Svedoci smo ekspanzije nasilja

Brate ode onaj u kolicima

Brate ode onaj u kolicima!
Znaš bre onaj što je mnogo pametan i on je brate ono pisao o onome, ma znaš!
Baš je bio pametan, baš šteta što je otišao, ali nije on bio bogalj neko genije!
To je ta neka naša percepcija dešavanja.
Ljudi uglavnom ne znaju kako se zvao, niti čime se tačno bavio Stiven Vilijam Hoking.
Pored toga što je bio jedan od najblistavijih umova današnjice, Stiven je bio Engleski, a ne kako mnogi misle Američki naučnik. Fiziku je završio na Harvardu, a na Kembridžu je doktorirao sa temom o teoriji relativiteta. Bio je i kosmolog, pomogao nam je da koliko toliko shvatimo Crne Rupe iako su to naravno sve teorije.
Uprkos ALS, Lu Gerigovoj bolesti koja je neurološka bolest centralnog nervnog sistema, bolest koja je progresivna, Stiven Hoking je dokazao da pojedinac, može promeniti svest ljudi. Samim tim može promeniti svet. Čovek u kolicima, u toliko teškom stanju.
 Nažalost trenutno je odobren samo jedan lek za ALS, ali ni on nije previše učinkovit.
Sad kad smo razjasnili ko je bio Stiven Vilijam Hoking, možemo dalje.
Zaista je zadužio čovečanstvo, pogotovo ukazujući na sve opasnosti koje ovaj način i brzina života nose sa sobom. Plaši me pomisao da je slabo bio shvaćen, bez obzira na slavu i uticaj.
Koliko sam ja upoznat, nikad nije posetio ovaj naš grad, i nikad neće što smatram zaista ogromnim gubitkom za sve one entuzijaste koji bi sigurno bili nadahnuti njegovim iskustvima.
Hajde na momenat da zamislimo kako bi to izgledalo da je ipak, odlučio u jednom trenutku da poseti Prestonicu Kulture.
Sa kolikom svitom bi morao da doputuje ovde?
Od personalnih asistenata, preko lekara i naravno ličnog kuvara za njega i sve te ljude oko njega.
Zašto, pitate li se uopšte?
Veoma jednostavan odgovor.
Grad Heroj, Grad Kulture nije funkcionalan za ljude u invalidskim kolicima. Posebno je nefunkcionalan za ljude koji imaju takvu vrstu pomagala, električna kolica koja su dosta robustna i umeju da teže i sedamdeset, osamdeset kilograma.
Srećom imamo mogućnost dostave hrane na kuću. Odlična fora da se ta ciljna grupa dodatno grupiše u krda i izopšti.
Koji će moj osoba u invalidskim kolicima u restoranu, piceriji, butiku, noćnom klubu i slično?
Invalidi bi trebalo da se druže isključivo između sebe, zar ne?
Neprijatno je gledati ih dok pokušavate da večerate ili da se opustite u izlasku.
Šalim se naravno, iz mog zaista bogatog iskustva na tu temu, nismo ipak na toliko mizernom nivou svesti.
Postoje i takvi pojedinci ali ih je malo ili su naučili da ne štrče isuviše.
Portale i društvene mreže ne računam, tu kapiraju da su sakriveni iza nadimka i avatara.
O zaposlenima u ugostiteljskim objektima, to jednostavno moram napomenuti, rade uglavnom divni ljudi koji su zaista spremni da pomognu osobi sa invaliditetom.
Spremni jesu, ali to ne bi trebalo da bude njihov posao. Potrebno je podići svest, potrebno je izaći iz mračnog doba kada je bila jako velika sramota imati dete sa nekom poteškoćom ili nedostatkom.
Nije sve crno naravno, ali daleko od toga da je uređeno onako kako bi moralo biti.
Evo konkretno, meni je sinoć trebalo oko pola sata da pronađem restoran koji ima pristupačan ulaz za kolica, u centru Novog Sada.
Ne pravite od nas nevidljive.
Ne pravite se da ne postojimo jer život ume gadne karte da podeli, a onda tek shvatite šta znati biti skoro pa bespomoćan.
Grade Heroju.
Grade Kulture!

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.