У најновијој епизоди емисије „Београдске приче“ која се емитује на Српској телевизији, гост Владимира Добросављевића био је социолог и директор Културног центра Бојан Панаотовић. Добросављевић је Панаотовића најавио као одличног познаваоца политичких процеса, нарочито у Црној Гори – и који је готово у проценат предвидео резултат другог круга председничких избора, и као директора установе где је већ изградио култни статус организацијом трибинског програма.
На питање о импресијама поводом исхода избора који су прошле недеље одржани у Црној Гори, Панаотовић је изјавио како коначница читавог процеса подсећа на олакшање након положеног тешког испита за који се улаже много труда и пролива много зноја, али да је напкон у Црну Гору стигла слобода. Он напомиње како је реч о земљи која је изузетно важна, о чему сведочи велики број тзв. breakingnews које се појављују у ударним терминима на бројним каналима и порталима, као и то да се о овој геополитички значајној земљи говори у САД и Европској унији. Избори су, како Панаотовић истиче, били веома важни и за српски фактор, и додаје како постоји велики број људи који се изјашњавају као Црногорци а имају изузетан осећај блискости, пријатељства и братства са Србима, јер „нема блискијих народа и држава кроз историју, савезништво и боравак у заједничкој држави“.
Ђукановић потценио интелигенцију бирача
Панаотовић наводи како је за њега једна од најупечатљивијих тачака минулих избора било бескрајно завођење и покушај да се део бирачког тела опсени простотом и глупошћу. Према његовим речима – и поред тога што је Мило Ђукановић вешт политичар који је дуго остао на власти, не би требало да се чуди резултатима избора будући да је у великој мери потценио интелигенцију сопственог бирачког тела.
Не постоји опасност да Црна Гора постане покрајина „Велике Србије“, то су спинови и бесмислице
Панаотовић подсећа на Ђукановићеву изјаву како ће се на изборима бирати између независности Црне Горе или њеног ступања у покрајински статус неког вида „Велике Србије“, што је теза коју су прихватили и даље дистрибуирали неки колумнисти, и подсећа на историјску чињеницу прављења „жабљачке Југославије“ 1992. којој је Црна Гора приступила добровољно, и исто тако изашла из ње. Одговор на овакву Ђукановићеву кампању уследио је 2. априла, када се показало да је и поред авиона којима су бројни гласачи који нису суштински грађани Црне Горе дошли да подрже једну опцију, Ђукановић изгубио. „За мене је то једна од кључних тачака предизборне кампање – како се као хрид и стење разбила једна теорема, један спин и светоназор како ће Црна Гора бити прогутана и самлевена. Грађани у то не верују и та је ствар стављена adacta“, наводи Панаотовић.
Мислим да је Милатовић искрен у намери да окупи двотрећинску већину након парламентарних избора, али питаће се и страни фактор
Као кључно фундаментално и стратешко питање које се сада отвара у Црној Гори Панаотовић наводи пут којим ће кренути нови председник Црне Горе. Остаје да видимо да ли ће Јаков Милатовић и остатак покрета Европа сад! кренути опортунистичким, „меканим“ путем, без става, као што је то учинио Здравко Кривокапић, или ће имати одређене елементе аутономије, достојанства и државничке позиције у погледу односа према западном фактору. Панаотовић верује да је Милатовић искрен у намери да окупи двотрећинску већину након парламентарних избора, али то је нешто о чему се пита и страни фактор, те би Милатовић би морао да очува чврстину и државнички интегритет, да задржи аутономност у односу на притиске странаца.
Здравко Кривокапић је пример неконзистентности и политичке мекоће, лутао је од амбасаде до амбасаде и заборавио на народну вољу
Кључно питање за Милатовића јесте да ли ће направити искорак у односу на Кривокапића који је био пример неконзистентности и политичке мекоће, лутајући од амбасаде до амбасаде и заборављајући на народну вољу. Кривокапић је другог дана свог мандата изјавио како су Ђукановић и Вучић два крака исте хоботнице, те је дочекан у фармерицама, за разлику од Абазовића који је учинио многе ствари у прилог добросуседске сарадње и који је у Србији примљен са највећим почастима.
Милатовић би морао да очува чврстину и државнички интегритет, да задржи аутономност у односу на притиске странаца
Чини се да је Милатовић далеко озбиљнији, рационалнији и одговорнији од Кривокапића и да неће поновити његове грешке, истиче Панаотовић и наводи како Милатовићеви бирачи очекују поправљање односа са Србијом. Милатовић је изјавио како намерава да оде у Брисел, а потом у Београд. Он је навео како је Србија највећи спољнотрговински партнер Црне Горе и да је 2020. године извршен економски злочин над државом пошто је Мило Ђукановић наводно због короне повукао најтврђу могућу границу у Европи и те је године туризам био на нули у односу на редовно стање. Милатовић би, Панаотовић сматра, требало и то да укалкулише у најављени план о повећању просечне плате, јер је буџет у Црној Гори везан за туристичку сезону. Цене авионских карата и горива су у порасту и логично је да ће туристи бирати најближе дестинације за летовање.
Панаотовић сматра да је можда ово идеалан тренутак за улазак Црне Горе у Отворени Балкан, будући да се нови председник за то недвосмислено заложио у дебати на РТЦГ. Такође, премијер је у више наврата изразио спремност за то, а у последњих неколико месеци и Алекса Бечић са осталим функционерима из партије демократа подржава улазак Црне Горе у Отворени Балкан, што је двотрећинска већина када је реч о подршци. „Ако је Црна Гора могла да уђе у НАТО са 15–17 посто подршке бирача, ако је могла да призна *Косово са 10 посто подршке бирача док је 90 посто било против, било би демократски, легитимно и легално да са отприлике две трећине подршке грађана Црне Горе земља уђе у иницијативу Отворени Балкан“, наводи Панаотовић. Готово да нема прилике где Кристофер Хил не истакне чињеницу да је Отворени Балкан добра ствар, као и амерички амбасадори у Подгорици и Приштини и Габријел Ескобар, те је јасно да доминантна сила у овом делу света даје зелено светло, што би требало искористити. „Отворени Балкан доноси разговоре о сарадњи и економском повезивању и довео је до тога да лидери Србије и Албаније нису иза пушчаних нишана, него разговарају о економији, као и људи у Македонији“.
Економска криза узела је маха и Панаотовић указује на чињеницу да би било добро да наши туристи који воле скијање не иду на нека светска скијалишта већ на Јахорину или неку другу планину у БиХ, или у Чањ – ако се већ не може на Хаваје. „Благодетно је ићи на море, деца ће продисати, што значи њиховим бронхијама… То је све могуће сем ако је атмосфера у Сарајеву таква да буду извиждани спортисти или се деси нека слична непријатност. У том случају ће грађани Србије летовати на Ади Циганлији, што је штета за све – и за наше грађане, а нарочито за људе који живе од туризма. Било да су то људи са Јахорине или из Чања – сви су на губитку. Зато је сарадња и разумевање од животног значаја, не само у смислу толеранције или духовно-менталног здравља, већ и када је економија у питању. Нема економије где се људи гледају преко нишана“, истиче Панаотовић.
Ћиро Блажевић, Ведрана Рудан и готово цела хрватска елита дошли су у Србију када се није могло вакцинисати нигде, а овде су то успели. Панаотовић указује да је грешка генерализовате све људе, појединци су они који гаје изузетно јак сентимент и то је погубно, мржња трује човека који мрзи и друштво које се усмерава ка мржњи. Према последњем попису, Срба у Хрватској има 3–4 посто, а широм земље се и данас могу видети графити „Србе на врбе“. Панаотовић се пита да ли је могуће да смета тих неколико процената Срба, од којих је њих 90 старије од 80 година и који живе у најруралнијим крајевима без струје?
Хрвате је опило формирање државе пре три деценије и одређени спољнополитички успеси, али заборављају оно што је Јаковина рекао – Хрватске не би ни било без победе српске воске 1918. године
Панаотовић цитира Твртка Јаковину (чије су речи проверљиве на хрватским медијима): „Да није било победа славне српске војске у Првом светском рату, Хрватске не би ни било. Историја носи велике окуке и кривине, успоне и падове и ризике“. Игор Мандић каже: „Карма и судбина су донели то да онолико колико смо Срба протерали из Хрватске, толико нам је младих Хрвата напустило земљу бежећи трбухом за крухом“. Треба гледати далекосежно, имати мудрости државничке, а и народ да има мудрости јер филозофија да „комшији цркне крава“ нити је здрава, нити је одржива за једно друштво.
Било би природно, нормално и политички рационално да Хрватска и Србија сарађују и да се у Хрватској континуирано не негују србофобија и србомржња
Закључак је, како Панаотовић истиче, да је хрватска омладина и те како добродошла у Србију, у Београд – где долазе махом због ноћног провода, али је разлика у томе што се они овде осећају слободно, неће им нико бушити гуме и гребати таблице, што се нашим туристима не може гарантовати када оду у Сплит, примера ради. Панаотовић апелује на међусобну сарадњу држава у региону – вакцинација је била добар пример да је то могуће. Сваки други пут је трагичан и осуђује нас на то да понављамо историју као очајни трагикомични понављачи у мржњи или у најгорем случају у геноцидима, а ми Срби то себи не смемо никад више дозволити. „Ко не памти, изнова доживљава“ – подсећа на Штулићеве речи Панаотовић.
*Косово није међународно призната земља као што је Јаков изјавио, да јесте имало би столицу у УН, не признају га две сталне чланице СБ и пет земаља чланица ЕУ, као и већина земаља света
Јаков Милатовић каже да није реално да Црна Гора повуче признање *Косова – јасно нам је и знамо да није реално, али теза о томе да је *Косово међународно призната држава није тачна теза. Панаотовић истиче да је реч о међународно признатој држави, *Косово би имало столицу у Уједињеним нацијама. Пет земаља чланица ЕУ не признаје *Косово, Шпанија неће ни да чује за ту могућност, Кипар такође. То су државе које имају рак-рану у сопственом организму. *Косово признаје део међународне заједнице, међу којима су несумњиво и неке респектабилне и јаке земље попут САД, али је такође тачно да *Косово не признаје највећи део међународне заједнице, територијално цела Африка, Јужна Америка, две сталне чланице Савета безбедности Русија и Кина, велика Индија – моћна по оружју и људству. У ближем окружењу господина Милатовића не признају *Косово ни, поред Србије, БиХ, Румунија и Грчка. Панаотовић апелује на то да се држимо чињеница и да схватимо како *Косово није међународно призната држава и да када је реч о овој Милатовићевој изјави, између редова схватимо да ни он није баш срећан што је то тако. Један део његових бирача сматра да је *Косово срце Србије – и то треба имати у виду када се граде односи са Србијом.
У наставку емисије аутор и водитељ указује на једну јако битну чињеницу када су у питању односи Србије и Црне Горе – а то је безбедност. Моћни картели из Црне Горе свеприсутни су и у нашој земљи и потребно је да замља удружи своје снаге, финансије и безбедносне ресурсе како би се изборила са тим изазовима. Панаотовић се слаже да је ово питање parexcellence и једно од најбитнијих за наше две земље, и да би тим поводом новоизабрани председник Јаков Милатовић требало што пре да посети нашег председника како би разговарали о овом изазову. Панаотовић се нада да ће се то питање отворити и да ће службе безбедности у Црној Гори, које су биле под шапом Мила Ђукановића, сада бити деполитизоване у мери у којој је то могуће, да ће им се дати конкретна упутства да раде оно што је им је кључни посао – да сузбијају организовани криминал, високу корупцију и све остало. Правосудни систем мора функционисати, јер џабе полиција хапси када суд не може да процесуира.
„Оно што се мени допало и што је охрабрујуће“, наводи Панаотовић, „за разлику од Здравка Кривокапића, господин Милатовић је у предизборној кампањи и у интервјуима за црногорске и српске медије, увек водио рачуна да искаже поштовање према председнику Вучићу. Говорио је како је он легитимни председник демократске Србије, која је нама блиска држава, близак народ. То је за почетак добра основа, јер сетимо се Кривокапића који је најбруталније вређао Вучића, али не Александра Вучића персонално, већ њега као председника Србије који је имао доминантну и убедљиву победу на председничким изборима“. Панаотовић додаје да „Милатовић рационалније размишља и Србију схвата као спољнополитичког партнера, црногорска деца студирају у Београду, очекују се туристи од Колашина до Херцег Новог и лети и зими и имате бираче који су ваше презиме заокружили очекујући боље односе на релацији Црна Гора – Србија. Веома је битно што се решило питање Српске православне цркве, да се та имовина не може отуђити захваљујући Темељном уговору са СПЦ“.
Постављањем Живковића на чело ДПС-а учињен је мрављи корак у добром смеру, Живковић се најмање истицао србофобним изјавама
Панаотовић коментарише Живковићев одабир ДПС-а, и констатује да је управо Живковић имао најмање србофобне и србомрзачке изјаве, а део јавности у Црној Гори очекивао је да то буде господин Вуковић, што је много горе решење од Мила Ђукановића. Он подсећа на Вуковићеве изјаве у кампањи када је говорио да би наша деца требало да се модернизују, а не да клече по црквама у 21. веку. На овај начин не да је увредио само православне, већ и муслиманске вернике који клањају по џамијама. Реформа ДПС-а није да оде један србофоб који је можда и неискрен и не мисли то, а да дође неки искрени, јер та телевизија у Подгорици расадник је шовинизма а можемо га назвати и провинцијалним нацизмом. Власник те телевизије је управо господин Вуковић.
Реформа ДПС није само персонална промена на челу странке, она би морала да обухвати радикалан отклон од корумпираних кадрова као и од шовинистичке реторике и политике у којој предњачи Вуковић
Реформа ДПС-а подразумевала би радикалан обрачун са корумпираним кадровима, са шовинистима попут Вуковића и кључно је да се направи отклон од политике сагрегације, гушења српског народа и скарадног закона о слободи вероисповести – истиче Панаотовић. Примера ради, Јаков Милатовић је изашао и рекао да је дошло до грешке. Спајић је погрешио јер није требало да сакрије да има стан и држављанство. То му није одмогло да победи, штавише – победио је убедљиво. Значи, признати грешку не значи срамоту и слабост. Закон о слободи вероисповести био је грешка, то је била степеница о коју се моћни и суверени Мило Ђукановић саплео, и то је био његов крај. Признање да је то била грешка довело би до релаксације и могло би се сести и разговарати. Да би дошло до било каквог разговора – потребно је признати грешке. То је 21. век – наводи Панаотовић – „ко хоће да клања, нека клања, ко хоће да се крсти пред иконом нек се крсти – сва права свима“.
На питање да ли очекује да ће победа Јакова Милатовића довољно релаксирати односе међу политичком елитом и у црногорском друштву, па да постане потпуно нормално да као један етнички Албанац премијер Црне Горе постане Дритан Абазовић, тако и после избора 11. августа политички лидер Срба Андрија Мандић постане премијер или председник скупштине Црне Горе, Панаотовић каже да то јесте могуће у црногорском друштву, али је страни фактор тај који може воду замутити и то не у смислу да Србин буде премијер. Панаотовић сматра да ће бити релаксиранија ситуација, а да ли ће Србин бити премијер то ћемо видети. Питање је – какав Србин? Да ли као Крвокапић који се изјашњавао као Србин, па преко ноћи постао 200 посто Црногорац или неко ко се тако заиста осећа?
