управо над Србима, како директно, тако и индиректно преко својих савезника (од којих су многи то и данас) одлучује да Србе прогласи геноцидним народом. Такву горљиву подршку од Немачке заиста нико није могао да наслути. Не због политике – ставови званичног Берлина су јасни, и једна тако моћна и велика сила каква је Немачка сигурно неће мењати олако и брзо своју политику. Макар умеренији тон при оваквим осетљивим темама можда је било оправдано очекивати од Немачке због њене историје. Ако ништа друго, оно због спомена на побијену невину децу, гимназијалце из Крагујевца.
Свакако да је одговор на све ово до сада написано врло јасан. У питању су политички интереси, ништа више од тога. Једна тако велика економска и политичка сила кроз историју имала је политичке и геополитичке интересе којима се руководила и пре много векова. Сусрет Стефана Немање и Фридриха Барбаросе у Нишу 1189. године такође је плод оновремених интереса, иако је то једно свакако много лепше сведочанство српско-немачких односа него све што се догађало током ХХ века и чему сведочимо и данас. И Србија наравно има свој велики, поглавито економски интерес да одржава колико год је могуће коректне, ако не и блиске и добре, везе са Немачком. Али немогуће је не запитати се како једна држава која је на себе преузела чак и жиг колективне кривице сада исто то намеће другом народу. Свакако да би неко могао да се добро досети и укаже на прање сопствене биографије и савести. Да ли је умесно и упутно помислити да можда заиста на тај начин Немачка жели са себе да скине стигму јединог геноцидног народа и државе, и да тај наслов додели и Србима? И то оне Србима који су од Немаца и њихових савезника убијани у Првом светском рату по Мачви, Западној и Југоисточној Србији, већ истом оном народу из ког потекоше крагујевачки гимназијалци, јасеновачке жртве, те сви они побијени од СС дивизија Ханџар, Скендербег или у злогласној Новосадској рацији. Истом оном народу који је протеран са својих вековних огњишта са територије данашње Хрватске, и даље у најмању руку ненаклоњене српском народу, државе која је најтешњи сарадник Немачке у ХХ веку и данас и којој се све прашта.
Сигурно је и сада, а биће изузетно тешко и у будућности објаснити просечном грађанину Србије како је ово све могуће. Покушај рационалног сагледавања политичке стварности нас заиста упућује на чињеницу да су се кроз историју небројено пута догађали болни компромиси. Уосталом, сваки политички компромис по правилу је тежак и то је тако одвајкада. Но, оно што се у најмању руку може ипак очекивати јесте поштовање и разумевање, које је такође важан темељ у међународној политици чак и када су стране несразмерне и неупоредиве по свом утицају, моћи, снази и важности или значају у светским оквирима. Пијетет према недужним жртвама је ван сваке сумње важан, али је још битније не подржавати оне који би све то врло радо поновили са потомцима оних над којима су злодела чињена. Политички интереси се мењају, геополитички односи у свету су подложни променама такође, али сви велики народи памте своју историју и уче из ње. Поштовање сопствених жртава, за шта свакако Јевреји морају бити узор од кога треба учити, те чување националног поноса нису нешто са чим се може играти.