BOLJE UŽIVATI U KOMEDIJI, NEGO U HORORU

Dragoljub Petrović BOLJE UŽIVATI U KOMEDIJI, NEGO U HORORU Mediji se kod nas shvataju kao sredstvo za zabavu. Ovde pisana reč vredi samo ako je objavljena u nekom tabloidu. Fali nam smisao za stvarnost. Kad dobijemo smisao za stvarnost, umreće satira – kaže za „Vojvođanske vesti“ Dragoljub Petrović, glavni i odgovorni urednik lista Danas, prepoznatljiv po svojim duhovitim kolumnama. Kakva je naša stvarnost kada je bolje pribeći satiri, kojom obiluju tvoji novinski tekstovi ?  Statističari su nekada verovali su svi ishodi mogući ako posmatrate dovoljno veliki uzorak. Recimo, milijardu majmuna opskrbite papirom, olovkama, rezačima, flomasterima, date im pregršt slobodnog vremena i ako milijardu majmuna u zadatom periodu budu besomučno pisali i pisali – kasnije će se u gomili njihovih škrabotina pojaviti kompletna dela Vilijama Šekspira. Ili – anagažujete 500 miliona skribomana – osoba obolelih od stalne potrebe da nešto pišu(čukaju): pesme, drame, tvitove, poeme, SMS, romane, pripovetke, reportaže, telefonske imenike, komentare, recepte – rezultat će opet biti isti – u toj kakofoniji pisanija osećate se kao na Beogradskom sajmu knjiga, ali u gomili segmenata tih zbirnih skribomanskih spisa opet ćete pronaći Šekspirova sabrana dela. Statističari u Srbiji došli su do drugačijeg otkrića – ako angažujte jednu omanju grupu majmuna da svakodnevno, iz minuta u minut, glume sami sebe – dobićete sabrana dela Branislava Nušića. U statistici su, dakle, svi ishodi mogući. Čak i ako posmatrate dovoljno mali uzorak. Šta vam to dokazuje? Da su Srbi garantovano nastali od nekih simpatičnih majmuna. Koje nije “izmislio” Darvin, već Nušić. Pa je i naša stvarnost u skladu sa tim otkrićem. Ko je uspešniji u satiranju, političari ili satiričari ?  Logično, političari. Političar je jedan od najstarijih zanata na svetu. Takođe, i biti Vučić je jedan od najstarijih zanata na svetu. Satiričari su nastali pre nekoliko milenijuma jer više nisu mogli da trpe političare, naročito Vučića. Da li je bolje da se nasmejemo ili užasnemo realnosti ? Bolje je da se užasnemo. Zato što realnost i jeste užasna. Lično ne mogu da se užasnem, pa pokušavam da se nasmejem. Ali, verujte, nikakva vajda od toga. Međutim iskustvo nas uči da je uvek bolje uživati u komediji, nego uživati u hororu. Eto nama uskoro beogradskih izbora, šta se tu može realno očekivati? Beogradski izbori su šansa da pokažemo kako i Vučić ima Ahilovu petu. Jedino je problem što postoji mogućnost da se i pokojni Ahil u međuvremenu učlani u SNS. Ko su ti „omiljeni“ političari, ko se najviše ljuti a ko ume da se nasmeje tvojim karikiranim prikazima ? Vučić mi je omiljeni političar političara, a pretpostavljam da sam i ja njemu omiljeni novinar. I priznajem da sam opterećn Vučićem, jer je to jače od mene. Ali, on mi je “omiljeni” političar još od kada sam ga prvi put ugledao, a to je bilo vreme kada nije bio vođa, već vodonoša. Nije bio uramljeni portret, već uramljeni potrčko. Sada se samo namestio ko kec na jedanaest, pa i da hoćeš, nema šanse da ga izbegneš. Svi političari se ljute, jer je to profesija u kojoj uglavnom nadvladaju degenerici. U svetu, a kod nas naročito. Ako nam ne fali smisla za humor, šta nam onda fali pa smo tako zaostali?  Fali nam smisao za stvarnost. Humor i satira su uvek posledica stvarnosti. Ipak, kad dobijemo smisao za stvarnost, umreće satira. Srećom, taj momenat još nije ni na vidiku. Kakve su šanse novinarstva u „privatizovanoj“ Srbiji ? Željko Mitrović je jednom pametno primetio: „Ne može Pink da promeni nasleđe onih 500 godina pod Turcima“. Tih pola veka, prema više od 20 godina pod Pinkom zaista je bio kratak romantični period –Turci nisu imali svoju televiziju, nisu imali ni fotoaparate pa da danas etnolozi i antropolozi te snimke istaknu sa propratnim tekstom: ‘’Ovako smo izgledali pre nastanka Pinka”. Tako da u privatizovanoj Srbiji novinarstvo izgleda ko Željko Mitrović. Dakle, ko neka baba koja je promašila plastičnog hirurga i nikada nije čula za psihijatra. U Srbiji je otežavajuća okolnost ako znaš da napišeš nešto što je duže od telegrama, šarmantnije od krivične prijave, a inteligentnije od telefonskog imenika i tekstova iz najtiražnijeg srpskog magazina koji se zove “Pošalji recept”. Ovde pisana reč vredi samo ako je objavljena u nekom tabloidu, u nekakvoj haiku novinarskoj formi sa što većim naslovom i što više mrtvih, silovanih, opljačkanih ili pohapšenih. Medijska pismenost nam je na nuli. Medijski senzibilitet – takođe. Naša nacija je generalno polupismena, a medije shvata kao sredstvo za zabavu. Loše nam se piše. Ko se zadnji smeje … Pa verovatno je zakasnio na žurku zvanu “Srbija do Tokija”. Pripremila – Miroslava Pudar